www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
Prošle sam nedelje dobio priliku da se javno defloriram. U prevodu, da mi se skine junf pred kamerama. A tu priliku sam i prihvatio. Priliku da prvi put (i) kao peder istupim u javnosti. Neki su možda i videli prilog na RTL-u kojim sam uključen u novu generaciju hrvatskih pedera. Zajedno s Ivanom Pavlićem, Renatom Samardžićem i Duškom Šiblom. S 33 godine, to mi nekako dođe i kao kompliment da spadam u novu generaciju.
Ili mi novi nadimak može biti Trigger, budući da sam "već" s 33 godine došao do sličnog odnosa prema svom pederluku kao Ivan i Renato, sa svojih 20 i kusur godina. Na kraju, potpuno svejedno, svako ima svoj lični razvoj, smer i brzinu kretanja.
Heterogenost među pederima jedina je konstanta
I upravo to je jedna od stvari koja mi je zanimljiva kao posledica priloga. Različiti komentari koji su usledili, kao reakcija na prilog. Gde je praktično svako prilog doživeo na svoj način. Imao je svoju ideju o tome šta je trebalo reći, šao nije trebalo reći. Svako je imao drugačiji odnos prema reči peder, homoseksualac i gej. Nekome je prilog bio odličan, nekome katastrofalan. Nekome je takav istup bio hrabar i hvale vredan potez za zajednicu, odlična reklama u mainstream mediju. Nekome je prilog bio bezvezan i štetan za LGBTIQ* zajednicu, loša reklama u mainstream mediju.
Ja se sa svim tim slažem. Prilog je sasvim sigurno bio sve to. Sve zavisi samo od toga šta mi, kao promatrači, smatramo pozitivnim za zajednicu. Šta smatramo dobrom, a šta lošom reklamom. Slažemo li se s izrečenim ili ne.
I to je najlepša stvar koju je prilog mogao pokazati. Uspeo je pokazati da pederi nisu homogena zajednica koja funkcioniše poput Borga. To je, na kraju krajeva, prikazano i u prilogu. Gde trojica pedera misle da je potpuno normalno da se nazivaju pederom, a četvrti se ne slaže s tim.
To je tri protiv jednog, a pobedničko mišljenje ne postoji. Diverzifikacija mišljenja je još veća kad se uzmu u obzir brojne druge reakcije raznih pedera. Različitog porekla, različitog socijalnog statusa, različitih dobi. Na kraju, različitih razmišljanja.
I tu isto možda dolazimo do još jedne nove generacije pedera, koja tek treba potpuno stasati. Generacije koja će shvatati da je heterogenost među pederima valjda jedina konstanta, oduvek i zauvek. Da ih ima desničara i levičara. Dešnjaka i levaka. Ima ih puno vernika, a ima puno i ateista. Postoje oni u ormaru i oni koji nisu u ormaru. Ima razvratnih i jebežljivih pedera, a ima i onih koji to nisu. Ima pametnih, a ima i glupih pedera. Ukratko, broj različitih viđenja pederluka i odnosa prema njemu približan je ukupnom broju pedera.
Ključna reč je "ljudi"
I zbog toga ne postoji unificirano razmišljanje kako oblikovati aktivizam, kako se prezentovati u javnosti te šta je dobra, a šta loša reklama. Aktivisti su ljudi, ključna reč je "ljudi", kojima smo na određeni način u ruke dali legitimitet da nas predstavljaju na način kako misle da bi trebalo.
Različite LGBTIQ* organizacije nisu amorfna masa, nego skup pojedinaca. Skup pojedinaca koji su tu organizaciju osnovali. Koji su odlučili nešto napraviti za svoja, pa onda i tuđa prava. Tačno tim redosledom. Politiku i aktivnosti temelje na ličnim uverenjima. Na ličnim uverenjima što je ispravan put za njih i LGBTIQ* zajednicu istovremeno. To su ljudi kojima smo dali legitimet da deluju u naše ime. Što zbog naše lenjosti, nedostatka hrabrosti, zauzetosti poslom, jednostavnim osećajem neadekvatnosti sebe kao aktivista...
Klasična podela posla, gde ne može svako od nas raditi sve. Zato prepuštamo aktivistima da rade svoj posao, a mi u meri u kojoj možemo i želimo koristimo njihove "usluge". Dva su načina kojima se može dati takav legitimitet. Ako se slažemo s njihovim idejama i načinima postizanja određenih ciljeva, onda podržavamo i posećujemo događaje koje organizuju. Ako se ne slažemo s njima, ne podržavamo i ne posećujemo događaje koje organizuju, ali istovremeno ne nudimo alternativni put; tada je to isto davanje legitimiteta, samo prećutno.
Mnogi ne prepoznaju da prećutno drugima daju legitimitet da i njih predstavljaju. Zbog te ćutnje i postoji trenutna situacija da su LGBTIQ* organizacije relativno homogenog razmišljanja, dok populacija koju predstavlja to nije. Međutim, nije problem u postojećim organizacijama. Problem je u onim nepostojećim, koje bi delovale na drugi način. Možda imale iste ciljeve, ali različite načine njihovog postizanja.
Solidan broj pedera misli da im Pride šteti
A možda bi se čak i ciljevi razlikovali. Koliko vidim, ima solidan broj pedera koji smatraju da im Pride šteti. Da je to nepotrebno provociranje i isticanje koje samo šteti pederima, ne doprinosi ničemu dobrom. U redu, nema nikakvih problema ako to mnogi smatraju. Međutim, gde je ta anti-Pride pederska organizacija koja će jasno istupiti u javnost i reći da je dosta s pederskim paradiranjem i cirkusiranjem? I koja će pokazati neki drugi, možda efikasniji, način kako ostvariti zacrtane ciljeve? Čini mi se da postoji dobar broj onih koji tako razmišljaju, stoga mislim da nije problem okupiti se u nekoj novoj organizaciji. Koliko vidim, toga nema.
Ima, čuo sam, onih kojima Pride sam po sebi nije problem. Ali im smeta povezivanje s antifašizmom i levičarstvom, dok su oni konzervativci ili desničari, pa ne žele hodati pod petokrakama, antifašističkim parolama i povezivanjem s "regionom". Potpuno legitiman stav i zaista nema mesta čuđenju da postoji solidan broj pedera koji tako razmišljaju. To govorim potpuno bez cinizma.
Međutim, ako smatraju da Pride mora biti drugačiji, zašto ne pokušaju uticati na to da se sadašnji koncept Pridea promeni? Ili da organizuju neki drugi Pride koji će biti u skladu s njihovim željama? Koliko vidim, ni toga nema.
Neki smatraju da ni izlazak iz ormara nije potreban. Da je seksualna orijentacija samo jedno od mnogih obeležja nekoga kao osobe. I da bi autovanjem samo uzrokovali to da ih ljudi doživljavaju kroz prizmu seksualnosti, da bi to drugima bilo najbitnije. Dok njima samima to nije niti malo bitno. I jednostavno žele živeti svoj život mirno, ne spominjući nikome svoju seksualnost i čuvajući je za intimu. Smatrajući autovanje nečim čime se ponose samo "profesionalni" pederi. Takođe, potpuno legitiman stav.
Koliko pedera, toliko i ideja o "ispravnom" življenju pederluka
Samo, gde je organizovana grupa ljudi koja bi se zalagala za to da udruženja ne nastupaju s predznakom seksualne manjine koju predstavljaju? Nego da proklamuju neisticanje svoje seksualnosti, ukazujući na to da je seksualnost samo jedan od niza elemenata složenih bića kao što su ljudi, te da ne žele da ih se promatra isključivo kroz prizmu pederluka?
Doduše, to bi bilo malo paradoksalno i nemoguće. Jer bi to značilo da bi i takva organizacija morala istakći svoj pederluk, kako bi pokazala da su pederi kojima nije bitan vlastiti pederluk. Hm... nijedna od tri opcije kod nas, koliko znam, ne postoji. Dakle, za legitimitet postojećih LGBTIQ* organizacija kao predstavnika cele populacije najveću "krivicu" snose oni koji smatraju da ih te organizacije ne predstavljaju. I zaista ih ne predstavljaju. Jer ničim nisu ukazali na svoje postojanje. Ne očekuju valjda da će ih predstavljati oni koji se s njima ne slažu i s kojima se oni ne slažu? Neće valjda Pride predstavljati one koji ne žele Pride, levičari desničare, te autovani pederi one koji nisu autovani?
Ista je stvar s pojedincima koji istupaju u javnosti (i) kao pederi. Kao što sam već rekao, koliko pedera na svetu toliko i ideja o "ispravnom" življenju tog pederluka. Mislim da je u tom smislu suludo govoriti o nalaženju osobe koja bi dobro predstavljala LGBTIQ* populaciju. Zato što se definicija tog dobrog razlikuje od pojedinca do pojedinca.
Primera radi, neki smatraju da feminizirani muškarci nisu dobra "reklama" za pedere. Neki pak smatraju da oni koji se šminkaju nisu dobra reklama za pedere. Takođe, neki smatraju da pederi koji slušaju cajke nisu dobra reklama za pedere. Naravno, mnogi će se složiti s tim da niti promiskuitetni pederi nisu dobra reklama za pedere. Možemo tako nabrajati unedogled.
Niko nije dobra "reklama" za pedere
Smatram da niko nije dobra "reklama" za pedere. I niko ih sigurno neće predstavljati na način da bih se uvek i u svakoj situaciji, pri svakoj rečenici i načinu izricanja misli potpuno poistovetio i rekao: "Bravo, majstore, u razdeljak te ljubim! Ti me jedini, od svih pedera, u potpunosti predstavljaš!". Sva je prilika da bi, možda, ta osoba mogao biti samo ja. A i to je vrlo upitno, jer se često ne slažem niti sa samim sobom. A gde još da nađem nekoga s kim se apsolutno i uvek slažem!? To je zahtev koji niko nikad neće moći ispuniti. Ne možemo od drugih tražiti da budu to što nisu. I da to što nisu bude baš ono što mi jesmo.
Niko vas ne može "reklamirati", niko ne može biti bolji predstavnik grupe kojoj pripadate od vas samih. S većinom pedera vas veže samo ista seksualna orijentacija. I svakako nemojte očekivati da drugi brinu o tome kako će vas drugi percipirati kao osobe i kao pedere.
Mislim da je potrebno tu LGBTIQ* heterogenost početi i praktikovati, a ne samo prihvatati je u teoriji, kao magloviti koncept.
To znači i napuštanje borgovskog načina razmišljanja i očekivanja da neko drugi treba govoriti u naše ime. Međutim, to pravo ne prisvajaju oni koji govore, nego oni koji ćute i ne odlučuju govoriti u svoje ime. Zato heterogenost treba izneti na videlo. Zapravo, sad vidim da je to jedina situacija u kojoj bih mogao reći: NO HOMO!