Biti peder u svakom smislu (osim karakterno) No. 19: što će nama zajednica, kad se jede gibanica

Prajd mnogima postaje argument za "normalnost" LGBTIQ* populacije. Kad neki krenu kukati da će ih pederi pregaziti, da je sve to Sodoma i Gomora koja se ševi po ulici i pokazuje gole guzice, mnogi će ponosno pokazati sliku s prošlogodišnjeg Prajda. Ili nekog pre. I ponosno dokazati da nigde nema niti jedne gole guzice, da su svi normalno obučeni i da mirno učestvuju u povorci. A šta i da ima golih guzica i sisa? Zar bi bilo toliko strašno da neka cura, u delirijumu jer prvi put prisustvuje Prajdu, na onoj vrućini preko glave podigne majicu i svima pokaže neosunčane sise? Pa u čemu je problem? Nemaju svi para za solarijum.

Ponovo sam se zamislio nad nekim izjavama koje mi je Daniel izneo u poslednjem tekstu, tj. intervjuu. Pogotovo nad rečenicom: "Ne tražim da budemo prijatelji, ljubavnici, bliski... samo me uključite u društvo!". Da, neko želi biti punopravno primljen u "naše" društvo. Ne moramo ga voleti, ne mora nam se sviđati to što jeste. Ne moramo niti razumeti njegovu poziciju. Dapače, to je vrlo teško moguće. Jer bismo morali biti i gluvi i pederi. A čak niti tad ne bismo potpuno razumeli ono što je proževio i kako doživljava svoja iskustva. Čak i da prođemo kroz iste stvari. Svejedno bismo ih doživeli drugačije. Zašto? Jer nismo iste osobe.

Je li bitno zašto nismo isti? Je li važno zašto je većina ovakva, a manjina nije? Da, bitno je za naše shvatanje sebe ili nekoga drugog. A je li to bitno za prihvatanje sebe ili nekog drugog? Mislim da nije.

Zašto se prijateljima diže na cure, a meni na tipove?

Kao mladi peder koji je prvo trebao prihvatiti sebe, bilo mi je izuzetno bitno istraživati koji su razlozi te moje "anomalije". Zašto se drugovima diže na cure, a meni na tipove? Šta uzrokuje takve razlike? Ono što je pre desetak godina bilo poznato, generalno je poznato i danas. A poznato je to da je malo toga poznato. I generalni zaključak jeste da je reč o nizu uticaja koji vode do toga kakva će seksualna orijentacija kome biti "dodeljena". Ni tu nismo svi isti; različiti uzroci (ili njihova različita kombinacija) dovešće do istog rezultata. A nekad i neće. Svejedno, prihvatamo se međusobno. Ili, ako ne već međusobno, onda barem sami sebe prihvatamo. Nije pravilo, naravno.

Postoje ljudi koji sebe prihvataju kao pedere. Premda ne znaju tačan uzrok svog pederluka. Postoje i oni drugi koji ne prihvataju sebe kao pedera. Premda jednako ne znaju tačan uzrok svog pederluka. Kako god se okrene, očito je iz oba slučaja da nepostojanje (nepoznavanje) uzroka nije nikakav razlog za prihvatanje posledice, a jednako nije razlog niti za neprihvatanje iste posledice.

Kao što rekoh, mladi peder je mislio da će mu veliko saznanje pomoći u prihvatanju sebe. Ili, recimo tako, da znanje nužno vodi i prihvatanju. Putem sam svašta naučio. I da bih nekad davno po službenoj medicini bio proglašen bolesnim. Danas više ne, barem ne službeno. Putem sam saznao i da se mnogima gadim, premda me nikad nisu upoznali. Neki bi me hteli i ubiti, tako barem kažu.

Niko me nije obavestio o pederskoj zaveri

Neki kažu da postoji i pederska zavera kojom pederi žele zavladati svetom. Bio sam tužan zbog toga. Ne zato što se smatram delom zavere. Nego zato što me niko nije ni obavestio o tome! A kao peder valjda prvi imam pravo biti informisan! Nit' pisma, nit' razglednice. Čak ni da mi je neko u poštanski sandučić ubacio najobičniji letak printan kućnim inkjet printerom, makar i s najosnovnijim informacijama! E pederi, stvarno ste pederi! Čekam pismo, tinta mi se proli, a ja svejedno ne znam ZAŠTO sam peder. U svemu tome mi je promaklo da sam shvatio da JESAM peder. I da je to bio prvi i najbitniji korak u prihvatanju sebe.

Zašto sam tražio razlog i ostale informacije? Ne radi sebe, nego radi drugih. Da bih im mogao argumentovati svoje postojanje. I da moja ravnopravnost bude opravdanija. A zahteva li ravnopravnost uopšte ikakvu argumentaciju i opravdanje? Kao da genetika daje puno čvršći argument od hormona, a hormoni od društvenog uticaja? Hej, ja postojim takav kakav jesam. Sad i ovde! Nevažno zašto i nevažno otkad!

A danas, kao stari i olinjali peder, nalazim se u sve manje situacija u kojima će mi biti stalo do nečijeg mišljenja o meni. I sve manje ljudi ima tu privilegiju. Ne imati svoje mišljenje o meni, to može svako. Ali ne može svako svojim mišljenjem o meni uticati na moje mišljenje o sebi, niti na menjanje sebe ili vlastitog ponašanja. Ovo nema direktno veze s pederlukom, verovatno ima više veze sa životnim iskustvom i sazrevanjem. Upoznavanjem sebe. Na kraju krajeva, nekako polažem pravo na to da ipak samog sebe poznajem najbolje. Ipak sam u vlastitom društvu i razgovorima sa samim sobom proveo puno više vremena nego što će neko drugi napraviti sa mnom.

Zar bi bilo toliko strašno da neka cura na Prajdu pokaže sise, a frajer roze tange?

Lično sazrevanje i oslobađanje od okova tuđih mišljenja mogu povući kao paralelu s razvojem kompletne gej zajednice. Je li se ona razvijala na sličan način? Nažalost, bojim se da je još uvek ostala na nivou traženja što bolje argumentacije za vlastito postojanje. Kao što sam naveo na ličnom primeru, takva argumentacija nije bitna za prihvatanje samog sebe. A izgleda da nije bitna niti za to da nas drugi prihvate. Jer, da jeste, odavno bi LGBTIQ* populaciju prihvatao baš svaki pojedinac nastanjen unutar granica Hrvatske. Ali, ipak nije tako, čini mi se.

Čini mi se da je i dalje glavna ideja predstaviti se što "normalnijima", ne bi li nas normalni takvima i prihvatili. I ne bismo li time postigli... a šta? Šta bismo time postigli? Čvršći argument za prava koja kao zajednica tražimo? Čime? Time što se pederluk pojavljuje i kod mnogih životinja? A što da se pederluk pojavljuje samo kod ljudi? Kao brak, na primer? Bismo li tada, kao pojava koja se javlja samo u ljudi, imali manje pravo na pojavu koja se pojavljuje samo u ljudi? Je li bitan procenat pedera u celokupnom čovečanstvu? Ako nas je 2%, umjesto 10%, trebamo li se zbog toga osećati manje vrednima? Da ublažimo svoje zahteve?

Jednako Pride mnogima postaje argument za "normalnost" LGBTIQ* populacije. Kad neki krenu kukati da će ih pederi pregaziti, da je sve to Sodoma i Gomora koja se ševi po ulici i pokazuje gole guzice, mnogi će ponosno pokazati sliku s prošlogodišnjeg Prajda. Ili nekog pre. I ponosno dokazati da nigde nema niti jedne gole guzice, da su svi normalno obučeni i da mirno učestvuju u povorci. A šta i da ima golih guzica i sisa? Zar bi bilo toliko strašno da neka cura, u delirijumu jer prvi put prisustvuje Prajdu, na onoj vrućini preko glave podigne majicu i svima pokaže neosunčane sise? Pa u čemu je problem, nemaju svi para za solarijum!? Ili da neki tip, koji slabije podnosi osvežavajuća alkoholna pića, nakon dva štrukana pelina odluči pred fotoaparatima pokazati da ispod pantalona nosi roze tange? Hoćemo li tada više zaslužiti batine? Hoćemo li tada više zaslužiti diskriminaciju na radnom mestu?

Sad će misliti da svi pederi idu na cajke, ali, ja ne idem, a peder sam!

I dok ovo pišem, Zagreb Pride je upravo na svojoj Facebook stranici linkovao članak u kom Krešimir Dujmović za tportal opisuje svoje jednonoćno iskustvo s gej scene. Bez srećnog svršetka, samo obilasci klubova. Nisam mislio ništa napisati o članku jer se generalno poklapa i s mojim utiscima o spomenutim klubovima. I nisam našao ništa šokantno, uvredljivo ili negativno za gej populaciju. Možda sam jednostavno oguglao na takve stvari, a možda stvarno nema ništa šokantno i uvredljivo. Dok se članak nije od subote, kad je objavljen, počeo širiti po raznim društvenim mrežama.

Nekoliko prijatelja podelilo na Facebooku, komentariše se na Gay.hr-u, sad vidim i Pride linkuje članak. Pa sam pročitao članak još jednom i još jednom. I ko zna koliko puta, sve dok nisam shvatio da u članku ne nalazim ništa što većina nalazi. Pa sam jednostavno odustao. Kao što rekoh, sâm članak neću komentarisati. Ali, komentare na članak ću komentarisati. Ne pojedinačno, nego ću mnoge staviti pod zajednički krovni nazivnik koji mi se savršeno uklapa u ovo o čemu trenutno pišem. A taj zajednički nazivnik je briga kako će nas doživeti oni kojima se pokušavamo predstaviti kao "normalni".

O ne, sad će svi misliti da pederi u klubove odlaze samo da bi našli nekoga za ševu! Ali, ja ne idem! O ne, sad će svi misliti da su pederi promiskuitetni, a ionako to već sad misle! Ali, ja nisam! O ne, sad će misliti da svi pederi idu na cajke! Ali, ja ne idem, a peder sam! O ne, sad će misliti da svi pederi idu u samo ta četiri kluba! Ali, ja idem u neki peti.

Da budemo iskreni, a koga boli k... za to? Je li tolika strahota čak i da se stekne utisak (kao da već nije?) da pederi samo idu po birtijama, traže ševu i slušaju cajke? Zaslužujemo li tada dve, umesto jedne boce u glavu? Zaslužujemo li tada, konačno, diskriminaciju!? Možemo li se tada konačno pozdraviti s brakom, pa i istopolno partnerstvo jednostavno dobrovoljno ukinuti?

Ako je odgovor "da", onda se definitivno trebamo potruditi biti još normalniji. Samo, malo paradoksalno zvuči želja da ljude učimo toleranciji i prihvatanju različitosti tako da glumimo da nismo različiti. I da bi trebali, na osnovu toga što smo isti kao i oni, prihvatiti međusobne razlike.

Ako je odgovor "ne", onda ne razumem potrebu da pokušavamo biti što "istiji", kad to ionako ne utiče ni na šta. Da se vratim na citiranu rečenicu s početka članka, pitam se što tražimo. Tražimo li da nas vole? Ili da budemo uključeni u društvo? Mislim da svako za sebe i kao član zajednice treba dati odgovor na ova pitanja. Na žalost, potvrdan odgovor na jedno pitanje još će dugo vremena sigurno značiti negativan odgovor na drugo pitanje. Žao mi je. Kako kažu, posle odgovaranja nema karanja... kajanja, pardon.