www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
Zbog čega upražnjavamo seks?
Mnogi naši odgovori verovatno imaju veze sa razmnožavanjem. Seks je osnovni način na koji se prave bebe.
Od rođenja prve „bebe iz epruvete" 1978. godine, oko osam miliona ljudi rođeno je putem vantelesne oplodnje.
A taj broj bi u budućnosti mogao značajno da se uveća, jer oruđa kojima ustanovljavamo genetske rizike kod embriona postaju sve preciznija.
„Prema mom najsigurnijem predviđanju, u budućnosti ćemo i dalje upražnjavati seks - ali ne toliko često kako bismo napravili bebe", saopštava mi preko telefona Henri T. Grili, autor knjige Kraj seksa i budućnost čovekove reprodukcije.
„Za 20 do 40 godina, većina ljudi širom sveta, tamo gde je zdravstveni sistem dobar, biraće da začne nov život u laboratoriji."
Grilijeva knjiga se bavi zakonskim i etičkim izazovima s kojima se suočava preimplantaciona genetska dijagnostika (PGD).
„Kao i kod većine stvari, u početku će se javiti priličan broj negativnih reakcija, ali kada se, s vremenom, bude pokazalo da ta deca nemaju dve glave i rep", javnost ne samo da će tolerisati to, već će se pre odlučivati za neseksualnu reprodukciju."
Ali šta će u tom svetu - svetu u kom se bebe prave u laboratoriji; u kom trudnoću putem seksualnog odnosa bira manji broj žena u kom seksualna etika nema nikakve veze s prokreativnim mogućnostima - značiti seks?
Čemu služi seks?"
To pitanje Dejvid Halperin postavlja u istoimenom provokativnom eseju.
Za seks, tvrdimo mi, uvek mora da postoji razlog. Takvo razmišljanje nije nužno loše.
Naposletku, biti čovek znači biti radoznao, intelektualno i emocionalno.
Upražnjavati seks i teoretisati o tome šta on znači deluje prirodno za životinje koje velik deo vremena provode baveći se oštrom kritikom.
Biološki gledano, za seks među ljudima postoji jedan očigledan razlog.
Upražnjavamo seks zato što on ispunjava naše biološke nagone, među kojima su neophodni nagoni da se razmnožimo i zbližimo.
Zapravo, to su dva razloga koje nam donosi zapadna tradicija, i oba su postavljena oko telosa, to jest krajnjeg cilja.
Kao što sam napisao u prethodnom članku, stoici su, u želji da užitke stave pod kontrolu, pokušali da uglave seks u smisleni obrazac: uživanje u čarima seksa bilo je prihvatljivo dokle god mu je cilj bio nastanak beba.
Ta etika se prenela na hrišćansku tradiciju, čuvenim putem preko Avgustina, i nastavila je da vrši ogroman uticaj na Zapad.
Prema tom mišljenju, seks je etičan kada se upražnjava prevashodno zbog prokreacije.
Da to objasnimo, iako je stav predočen u hrišćanskoj etici, koren vuče iz drugog izora.
Zapravo, biblijska Knjiga Solomonova slavi divlji, strasni, erotični seks između dvoje ljubavnika - ne između muža i žene, kako su kasnije hrišćanski mislioci pogrešno protumačili pesmu.
Drugi važan razlog za seks dolazi od Aristotela, kako to ističe Halperin.
U Analitici prvoj, iz četvrtog veka pre nove ere, taj grčki filozof nudi sledeći silogizam:
„Biti voljen je, stoga, poželjnije od seksualnog odnosa, prema prirodi erotske želje. Erotska želja, stoga, više je želja za ljubavlju nego za seksualnim odnosom.
„Ako je ponajviše za time, onda je sama sebi dovoljna. Svaki seksualni odnos, stoga, nije sam sebi dovoljan, odnosno, odvija se kako bismo bili voljeni."
Za Aristotela, kako Halperin objašnjava:
„Ljubav je telos erotske želje. Nije ljubav ta koja za cilj ima seks... Seks za cilj ima ljubav."
Pravi razlog za seks, prema Aristotelovom dokazu, nije taj što želimo da upražnjavamo seks, već što želimo da volimo i budemo voljeni.
Seks nije sam po sebi dovoljan, on teži ka nečemu, nečemu višem, nečemu uzvišenijem.
Kao i mnogi drugi, Aristotel uzima zdravo za gotovo to da seks i ljubav idu ruku podruku - ali nikad ne pokušava da demonstrira validnost te pretpostavke.
Ono što, međutim, barem prema Halperinu, demonstrira jeste to da „seks nije konačni cilj erotske želje".
I ako je slučaj takav, onda Halperin smatra da se najzanimljivije pitanje ne odnosi na vezu između seksa i ljubavi, već na iznenađujući odnos između seksa i erotske želje.
Ako je Aristotel u pravu, onda seks nema erotsku namenu - pravi cilj mu leži negde drugde. Ukratko, seks nije zapravo zbog seksa.
Zašto ga, onda, upražnjavamo?
Da bismo produžili vrstu, naravno. Da bismo se zbližili, lepo.
Ali to su samo dva od mnogih mogućih odgovora. Kao i drugi kulturni fenomeni, seks prevazilazi svoje razloge.
Uzmimo, recimo, hranu.
Iz ugla preživljavanja, savršeno ima smisla to što jedemo, i to što jedemo u društvu - naposletku, našim precima je značilo to što su gomilali zalihe (više za našu grupu znači više i za mene).
Ali prebacimo se na savremenu kulinarsku kulturu.
Burgeri posuti zlatnim prahom, nalozi na Instagramu posvećeni hrani, kulinarski televizijski kanali, zajednički jeftini obroci s kolegama, zakuske s domaćim jelima posle bogosluženja - sve je teže pronaći pravi smisao našeg odnosa prema hrani.
Razlika između nas i mnogih drugih životinja je u tome što mi stalno uživamo u beskorisnim aktivnostima.
To jest, činimo ih zato što uživamo u njima, zato što nam učešće u takvim aktivnostima donosi zadovoljstvo - koje nam skreće pažnju sa svakog pitanja o razlozima.
Moguće je, piše Halperin, da „seksualni čin ima smisao samo onda kad nema smisao."
Možda je pravi trenutak da priznamo da većina nas - pa i oni najpobožniji među nama - upražnjava seks zbog užitka.
Iskreno govoreći, seks uglavnom ima neku poentu, jer bismo inače radili nešto drugo.
Ali tokom poslednjih nekoliko decenija smo se suprotstavljali idejama da bi seks trebalo upražnjavati samo zbog neke određene namene.
Na tom polju je revoluciju donela pilula, što je u mnoge ulilo strah. U članku iz Riders dajdžesta iz 1968. godine, spisateljica Perl Bak kaže:
„Svi znaju šta je pilula. To je mali predmet - ali njegov potencijalni učinak po naše društvo može biti razorniji od nuklearne bombe".
Baš kao i veliki deo konzervativnih zamisli, stav Perl Bak izgrađen je na histeriji prema kojoj će seks bez razloga dovesti do kraja civilizacije.
Za te ljude, takozvana seksualna revolucija kriva je za savremeni opušten pogled na seksualnu praksu.
Iako je seksualna revolucija često korišćena kao babaroga koja stavlja tačku na važne razgovore, umesto da im dâ neki doprinos, naučnici su primetili da je početkom šezdesetih došlo do velikih promena u opštem pogledu na seks.
U naučnom radu iz 2015. Džin M. Tvendž, profesor psihologije na Univerzitetu u San Dijegu, ispitala je odnos Amerikanaca prema seksu od sedamdesetih godina prošlog veka do druge decenije ovog.
Njen zaključak: „Između sedamdesetih i dve hiljade desetih, Amerikanci su u većoj meri počeli da prihvataju seks izvan braka."
U skladu sa ranijim podacima, koji su ukazali na pad u religioznoj orijentaciji i rast individualističkih crta, veći broj Amerikanaca veruje da društvene konvencije ne treba da ograničavaju seksualnost.
Novije generacije takođe se rukovode ovim verovanjem i primetan je veći broj seksualnih partnera kod odraslih, kao i veći broj onih koji upražnjavaju neobavezni seks nego među onima rođenim ranije tokom 20. veka.
Tvendž ističe da u okviru populacije stavovi mogu da variraju iz raznih razloga (u zavisnosti od godišta, rase, pola, verskih ubeđenja i tako dalje), ali istraživanje pokazuje da su se s vremenom „pojavile značajne generacijske promene u seksualnim stavovima i ponašanju".
Dakle, naš pogled na seks je u velikoj meri posledica naše pozicije u određenom vremenu i prostoru.
Naša seksualna etika nije večno zadata: ona se razvija i nastaviće da se razvija.
Možda mnogo brže nego što očekujemo.
Šta je prirodno?
Kao i svaki ljudski fenomen, seksualna aktivnost je došla odnekud. Nije tek tako osvanula pred nama.
Do naših seksualnih praksi, stavova i etike došli smo nakon dugačkog i krivudavog puta započetog životinjama koje nam prethode, puta koji datira od najranijih oblika života u svemiru.
Ali čak i ako se usredsredimo na našu vrstu, pronaći ćemo mnoge dokaze o tome da su neke od tradicionalnih zamisli o seksu manje prirodne nego što smo mislili.
Jednom prilikom sam čuo kako američki evangelistički sveštenik osuđuje homoseksualnost iznoseći nešto što je njegova pastva smatrala za dobru šalu.
„Ne moram da vas podsećam na to da dva muškarca ne bi trebalo da budu zajedno. Čak i životinje u štali to znaju!"
Pastor je, zapravo, želeo da potcrta da homoseksualnost nije prirodna, te da je, stoga, životinje ne praktikuju.
Osim što je praktikuju.
Japanski makaki majmuni, vinske mušice, brašneni crvi, albatrosi, afaline - to su samo neke od više od 500 vrsta kod kojih je primećena homoseksualnost, kako je Melisa Hogenbum napisala za BBC.
Da naglasimo, životinje se ne izjašnjavaju da su gej, ali se ne izjašnjavaju ni da to nisu.
Što nas dovodi do ekstremno očigledne činjenice, o kojoj retko razmišljamo - a to je da su ljudi, makar tokom prethodnog veka, sebe određivali na osnovu toga kakav seks upražnjavaju.
Heteroseksualni seks je počeo nešto da označava; preciznije, njegov smisao je određen naspram homoseksualnog seksa.
Ako želite da shvatite kakav je to smisao, postavite sebi pitanje koje je Džonatan Ned Kac postavio u knjizi Izum heteroseksualnosti: Koji interes je zadovoljen podelom sveta na heteroseksualce i homoseksualce?
Svako dete koje je, kao ja, kinjeno zbog toga što je gej zna da ta razlika nije nastala iz najboljih namera.
Zanimljivo je promisliti o tome koliko će još dugo opstati hetero/homo podela.
Istraživanje kompanije YouGov iz 2019. pokazalo je da se gotovo četvoro od 10 milenijalaca ne izjašnjava kao „sasvim heteroseksualno".
To verovatno manje govori o promeni seksualne orijentacije nego o promeni smisla tih orijentacija.
Jednostavno rečeno, danas je verovatno manje važno odrediti nečiji identitet na osnovu seksualne aktivnosti nego što je to bilo pre tri decenije.
U svetu u kom se orijentacija i aktivnost prema istom polu naširoko smatra zdravim i prirodnim oblikom ljudske seksualnosti, više nije od velikog značaja formirati javni identitet prema seksualnim sklonostima.
Možda će ljudi, što više odvojimo seks od njegovog razloga, sve manje razmišljati o tome šta seksualni čin znači i na koji način može da doprinese identitetu pojedinca.
Pitanje svrhe seksa je manji kamen spoticanja za gej kulturu nego za strejt kulturu.
Nešto od toga je stvar okolnosti: bez izgleda za biološku trudnoću (sve donedavno) i brak koji bi ih povezao, gej ljudi mogu slobodno da upražnjavaju seks samo zbog seksa.
Time ne želim da sugerišem da gej seks nema svoj razlog: može on da ima mnoge razloge, među kojima je, naravno, ljubav.
Ali gej kultura je, istorijski gledano, slobodnije prihvatala to da seks možda nema baš uvek razlog, i da mu nije baš uvek potreban.
To, naravno, naizgled podriva sve one dugo prisutne i cenjene kulturološke zamisli i etiku u pogledu seksa, što bi, možda, moglo da objasni istorijsku predrasudu prema gej populaciji.
Kao i mnogu drugu decu, mene su učili da procenim etičnost seksualnog čina isključivo prema tome da li se odigrao u posvećenoj, monogamnoj vezi (obično braku).
Ali s vremenom sam počeo da preispitujem taj standard - posebno pošto su me ljudi koji su me tome učili takođe učili da je Bog stvorio sve ljude pre nekoliko hiljada godina.
Ako im je biologija išla toliko loše, zašto bi onda bili u pravu kada je reč o seksu, koji je biološki fenomen?
Uvideo sam da taj njihov etički obrazac nije naklonjen gej populaciji koja nije u stanju da dobije dete kroz seksualni čin.
Činilo se u najmanju ruku podmuklim, ako ne i okrutnim, zagovarati seksualni standard koji značajna ljudska populacija ne može da ispuni.
Većina heteroseksualnih seksualnih činova ne završi se rođenjem deteta, ali iz nekog raloga se taj neprokreativni seks nikad ne osuđuje kao neprirodan, onako kako se osuđuje neprokreativni homoseksualni seks.
Na sreću, protivljenje homoseksualnosti i daljnj u velikoj meri opada.
Istraživanje koje je izveo Institut Vilijams pri Pravnom fakultetu Univerziteta Kalifornije u Los Anđelesu, bavilo se promenom u stavu ljudi u 141 zemlji.
U osamdeset zemalja (57%) primećeno je veće prihvatanje LGBT populacije između 1981. i 2014. godine.
Ali nisu sve vesti dobre: iako su naučnici otkrili da su tradicionalno otvorene zemlje (Island, Holandija, Švedska, Danska, Andora i Norveška) s vremenom postale tolerantnije, manje otvorene zemlje (Azerbejdžan, Bangladeš, Gruzija, Gana) postale su još netolerantnije.
Iako se stalno prisutni anti-gej stavovi ne smeju prenebregnuti, važno je upamtiti da većina zemalja pokrivenih istraživanjem pokazuje veću toleranciju prema homoseksualnosti.
Mnogo je razloga za sve šire prihvatanje homoseksualnosti, a među njima su pozitivno prikazivanje LGBT populacije u medijima, javna podrška zdravstvenih i psiholoških organizacija, kao i činjenica da većina ljudi lično poznaje nekoga ko je LGBT.
Teže je poverovati u to da gej osobe žele da unište civilizaciju kada smo mi vaši nastavnici klavira, cvećari, kapelani ili lokalni vatrogasci.
Istini za volju, gej osobe - i ovde ću se usredsrediti na muškarce, pošto to najbolje poznajem - nisu uvek najbolji primer za istančanu seksualnu etiku.
Zajednice gej muškaraca i dalje favorizuju određene telesne tipove (mišićave, vitke, na primer), što šalje poruku da su oni koji ne ispunjuju te estetske standarde (većina nas) manje poželjni ili vredni od onih koji ih ispunjuju.
Ti ekskluzivni standardi postali su još prisutniji uz tehnologije poput Grajndera, gde se muškarci svode na fotografije delova tela, a oni nepoželjni brzo budu blokirani.
„Zabranjeno za salaste i feminizirane" je, na našu sramotu, čest refren na tim aplikacijama za povezivanje gejeva, što znači da još o mnogo čemu moramo da promislimo kada je reč o našoj seksualnoj etici.
Ali uprkos tim nedostacima, upravo je gej kultura sve ovo vreme svetu nudila nove poglede na seksualnu etiku - poglede koji ne podrazumevaju prokreaciju, brak ili ljubav, pa čak ni posvećene, monogamne veze.
Pogledajmo samo jedno istraživanje iz 2005, prema kom 40 odsto gej parova podržava otvorenu vezu, dok to čini samo pet odsto strejt parova.
Ako takva seksualna iskustva zaista postaju norma - kako neki tvrde - tome je upravo gej populacija utrla put.
Pretpostavljam da bi ove zamisli mogle da uvrede neke heteroseksualce, ali teško je pretvarati se da je strejt kultura moralno superiorna kad je reč o seksualnim temama.
Kao što sam već pisao, popularna kultura prepuna je slučajeva disfunkcionalnih strejt veza, afera i brakova.
„Tradicionalna" heteroseksualna seksualna etika - koja je, kako istoričari već dugo tvrde, nastala u 19. veku - stavljena je na probu i ispostavila se manjkavom.
Tokom godina, razni futuristi su predviđali kakva će biti budućnost seksa.
Od virtualnog porna i ljudske augmentacije, do sastanaka na daljinu (tokom kojih bi ljudi, sa razdaljine, dovodili jedni druge do orgazma putem haptičkih tehnologija), budućnost seksa će biti više digitalna, sintetička, a manje organska, manje neuredna.
Ali iako će budućnost nesumnjivo doneti krupne tehnološke promene, trebalo bi da imamo u vidu i to da će neke od najvećih promena u budućnosti podrazumevati i nove zamisli.
Pojaviće se nove zamisli o prokreaciji. Još od 1978. više od osam miliona beba dobijeno je putem vantelesne oplodnje.
Taj broj će biti u drastičnom porastu kako tehnologija bude postajala sveprisutnija i jeftinija.
Kontrola rađanja i kontracepcija takođe su pomogle da se seks odvoji od prokreacije u imaginaciji naše kulture.
Ako su Grilijeva predviđanja o PGD tačna, onda će u nekom trenutku tokom naredne četiri decenije doći do drastične promene u načinu na koji će se bebe rađati.
PGD će postati „lak" (lako dostupan i prihvatljiv po ceni) način, zahvaljujući razvoju genetike i istraživanju matičnih ćelija.
Evo kako je Grili opisao to istraživanje za Gardijan:
„Par koji želi decu posetiće kliniku - on će ostaviti uzorak sperme; ona će ostaviti uzorak tkiva.
„Nedelju ili kasnije, potencijalni roditelji će dobiti informaciju o tome da je od njihovih ćelija stvoreno 100 embriona, biće im rečeno da šta genomi embriona govore o njihovoj budućnosti...
„A zatim će biti odabrani embrioni koji će se preseliti u matericu zarad moguće trudnoće i rođenja."
Ljudi će možda negovovati na pomisao o „veštački skrojenim bebama", ali ako se podsetimo da većina ljudi koji imaju bebe biraju jedni druge na osnovu osobina, znajući vrlo dobro da će se te osobina najverovatnije preneti na potomstvo, postaje sve teže povući liniju između tehnologije o kojoj piše Grili i uobičajene reprodukcije putem seksa.
Razviće se novi pogledi na monogamiju i vernost. Čini se da je jednostavnije planirati ceo odrasli život sa samo jednim seksualnim partnerom kada je očekivano trajanje života kraće.
Ali očekivano trajanje ljudskog života je u porastu. Od 1960. do 2017, prosek se uvećao za 20 godina.
Do 2040. se procenjuje da će očekivano trajanje života biti duže za više od četiri godine. Za neke futuriste, to je skroman broj.
Stiven Austad, na primer, smatra da je prvi čovek koji će živeti 150 godina rođen 2001. godine.
Koliko je realno očekivati da neko ograniči sebe na jednog seksualnog partnera tokom 130 godina? Ali ne moramo da bacimo pogled toliko daleko.
Čak i danas, stopa razvoda i sklapanja novih brakova stalno raste.
Prema istraživanju centra Pju iz 2013. godine, u četiri od deset američkih brakova barem jednom od partnera to nije prvi brak.
Možda ćemo, uz duže očekivano trajanje života, naprosto prestati da težimo ka onom „dok nas smrt ne rastavi".
Pojaviće se nove zamisli o seksualnom identitetu.
Ako seks izgubi svaki drugi smisao i ostane samo seks; ako decu ne budu kinjili zbog toga što pokazuju „drugačiju" seksualnu orijentaciju;
Ako se prokreacija bude odvijala u laboratorijama, da li će, možda, budući ljudi smatrati da slobodno mogu da upražnjavaju seks sa muškarcima i ženama?
Ili će, možda, osećati da mogu slobodno da neguju sopstvene seksualne želje?
Da li je koncept seksualne orijentacije i identiteta vezan za arhaične predstave o reprodukciji?
Hoće li se u budućnosti reči poput „heteroseksualac" i „homoseksualac" čuti samo na časovima istorije?
Te zamisli će sve više postajati deo uobičajenog razmišljanja - zahvaljujući, i to ne u maloj meri, mnogim LGBT osobama koje su, tokom poslednjih nekoliko decenija, pozivale dominantnu kulturu da preispita svoju seksualnu etiku.
Pre nekoliko godina, na jednog konferenciji, čuo sam filozofkinju i teoretičarku roda Džudit Batler kako kaže:
„Možda je kod seksa istinski uvrnuto naprosto uživati u njemu."
U to vreme se nisam složio s njom, ali sada mi je jasno da ima neke istine u njenim rečima.
Možda će se seks uvek upražnjavati iz nekog razloga - ali biće to, onda, zbog nekoga, a ne nečega.
Biće to zbog nas, ljudi koji ga konzumiraju, koji u njemu uživaju.
Smisao seksa neće postojati izvan okvira saosećanja i užitka koji donosi ljudima - užitka fizičke senzacije, društvenog povezivanja, eksperimentisanja.
U budućnosti, smisao seksa biće seks.
Brendon Ambrozino piše za Njujork tajms, Boston gloub, Atlantik, Politiko, Ekonomist i druge publikacije. Živi u Delaveru.