www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
Kapitalizam. Čarobna reč čije spominjanje, u većini situacija, znači povod za beskonačna promišljanja i raspravljanja. Kako to obično i biva u takvim situacijama, dogodi se polarizacija na dve suprotstavljene grupe; na one koji su bespogovorno za kapitalizam i one koji su bespogovorno antikapitalisti.
Definicija kapitalizma jeste sledeća. Kapitalizam je ekonomski sistem. Tačka. Ostatkom definicije ne bih se bavio. Niti raspravom i pokušajem dolaženja do zaključka je li kapitalizam, uopšteno i sam po sebi, dobar ili loš. Možda i zao. Vezano uz to, moraću se obratiti Klintu Istvudu.
Vraćam se na dve reči koje definišu šta kapitalizam jeste. Ekonomski sistem. Budući da je sistem ekonomski, logično je zaključiti da ga proučava ekonomija. Takođe, poznato je da je ekonomija društvena nauka. U redu, mnogi se ne bi složili da je nauka uopšte. Kako god, disciplina je koja se ubraja u društvene nauke. U redu, mnogi se ne bi složili da su društvene nauke uopšte nauke. Ali, nemojmo komplikovati ovom prilikom.
Svrbljive pojedinosti u raspravama o kapitalizmu
Kako se ekonomija ubraja u društvene nauke, značilo bi da se i ekonomija ubraja u discipline koje proučavaju društveni život grupa ljudi i pojedinaca. Wikipedija uvek dobro dođe kao pomoć oko suvoparnih definicija.
Ekonomija proučava društveni život. Stigoh odmah do prve stvari koja me svrbi u većini rasprava o kapitalizmu. Pogotovo u kojima se afirmativno govori o kapitalizmu. A to je da se često zaboravlja reč "društveno" u sintagmi "društvena disciplina". Zaboravlja se na ljude na koje utiče taj sistem.
Sistem je zajednica pojedinih delova, koji se organizuju i održavaju kroz svoju strukturu organizacije. I ovde zahvaljujem Wikipediji, divno je kad je nešto besplatno. Pogotovo ako je u kapitalizmu.
Ako je kapitalizam sistem koji proučava društvena nauka, onda je on društveni sistem. A ako je društveni sistem, onda je kapitalizam zajednica ljudi, koji se organizuju i održavaju kroz svoju strukturu organizacije.
Stigoh već i do druge stvari koja me svrbi u većini rasprava o kapitalizmu. Pogotovo u kojima se negativno govori o kapitalizmu. A to je da se često zaboravlja da taj sistem čine ljudi. Da su ga ljudi stvorili i da ga ljudi održavaju.
Spojivši ta dva problema, dolazim do toga da se zaboravlja na to da su ljudi stvorili kapitalizam, ljudi održavaju kapitalizam i na njih utiče kapitalizam.
A šta je s ljudima?
Cilj kapitalizma je maksimalizacija profita. A profit je razlika između prihoda i rashoda. Očigledno, profit se postiže tako da se prihodi povećavaju što je više moguće iznad rashoda. Ili da se rashodi smanje na što je moguće niži nivo u odnosu na prihode. Idealna kombinacija je povećanje prihoda uz istovremeno smanjenje rashoda. Takođe, kapitalizam se bazira i na teorijskoj pretpostavci beskonačnog rasta. Beskonačnog rasta profita. Ne održavanja željenog nivoa profita, nego njegovog što češćeg i većeg povećavanja.
Tri godine jednakog profita za kompaniju obično ne znače tri uspešne godine. Nego, eventualno jednu uspešnu godinu i dve godine stagnacije. A stagnacija nije uspeh. Ona znači pad. I to samo u poređenju s drugima.
U prevodu, težnja kompanija je imati više nego pre i više nego oni s kojima se upoređuju.
A ljudi, šta je s ljudima? Govorim o onim najbrojnijim, onim koji smatraju da spadaju u mističnu kategoriju "malog čoveka". Svi mi koji nismo kapitalisti nego radimo za kapitaliste. Želi li i taj mali čovek imati više nego pre i više nego oni s kojima se upoređuje? Ne? Da?
Rekao bih da je odgovor na to pitanje potvrdan. Da krenem(o) od sebe? Evo jedna, možda i ne toliko, imaginarna situacija. Nakon završenog fakulteta uputiš se na tržište rada. Ne znate gde se to nalazi? Kreneš iz Ciste Provo, prvo skretanje levo za Strizirep, zatim na prvom kružnom toku izlaz za Hrvace.
Iza marketa "Dragan" odmah prva levo i onda odmah prva desno iza buregdžinice "Laibach". E tamo. Dakle, nakon što čovek stigne na tržište rada, želi početi raditi za što bolju lovu u što boljoj firmi. Bilo je situacija, ja video na svoje oči, da čovek ima čak i nekoliko opcija.
Vagneš između raznih plata, ugleda firme, mogućnosti napredovanja, bliskosti s onim što želiš raditi u životu. I izabereš za sebe najbolju opciju u tom trenutku. Da ti bude što bolje nego pre. Nisi lud da izabereš lošiju opciju. Baš kao pravi kapitalista.
Stvarno mi treba taj auto
Nakon nekog vremena shvatiš da ti je ta lova odjednom premala. Nisi više student, ne piješ više "Ribara" nego Badelov "Plavac". A i Žuja nije više toliko fina, nekako bolje paše pšenični Paulaner. U međuvremenu odseliš od roditelja, stan odmah u haustoru pored njih, želiš malo slobode. A sloboda košta, makar je delio s još dva cimera. Pomisliš kako si već nekoliko godina u firmi te kako si svojim zalaganjem i znanjem sada već zaslužio povišicu. Jednostavno smatraš da zaslužuješ više, pogotovo što neki gluplji iz kancelarije već sada imaju debelo veću platu.
Osim toga, troškovi života su ti se u međuvremenu znatno povećali. Prelomiš u sebi i odeš šefu saopštiti svoj zahtev za povišicom. Ili će ti je dati, ili odlaziš u neku drugu firmu, ionako si već imao nekoliko ponuda. I to s boljim uslovima. Kako se to lepše kaže, za veću platu.
Šef odobri povišicu. Zadovoljan si naredno, vrlo ograničeno, vreme. U međuvremenu ti je već dosta cimera, želiš svoj mir i sâm unajmiš neki manji stan. Sramota u tim godinama, pa da živiš s cimerima kao nekakav student. Tolike već tvoje kolege s faksa pokupovali stanove, a da ti ne možeš davati za pišljivu najamninu za neki stan od 45 kvadrata.
Doduše, malo je sad taj stan dalje od posla, bilo bi zgodno imati i neki auto, već si se raspitivao po autosalonima. Istina je, malo je to previše za trenutnu platu. Ali majku mu, pa već dve godine nisi dobio niti kune više. A one dve kokoši iz susedne kancelarije... nijedna ne zna engleski ni beknuti i još glupače neki dan raspravljaju je li cordon bleu novi parfem ili pesma Charlesa Aznavoura.
U ove dve godine one dobile dva puta povišicu i sad imaju skoro duplo veću platu od mene. E pa i ja zaslužujem barem istu lovu kao i one! Osim toga, stvarno mi treba taj auto, ona Dačia s alu-felnama izgleda fenomenalno!
Koliko je nama dovoljno?
Nakon nekog vremena ni to te više ne zadovoljava. Sad želiš imati stan, ne samo živeti u njemu. Svoj na svome, kako vole reći. Ali k vragu i to, ako ćeš se za taj stan morati rastezati 35 godina i celi život raditi samo za to. Hoćeš malo i sveta videti. Pa da si ne možeš barem jednom godišnje priuštiti nego egzotično putovanje, stvarno sramota u tim godinama i nakon toliko davanja sebe za posao.
Za druge, naravno. Za proklete kapitaliste. Prokleti gramzivac, on tri puta godišnje ide na Tahiti, a meni neće povećati platu da barem mogu na tri nedelje opaliti neku turnejicu po skandinavskim zemljama.
Kapitalizam možda i pokreće težnja za maksimalizacijom profita. Ali ga na tom putu održava konzumerizam. I uverenost svakog od nas da bespogovorno zaslužuje još malo više. Kako je to različito od kapitalista, koji žele još malo više profita, barem malo?
Jedni su kapitalisti, drugi rade za kapitaliste, ali svi zajedno smo konzumeristi. I svi zdušno radimo na održavanju tog sistema.
Budući da tako zdušno radimo na njegovom održavanju, nezavisno od toga sviđao nam se ili ne, mogu doneti samo jedan zaključak. A on glasi da je kapitalizam trenutno najbolji sistem koji je najbolje usklađen s trenutnom svesti ljudi. Taj ekonomski sistem nije uzrok važećeg načina razmišljanja i ponašanja ljudi. On je posledica. Da ponovim, sami smo ga stvorili i sami ga održavamo.
Glavni problem nam predstavlja naći odgovor na pitanje koliko je kapitalistima dovoljno i zašto im dovoljno nikada nije dovoljno. A koliko je nama dovoljno?