www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
U prethodnom sam tekstu pisao o svojoj prošloj vezi. Odnosno, prvenstveno o osećajima i razmišljanjima u fazi nakon raskida. Nekako logičan nastavak priče je progovoriti malo i o aktuelnoj vezi. Nekoliko činjenica o toj vezi, možda bitnih za nastavak priče. Imam 33 godine, moj dečko 21 godinu. U vezi smo godinu i po, živimo zajedno pola godine.
Naravno, neću pričati o tome kako nam izgledaju zajednički dani. Ko se kada budi, ko kome pravi čaj, kako delimo kućne poslove i šta smo juče kuvali. Ako nekog zanima, pasulj. Juče sam skuvao pasulj. I nije mi ispao baš nešto posebno. Možda sam pretprošlu kolumnu trebao nazvati: "Ovako će nam ispasti pasulj". Ali, dobro, to je već druga tema. Dakle, kao što rekoh, neću o tome pisati u ovoj kolumni. Barem ne ovaj put.
Malo ću progovoriti o tome kako me ova veza promenila i koja nova saznanja mi je donela.
Vrlo brzo sam dobio uvid u to šta zapravo znači "biti peder u svakom smislu"
Jedna od prvih stvari koju sam morao naučiti je, a toga sam se dotakao u svojoj prvoj kolumni, kako je biti u vezi s feminiziranim dečkom. Možda ovako zvuči pomalo nakaradno, kao da na međusobni odnos utiče to da li je neko feminiziran ili nije. Ali, ta činjenica je zapravo uticala na to da se konačno susretnem sa stvarima koje pederi poprilično često doživljavaju. A ja sam do ove veze, srećom ili na žalost, to uspeo izbeći zahvaljujući svojoj heteronormativnosti. Prvo na šta nisam bio naviknut je da šetnjom kroz grad privučem toliku pažnju. Takođe, da uopšte budem primećen, kamoli da čujem usputne komentare i mnoge, puno gore, reakcije.
Naravno, tu pažnju privlači moj dečko direktno, a onda i ja indirektno. Da se razumemo, on je "nepogrešivo peder". Ako je neko osoba kojoj na čelu piše "peder", onda je to on. Kad se na to doda još njegova krakatost i mršavost, često "flambojantan" (ajde da i ja jednom iskoristim jedan od najglupljih izraza ikada, pa makar i u šali) i androgin odevni stil te netipične frizure, jasno je da ne može proći nezapaženo. I ja s njim, u paketu.
Vrlo brzo sam dobio uvid u to šta zapravo znači "biti peder u svakom smislu". Učestalo dobacivanje "pederčine", pogled gađenja i pljuvanje nama pod noge (dobro je, moglo je biti i u facu), fizički napad usred Zagreba i usred bela dana (srećom, bez nekih fizičkih posledica, trčanje ponekad čini čuda), ismevanje i upiranje prstom. Sve ono što nikad nisam doživeo (barem ne zbog seksualne orijentacije) i na šta nisam bio naviknut. O svim tim i još puno gorim iskustvima koje su pederi doživeli govore mnogi policijski zapisnici. Sad sam se i na to morao navikavati? Ili nisam?
Priznajem da mi je u početku bilo neugodno. Ne biti u njegovoj blizini u javnosti, nego zbog pažnje koju privlačimo. Pitao sam se treba li mi sve to? Ali, na kraju, šta je "sve to"? "Sve to" je realnost s kojom se pederi često susreću, realnost koju do tada nisam lično poznavao. Da, treba mi sve to!
Jesam li stvarno "out and proud"?
I taj test sam shvatio pomalo aktivistički na individualnom nivou. Testiranje da li je moj ormar stvarno potpuno nestao ili je nestao samo u kontrolisanim situacijama. Jesam li stvarno "out and proud"?
Šta kad je dovoljno pojaviti se na ulici s dečkom, čak i ne držeći se za ruke, da autovanje postane nepotreban korak kako bi se otvorila vrata diskriminaciji? Ne možeš više, po potrebi, izbegavati svoj pederluk, hoda paralelno s tobom. Ima duže noge i bolju frizuru od tebe. Odjednom si u situaciji da zbog homofobnih reakcija razmišljaš o tome trebaš li biti s osobom koja ti se sviđa, koja te čini srećnijim, punim života i samo razmišljaš o tome kako što više vremena provesti s njim?
Kad se ta misao čita, jasno je koliko je suludo prihvatiti je. Odbacivanje te suludosti je, za mene, pravo tumačenje reči "proud" u izrazu "out & proud". Ponosan na to što nećeš dozvoliti da na tvoj život, sreću i slobodno bivanje onim što jesi utiču oni koji, zapravo, nemaju apsolutno nikakav uticaj na tvoj život. Odbaciti ono do čega ti je stalo, da bi bio prihvatljiv onima do kojih ti nije niti malo stalo? Nećeš, razbojniče! Neko ne izađe iz ormara nikad, neko jednom. Ja sam ovom vezom izašao iz ormara po drugi put.
Još jedno od shvatanja koje mi je donela sadašnja veza jeste da nikad ne treba reći nikad. Dobro, nije da sam to sad naučio. Ali, da mi je dalo još jedan dokaz, a nakupio sam ih dosada, to sigurno. Neverovatno je kako život ima smisla za humor. Bilo je to proleće 2014. godine. Prijatelj i ja uživamo u toplom vremenu i hladnom gemištu, ispod drveta koje krasi terasu jednog kafića na Vrbiku. Ja stari prdonja, on još malo stariji prdonja. Nešto kao Statler i Waldorf iz Muppeta. Samo čangrizavija verzija.
Kako bi veza s takvom razlikom u godinama uopšte mogla funkcionisati, a da se ne bazira samo na seksu?
Naravno da se razgovara i o vezama, seksu, generacijskim razlikama. To je dovelo i do rasprave o onima koji preferiraju mlađe od sebe i onima koji se pale na starije od sebe. Zajednički je zaključak bio da je mlađe zaista slađe. I da stvarno nemamo ništa protiv toga što postoje mlađi i lepši od nas, koji se pale na starije i ružnije poput nas.
Nije da ih razumemo, ali ih apsolutno podržavamo! Šalu na stranu (ili nastranu), složili smo se oko toga da tako nešto za nas može proći samo u obliku jednokratnog seksa. I lično sam izjavio da stvarno ne vidim na kom bih se to nivou mogao povezati s nekim od 20 ili dve-tri godine više.
Koje bi nam to bile zajedničke teme i nivo razumevanja, kako bi takva veza uopšte mogla funkcionisati, a da se ne bazira samo na seksu? Koje li ironije, nekoliko dana kasnije upoznao sam svog budućeg dečka. On 19 godina, ja 31. I o tome sam, na početku veze, razmišljao. Treba li mi to? Možda je sad, u toj početnoj strasti, taj generacijski jaz manje vidljiv. Hoće li to uskoro postati nespojivo? Ima li smisla ulaziti u tako nešto, a već na početku sumnjaš da neće dugo potrajati? Postavio sam protivpitanje samom sebi. Čemu se zamarati oko nečega što će se možda dogoditi, kad, uprkos svom stavu da nemam šta raditi s toliko mlađim od sebe, ispada da se jako dobro razumemo?
Da funkcionišemo potpuno prirodno, da imamo brdo zajedničkih interesa i da jeste, jednostavno, odlično! Pomalo patetično, da imaš osećaj kao da si našao onaj deo koji ti je nedostajao. Propustiti tako nešto zbog vlastitog straha i "odluke" da to neće funkcionisati? Vrlo brzo sam shvatio da je to potpuno glupo razmišljanje. I da nije bitno hoće li trajati mesec dana, pola godine, godinu ili nekoliko decenija. To sam mu na kraju i rekao. Da se sad, nakon dva meseca, više nikad ne vidimo, biću srećan zbog ta dva meseca u kojima sam uživao. Eto, ta dva meseca su se pretvorila u lepih godinu i po užitka.
Budite idioti, verovatno će vam to jednom koristiti
Zato mi je, s tim iskustvom, prilično začuđujuće kad ljudi traže određene tipove partnera. Vrlo ciljanog fizičkog izgleda, vrlo ciljanih interesa, karakteristika ličnosti, ponašanja i slično. Poučen vlastitim iskustvom, vrlo moguće da takvim pristupom sami sebi ograničavamo mogućnost da nađemo nekoga s kim ćemo uživati. Kako bi rekli Stonsi: You can't always get what you want, but if you try sometimes you just might find you get what you need.
Treća stvar koju sam saznao u sadašnjoj vezi jeste to koliki idiot sam bio u prošloj vezi. Toliko je bilo stvari koje sam s vremenom bivšem dečku počeo prebacivati, koje su mi smetale kod njega i zbog kojih sam se redovno ponašao sumanuto i idiotski. Čime sam i ja sigurno pridoneo da se s vremenom ta veza raspadne. Naravno, čovek takve stvari shvati tek kad je kasno. Poželi ih ispraviti. Ali, nema ispravljanja prošlosti. To iskustvo se može iskoristiti samo kako bi se sprečilo da se prošlost ne ponovi.
Prvi test takvog teoretskog mudrovanja došao je vrlo brzo. U onom trenutku kad sam shvatio da su u nekim crtama ličnosti i navikama moj bivši i moj sadašnji dečko vrlo slični. I koja je novost? To što me iste te stvari, koje su me nekada nervirale kod bivšeg, ni malo ne nerviraju kod sadašnjeg dečka. Da, tu se isto pojavio sindrom generala posle bitke. Pomisao da bismo sad, nakon što smo nešto naučili, mogli ponovno funkcionisati. Da bismo mogli ispraviti greške koje smo napravili. Međutim, nije moguće sa sadašnjim shvatanjem vratiti se u prošlost, u trenutke pre grešaka koje su nam pomogle da dođemo do shvatanja koje imamo danas.
Zaista nije problem u shvatanju da si bio idiot. Niko se ne treba toga sramiti. Učenje na tuđim greškama dobro zvuči u teoriji. Ali, učenje koje pruža vlastito iskustvo i vlastite greške, to je neprocenjivo i poželjno. Sve dok služi tome da u rečenici "Koliki sam idiot bio u prošloj vezi", upravo reč "bio" postane ključna. Budite idioti, verovatno će vam to jednom koristiti.