Iz filmske queer prošlosti

Albert, junak ove romanse, dosta brzo i bez većih potresa prelazi put od ekonomski zarobljenog štićenika bogatih starijih muškaraca, kruzera, a, sva je prilika, i povremenog seksualnog radnika upravo na tom planu do dobrohotnog strejtaša koji bi da brine o svojoj supruzi, takođe hitro i bezbolno samoisceljenom lezbijkom prilično burne prošlosti.

Nije nužno hitro i svojevoljno zabiti glavu što dublje u teški mulj grozomorne i jalove političke korektnosti (ili već neko vreme opšte poznate Woke kulture kao njene ovodecenijske ispostave i varijante) da bi se videlo da je (naravno, ne samo kada je film u pitanju film, ali zadržimo se u narednih nekoliko hiljada karaktera samo na filmu - i to repertoarskom, potencijalno komercijalnom, onom koji se obraća poželjno što široj i što brojnijoj publici) taj medij i ranije umeo da bude zgodno i učinkovito sredstvo uvrede drugačijih ili atipičnijih. A u svrhu uzorka neka nam posluže tri američka, studijska filma krupnijih distributivno-prikazivačkih ambicija, nastalih u kratkom razmaku od samo nekoliko godina i filmskih leta - konkretno, od 1978. do 1982. godine.

Hronološki gledano, ali i lider po osnovi i kriterijumu predočenom u uvodnom pasusu ovog zbirnog osvrta i podsećanja, tu prednjači „A Different Story" iz narečene 1978. godine; reč je o nedvosmisleno melodramatski postavljenoj romansi o isprva prijateljstvu, a potom i sveobuhvatnoj duboko emotivnoj vezi jednog autovanog geja i jedne autovane lezbijke, i to sa poprilično „minulog rada" na polju, označimo to tako, brzopoteznog promiskuiteta. Sveukupno gledano, reč je o ne preterano vešto u delo sprovedenom filmu koji se više doima kao komprimovana/sažeta televizijska serija nego film u tradicionalnijem i prestižnijem viđenju i shvatanja tog pojma. To se u dobroj meri ponajpre ogleda u pukoj deskriptivnosti samozadate radnje i njenoj mehaničkoj progresiji - jednostavno, autori (u tom trenutku debitanti - scenaristi Henry Olek i reditelj Paul Aron) bez imalo finese, analize i filmskog promišljanja guraju radnju ka saharinskom srećnom kraju. A koji će, gle čuda, biti oličen, kako to, recimo, biva i kod Jane Austen, nikad dostižnog uzora mnogih - i u filmu i u književnosti, u postavci da glavni junaci moraju da pobede svoje ključne slabosti - ona gordost, a on potrebu za povremenim promiskuitetom. Na to se u ovoj priči nejasnog fokusa i traljavo nabacanih tema nadovezuje i za ovaj tekst udarna dimenzija - homoseksualnost je u viđenju pomenutih autora ovog somnabulnog ostvarenja koje bi da bude odvažnije nego što je to ijednog trena i zbilja bilo moguće ipak čisto i isključivo stvar ličnog izbora, ako ne i hira. U tome se krije osnova za narečenu uvredu - Albert, junak ove romanse, dosta brzo i bez većih potresa prelazi put od ekonomski zarobljenog štićenika bogatih starijih muškaraca, kruzera, a, sva je prilika, i povremenog seksualnog radnika upravo na tom planu do dobrohotnog strejtaša koji bi da brine o svojoj supruzi, takođe hitro i bezbolno samoisceljenom lezbijkom prilično burne prošlosti. Istini za volju, svaka podrobnija analiza zapravo bi bila sasvim nezaslužen kompliment ovom lošem filmu čiji autori nisu uspeli da osveste ni vlastiti doživljaj sveta koji nastoje da prikažu u tih 108 minuta trajanja, niti da kažu išta iole intrigantno ili osobenije, niti da dokažu vlastiti dar za filmsko pripovedanje čak i u nekom rudimentarnijem i autorski ne baš zahtevnom vidu.

Nešto dovoljno slično zatičemo u vidno neduhovitoj i šepavoj komediji „Partners" (1982), koja polazi od jednostavne formule poznate kao 'an odd couple' (čudan spoj, spoj oprečnih naravi/ karaktera...); primenjeno i u konkretnom slučaju to izgleda ovako - na istom zadatku, misiji potrage za ubicom gejeva u San Francisku tog doba, nađu se bojažljiviji i samozatajni gej i mlađi mačo-detektiv željan svakojakog dokazivanja (odigrali su ih, prilično smušeno i nenadahnuto, John Hurt i Ryan O'Neal). Mora se priznati, donekle i zbunjuju neprimereno nonšalantan ton filma i ta začudna relaksiranost u pripovedanju na temu potrage za okrutnim serijskim ubicom, a uvredljiva je ta brzina kojom autori bez imalo premišljanja, vaganja ili nijansiranja posežu za najtvrdokornijim i najpotrošnijim stereotipima u prikazu gej-sveta tog doba. Zbunjenost je još veća ako se u vidu ima da je film režirao James Burrows, koji će znatno docnije dugo i istrajno raditi na sada već legendarnoj seriji „Vil i Grejs", a da je scenarista francuski internacionalac Francis Veber (zaslužan i za hitove „The Birdcage", koji su, doduše, u vidnoj meri patili od istih boljki, ali su pak bili umešnije izvedeni). A dodatno zbunjuje što „Partners" nepotrebno i budalasto referiše na klasik Williama Friedkin, zlokobni „Cruising", pred publiku stigao samo dve godine ranije. Bez ijedne jedine zaista uspele i razrađenije komične situacije, Partners je neuspela komedija koja, na sve to, brzo očita prezir praktično u hodu/u letu prema samoizabranoj temi, kao i eksploatacijsku nebrigu prema svetonazoru koji ilustruje i u kome traži svoju glavnu osobenost u odnosu na ostatak filmske i repertoarske ponude u datom trenutku.

Znatno bolja od narečenog dvojca je sporovozna i mrtvoozbiljna melodrama „Making Love" iz iste te godine; u rediteljskom smislu za nju je zaslužan Arthur Hiller, u tom trenutku najprepoznatljiviji po ogromnom i planetarnom uspehu, filmu „Ljubavna priča" (Love Story). Priča se tiče ogromnih potresa koji zadese mladi i profesionalno uspešni par (glume ga Michael Ontkean, kasnije šerif iz „Tvin Piksa", i Kate Jackson, jedan od izvornih „Čarlijevih anđela"), u trenutku kada on osvesti da ga zapravo, mimo svih društvenih uslovljavanja i mimo tog njihovog konteksta zdravog i srećnog braka zapravo jedino privlače muškarci, a ponajviše promiskuitetni pisac bez dlake na jeziku i prilično opušten u svojoj koži (u tumačenju Harryja Hamlina, nekoliko godina mačo-zvezde serije „L.A. Law"). Ovom filmu se nema šta iole krupnije zameriti osim te suštinske neuzbudljivosti, evidentna je dobronamernost u pristupu, a za pohvalu je i očigledna promišljenost u prikazu i analizi fluidnijih seksualnih identiteta. „Making Love" je po toj osnovi artikulisan i film sa merom, jedino što bode oči je to slepilo prema imanentnim užasima kruzinga i neutaživih seksualnih apetita tog doba, a to je bio trenutak kada su krenule prve priče o tzv. gej kanceru; naprosto, autori su (istina, mudro) odlučili da nema prostora da se i time bave u okviru ipak omeđene minutaže i filma u čijem dramskom i narativnom fokusu ipak jeste nešto univerzalnije i manje egzotično i neprijatno.