Javni poziv na LGBT otpor

Reakcija na vest: Navijač izbo obezbeđenje gej kluba u Beogradu

U Srbiji se na homoseksualnost u najboljem slučaju gleda kao na nezrelu koještariju obesne omladine, a u najgorem slučaju (ne tako retko zastupljenom, mada na sreću ređe sprovedenom u delo) ona je razlog da čovek bude premlaćen, ili čak likvidiran.

U noći između 13. i 14. novembra, jedan je izbo ljude u beogradskom gej klubu. Slučajno to nisu bili gej ljudi, mada su mogli da budu, pa je vest ostala manje zapažena, kao neka uobičajena tuča među opasnim beogradskim momcima. Ali nije ništa manje strašno ni to što su stradala tri momka čuvara koja, eto, svojim telima zarađuju za hleb nasušni. Sasvim slučajno, napadačevo oružje nije bilo dovoljno ubojito da probije živi zid, inače bi ishod bio nekakva imitacija Orlanda.

On je prvo isekao obezbeđenje kluba, a potom pokušao da upadne u klub sa tim sečivima. A zašto i ne bi? Napadi na LGBT+ osobe u zemlji Srbiji su najbezbednija stvar na svetu. Jedini prestup za koji niko nikada nije odgovarao. Daleko je rizičnije bez karte u gradskom prevozu susresti osoblje BusPlusa, nego lezbo devojku/gej momka dočekati u parku i odvaliti je/ga šipkom, ili ih uhoditi po gradu, ili im po internetu upućivati pretnje.

Ovaj sinoć je hteo da kasapi nečiju decu koja su u klubu slušala muziku. Ali nije to bio jedan hrabri što udara na sto-dvesta protivnika. Da se ne lažemo, iza njega je stajala SRBIJA. I svaki onaj koji podiže palicu na gej ljude zna da iza njega stoji - SRBIJA. Stoji crkva, stoji Telegraf ("Gejevi šire sidu"), stoji patrijarh, Palma, njihovi mediji i svenarodno gađenje dobrih ljudi - nevinih ko Srebrenica. I pre i posle svega, iza njih stoje sudovi koji redovno oslobađaju ljude sa čijih ruku naočigled svih kaplje krv.

Srbija je generalno opasna zemlja. U njenoj više je se niko ne plaši, ali je mnogi jako oprezno i podozrivo posmatraju. Za gej ljude, Srbija je samo prinudni smeštaj, nužno rešenje. Ona jeste manje opasna od "majčice Rusije", ili od većine muslimanskih zemalja, ali je i dalje jedna od najneprijateljskijih sredina.

Svojim LGBT+ prijateljicama i prijateljima bih poručio: vadite pasoše i bežite. Kako god znate i umete, bežite. Vi svojim prisustvom na tom tlu dajete legitimitet nečoveštvu. Ako podignete glas, to za vas može biti opasno. To razumem, i nemam moralnog prava da to od bilo koga tražim. Mnogi su već podizali glas, i podižu i dalje - svaka im čast. Ćutnja od vas čini saučesnike u teroru nad vama samima.

Okrenite leđa i bežite. Čemu čekanje? Dokle čekanje? U noći tog 13. novembra nož je ostao na desetak metara od vas. Šta je sledeće? Hoće li idući put prići bliže? I ako se izvučete, čekate li da ostarite sami u nekom prigradskom stančiću u neprekidnom strahu da ćete biti "otkriveni" i sa debelom istorijom otpuštanja sa radnih mesta, svakog puta kada se nekom božijem pravedniku učini da ste "od onih"?

Dokle ćete sedeti mirno dok vas roditelji izbacuju na ulicu? Dok vam prete smrću? Dok vas jure po ulicama? Dok upadaju i u vaša četiri zida. Dokle ćete se tešiti onim "da nam ne piše na čelu da smo gej". Pa šta ako ne piše? Trebalo bi da piše. Onda bi istina izašla na videlo. Onda biste morali da se pokrenete.

Karl Marx je pre 130 godina pisao da "proleteri nemaju šta da izgube osim svojih lanaca". Šta vi imate da izgubite, osim straha, pijanstva i antidepresiva koje uzimate? U tamo nekoj Nemačkoj će biti teško, u Francuskoj tesno, u Americi daleko i usamljeno. A je li u Srbiji išta bolje?

Pokrenite se - masovno. To nije pitanje seksa, to je pitanje ljudskosti. Ubedili su nas da "izdajemo otadžbinu zbog seksanja". Ne, to nije tačno. To je političko pitanje, ne seksualno.

Ako se pokrenete, to nam otvara još jednu nadu: da će EU Srbiju smestiti na listu nesigurnih zemalja za LGBT osobe, što bi nam svima olakšalo dobijanje trajnih boravišnih dozvola. Upućujte mailove ambasadama zapadnih zemalja. Neka znaju u kakvom užasu živite. Nemojte se tešiti da će vas fakultetska karijera, novac ili lažni brak sa ženom/muškarcem izbaviti od tuge, poniženja, straha i srama koji nam se tokom godina uvukao u kosti.

Ostavite mame i tate i krenite u život. Biće teško. Ali mnogo smislenije nego ta imitacija koju živite. Krenite. Okrenite im leđa. A njihovim podsmesima i cinično iskeženim crkvenjačko-patriotsko-ratničkim licima neka se spokojnim licem pravde okrene istorija. O zlu koje nam je naneto pisaće se i govoriti. To nije naše privatno zlo. Nismo mi žrtve zato što smo slabi, nego zato što nas gazi besramna ubilačka politika. Govoriće se o nama. Ali mi ne možemo da čekamo taj trenutak. Mi moramo da krenemo. ODMAH.