Film: Call me by your name

Prva ljubav, tako je sladak taj ukus na jeziku. Nema ništa nevino u njoj, sve je vrlo intenzivno, nesputano, neutaživa je ta prva glad, prvo padanje, i nakon nje više ništa nije isto. Srce se s godinama troši, sa svakom novom ljubavi sposobno je sve manje dati, i tek tada postajemo svesni da se nikada više neće ponoviti ta jačina osećaja kao ona što je gorela prvi put.

Luca Guadagnino dobro poznaje taj osećaj, tako verno prikazuje ljubavnu čežnju kroz oči napaljenog 17-godišnjeg dečaka koji provodi leto u rajskom vrtu ispunjenom plodovima prepunim lepljivog soka, nabujalim voćkama koje jednostavno mame da se pojedu, a sve to u malom italijanskom mestu u kojem sunce i dokoličarenje podgrevaju maštu.

Elio je mlad po godinama, ali ga načitanost i poznavanje umetnosti čini zrelijim od njegovih vršnjaka. Njegovi su roditelji intelektualci, majka je prevoditeljka s francuskog, italijanskog i nemačkog, a otac je profesor i naučnik koji svake godine tokom leta uzima u kuću jednog mladog novaka kako bi mu pomogao s radom. Tako u leto 1987. godine u njihovu predivnu italijansku kuću dolazi Oliver, šarmantni i zavodljivi stranac, prema kojem Elio odmah razvija jaki osećaj netrpeljivosti, ne može podneti što on tako slobodno i nemarno zauzima njegovu sobu, kuću, vrt i grad, ali istovremeno ne može pobeći od te snažne prisutnosti u svom prostoru koja u njemu budi nemir.

Odmah od početka Elio pokušava sitnim provokacijama izbaciti svog gosta iz takta, a kada mu to ne uspeva biva sve agresivniji, razbacuje se svojim intelektom, umećem sviranja klavira i gitare, čak i zavodi svoju prijateljicu ne bi li naveo Olivera da ga primeti. Naravno da će posmatrači u tom ponašanju odmah prepoznati znakove zaljubljenosti, očaja i žudnje, no sam Elio dugo potiskuje privlačnost koju oseća, ne želi priznati šta mu se događa u glavi ili tačnije među nogama.

Jednog dana majka mu čita priču o zaljubljenom vitezu koji se boji objaviti svoju ljubav lepoj princezi i pritom se propituje šta bi trebao učiniti: Is it better to speak or to die? Je li bolje govoriti ili umreti? Elio odluči reći Oliveru šta oseća.

Par se prepušta strastvenim zagljajima koje s vrlo malo truda skrivaju od drugih, svesni su da im je dato vrlo malo vremena pa se požudno prepuštaju trenutku, ne misleći o neizbežnom rastanku koji se približava.

Skrivena ljubav poslednji je film iz vrlo senzualne trilogije o žudnji započete filmovima Ja sam ljubav i Rasprskavanje, takođe i adaptacija istoimenog romana Andrea Acimana s kojim Guadagnino čini čuda.

Posebno je upečatljiv prvi deo filma u kojem gledamo dvoje budućih ljubavnika u igri mačke i miša, gledamo kako beže jedan od drugog da bi ih nevidljiva rastezljiva traka koja ih veže ponovo privukla i sudarila u nezaboravnom vatrometu. Iščekivanje i slatke patnje pre realizacije ljubavi naljepši su period veze, jer jednom kada se ostvari ono što smo tako dugo želeli to je zapravo početak kraja.

Armie Hammer izgleda kao preplanuli Ken i jednostavno je savršen za ulogu Olivera, zabranjenog voća u rajskom vrtu, toliko lep i nonšalantan i primamljiv, da ga čovek jednostavno mora dotaknuti kako bi se uverio da je stvaran. Timothée Chalamet je pak odličan Elio, verno iskazuje mladalački bunt i nervozu, strah od siline svojih osećaja, a istovremeno dečačku zaigranost kojoj je sve izazov u koji se bezglavo upušta, zaigranost iz koje pršti čista erotika.

Ovo jeste priča o ljubavi između dva muškarca, no Skrivena ljubav nipošto se ne može okarakterisati samo kao gej film. On je čista ljubavna priča, toliko univerzalna da u njoj bilo ko može prepoznati deliće vlastitog iskustva, svoje nikad prežaljene ljubavi ili barem u njoj može videti ono o čemu mašta kada razmišlja o onoj jednoj pravoj ljubavi koju se nada iskusiti, nada se da će mu doći barem jednom u životu.

U jednom trenutku Elio ima dirljiv razgovor sa ocem, koji pun razumevanja i divljenja govori sinu kako mu zavidi na tome što je dovoljno hrabar da se prepusti osećajima jer on to nikada nije sebi dopustio. Govori mu da ne potiskuje niti bol koju oseća jer je upravo ona dokaz sreće koju je doživeo. I to je zaista tako, svi se nadaju jednoj supernovi u svom svemiru, ali su retki dovoljno hrabri otvoriti se za nju jer to znači dopustiti sebi biti ranjiv, napustiti svu logiku i razum i jednostavno zaploviti nepoznatim divljim vodama sudbine.