Neverovatna gabaritnost ormara

Očajno parafraziranje naslova velikog dela uz prstohvat imitacije življenja

U ormaru, klozetiran/a, neautovan/a - ne može da ne zvuči kao uvreda, čak i kada samo hoćemo da obnarodimo tu sramnu (?) činjenicu.

Postoje mnogi (ne)validni razlozi za bivanje u tom nezdravom stanju, od kojih fizičko i mentalno zdravlje ljudi koji zavise od roditelja nije jedini. Znate ono, autuje se sin il' ćera i onda voljeni roditelji kažu dabogdacrko i mršnapoljeboljedasimrtva. To je zajeb. Jer šta će onda sin il' ćera ako nemaju gajbu, posao i ono, realnu nezavisnost? Eventualno da se ugajbe kod nekog LBGTIQ pripadnika (ko da je u pitanju gerilski odred koji je uposlio mendžerski sleng, jbt), rade u omladinskoj (pakovanje čokolada u ledenoj fabrici, na primer), jedu klot pirinač on a good day i oproste se sa kontaktom sa sestrićima/bratićima i ostalom sitnom decom od koje porodica mora da ih skloni jer sramotu su na kuću bacili.

To je naravno najgori mogući scenario i onaj zbog koga se ljudi često ne autuju. Postoje i drugi - internalizovana homofobija na primer. Al' to je d(r)uga priča. Otom potom tim samomrzilačkim plotom.

Šta sa onim samosvesnim i edukovanim koji moš zamislit' ne mogu da nađu posao u Srbiji (neverovatno, ali dešava se. Ko bi reko. Poslovi su inače dostupni svima „koji 'oće da rade, eno idi beri maline") a zavise od homofobne porodice?

Obično biva to da trpe i ćute dok se ne osamostale. U ovoj zemlji u pitanju su godine. Godine skrivanja, kreiranja maski, nepostojeće bliskosti koja nije išta više od dal' si našo/la poso' i 'es dao/la ispit, vidi bre ove lopove na vlasti. Nisam, jesam, vidim. I onda se odseliš, kad nađeš taj jebeni posao, ugajbiš se sa trenutnom ljubavlju, jeste stan na Miljakovcu II, al' sestro/brate sloboda, potražiš gej frendli terapeuta koji ti da lekiće jer imaš bar anksiozni poremećaj i MOŽDA im se autuješ.
Možda, jer već si u tom krugu da ne vidiš ni poentu nit dobit, jer koj' moj to sad vredi kad nisu bili tu kad ti je bilo potrebno. A tebi bila frka - jer ko voli da spava ispod mosta.

Da ponovimo - govorimo o osvešćenoj osobi. Onoj koja ne mrzi sebe i prihvata ceo paket svoje seksualnosti a ima realan strah. Šta je realan strah? Probaš da edukuješ matore, kako pederi i lezbejke nisu nakaze. Da trans* ljudi nisu greške prirode. Uprostiš im jezik. Budeš suptilan. Budeš manje suptilan. A na sve to odgovor - nisi valjda ti TO ako jesi nisi moje dete. Lupetaš. Sa kim se to družiš?

E, to je gabarit ormara koji je teško pomerljiv. Što ono reče jedan đetić, kad je nosio cement na 15. sprat - nije meni što je teško, đavole, no je gabaritno, nema za đe da ufatim!

Tako i osobe u toj situaciji ne mogu iz svog ormara da izađu, da ga pomere, da ga uhvate za bilo koji kraj i sebe oslobode. Ostaje im samo sekira, rez i verovatni kraj. Kraj odnosa sa porodicom, onog trenutka kada na njega bace bombu i kažu jeb'te se sada, pokušah lepše, strpljivije, pedagoški (jer šta su homofobni roditelji nego derišta koja poseduju moć nad nečijim životom) al' ovo mi je poslednji korak.

Nekad se desi nešto neočekivano - ta ista deca, pardon, roditelji, kažu - OK. To su oni roditelji koji shvate da će ili prihvatiti svoje dete ili ga više neće videti. To su oni roditelji koji vole svoje dete.

Al' ima i onih drugih.

Ako su oni drugi, ostaje ti da prihvatiš da odnosa neće biti. Da njihova ljubav nije ono, pa, jbg, ljubav baš. Nego neko uslovljeno sranje a tvoja aplikacija na poziciju voljenog deteta je odbijena.

I onda svakog meseca, deo plate na terapiju, dok ne sahraniš u sebi bilo kakvu nadu za odnosom koji liči na nešto zdravo i nađeš novu porodicu.

Onu što praviš u toj novoj gajbi sa curom il dečkonjom i prijateljima koji su bili uz tebe dok su se matori iživljavali.

So.

Fuck it. Live your life. Al' prvo taj poso' i gajba.

Da imaš za đe da ufatiš.

I. I. M.