Stiven Gejns: Bio sam popriličan ženskaroš, za jednog geja

U memoarima koji bi trebalo da izađu u avgustu, popularni američki pisac i novinar Stiven Gejns objasnio je kako je čitavih 13 godina proveo na psihijatrijskom lečenju kako bi "izlečio homoseksualnost"

Stiven Gejns je, kako piše u svojim memoarima, oduvek znao da je gej. Kad je imao 15, počeo je gotovo svakodnevno da odlazi psihijatru koji mu je obećao da će ga učiniti heteroseksualcem. Doktor mu je, između ostalog, kao terapiju propisao da se upušta u što više seksualnih odnosa sa ženama.

Knjiga memoara "One of These Things First, a memoir" u kojoj Gejns detaljno opisuje kako je izgledao njegov život za vreme tih 13 godina koliko je pokušavao da postane heteroseksualac - biće objavljena 8. avgusta. Odlomak nove knjige objavljen je u novom izdanju New York magazina.

Psihoterapijom protiv gej osećaja

Kada sam imao 15, dao sam sebi zadatak da izlečim homoseksualnost uz pomoć frojdovskog analitičara koji mi je obećao da mogu postati hetero. Rekao je ne samo da ću početi da želim žene, nego da će me se s vremenom prestati privlačiti muškarci. Te davne 1962. godine ljude poput mene nazivali su "tetkice". A nije bilo nikoga ko bi mi rekao da će s vremenom postati bolje. S obzirom na izbor između homo i normalnog. Izabrao sam normalno.

Psihijatar nije bio čudovište, bio je dobra osoba koja je videla da patim zbog svoje sudbine i ponudio mi je nadu. Uverio me kako Sokratova analiza može izlečiti moju homoseksualnost. Samo sam to, govorio je, morao jako želeti. Išao sam kod tog dobronamjernog tipa više od 13 godina, ponekad i četiri puta nedeljno. Ležao sam na sofi i gledao u reprodukciju Vrta naslada, Bošove slike. Tamo sam povezivao i slobodno tumačio svoje snove u potrazi za korenom svoje seksualne nenormalnosti.

Seks sa ženama kao recept

Ključni element moje terapije bio je redovni seks sa ženama. Doktor mi ga je prepisivao kao bilo koji drugi lek: uzmite jednu pre spavanja. Osim što sam nakon prvih šest godina analize, ja još uvek bio nevin. Imao sam 21 godinu i nisam spavao ni sa ženom, ni s muškarcem. Nikad nisam vidio vaginu izbliza, ili uživo. Jedini moj susret sa skrovitim delovima ženskog tela bio je preko lascivnih slika koje je moj otac sakrivao u najgornjoj fioci radnog stola, zamotane u smeđu papirnatu vrećicu. I na tim mutnim slikama snimljenim '40.-ih i '50.-ih vagine s golemim žbunovima od dlaka nisu mi izgledale baš privlačno.

Tek nakon što mi je psihijatar zapretio kako ne možemo više nastaviti našu terapiju sve dok ne spavam sa ženom, za pomoć sam angažirao nešto stariju, vrlo zgodnu modnu ilustratorku. Bila je polaskana što sam baš nju zamolio da me uvede u tajnoviti svet ženskog tela. Kada sam jednom bogatom prijatelju rekao za mogućnost gubitka nevinosti, ponudio je da nam plati dve hotelske sobe u Filadielfiji. Jednu pored druge, kao, da se imam gde povući.

Iz nekog razloga verovao je kako će me opustiti to što sam daleko od Njujorka. A za slučaj da se ipak ne budem mogao seksati s prijateljicom modnom ilustratorkom, manje sramotno će mi biti ako se povučem u svoju sobu. Kako bih poniženo cvilio zbog vlastitog neuspeha, valjda. No to se nije dogodilo.

Ako je konzumacija bila moj cilj, tada je moje prvo vođenje ljubavi bilo uspešno. Samo što to nije bilo vođenje ljubavi. Bilo je to više "reci mi i pokaži što da radim". Izmučilo me to što je neko gledao i dirao moje telo, iako sam, recimo na oralni seks, reagovao kao što reaguje svaki 21-godišnjak.

Zastrašujuća vagina izbliza - niti me privlačila, niti me odbijala. Bila je ok, no bio sam uznemiren novim ukusima i mirisima, kao i povremenom zvuku usisavanja koji je vagina proizvodila tokom odnosa.

Kunilingus, u kojem sam ispao odličan, bio mi je mračno i daveće iskustvo

Gubitak nevinosti bio je veliki korak napred u mom izlečenju, a psihijatar me poticao u verovanju da ću naučiti zavoleti vaginu. Započeo sam niz afera sa ženama, što je trajalo idućih pet ili šest godina. U tom sam razdoblju apstinirao od seksa s muškarcima. S obzirom na to da sam celoj stvari sa seksom pristupio kao turist, postao sam poznavalac ženskog tela na isti način na koji Jevrej ceni Vatikan. Za mene je bilo pitanje odgovornosti da budem nežan, zadovoljavajući partner. Tako da sam izvodio sve obvezne seksualne točke po prikladnom redu. (Doručak, ručak, večera.)

U potrazi za ljubavlju preko seksa, kako je to pisac J.R. Ekerli rekao, spavao bih s nekom ženom tri do četiri meseca i zatim odlutao pre nego što bi stvari postale stvarno ozbiljne. Mnoge žene s kojima sam izlazio tražile su životnog partnera, a ja sam se osećao kao seljačina. To razdoblje pamtim po depresiji i konstantnom osećaju krivice.

Rana verzija metroseksualca

Seks kao takav mi nije bila problem, nakon što sam počeo da se trudim. Sviđale su mi se žene, a i ja sam se sviđao njima. Bio sam rana verzija metroseksualca iz '70-ih. Imao sam dobru frizuru, znao sam sve kul restorane i pisao sam kolumnu o pop kulturi u jednim od vodećih novina u Njujorku. No, ono najbitinije, kada se hetero muškarac udvara ženi uvek je prisutna ta "lovac i plen" hemija, a moja prikrivena indeferentnost za njih je bila napaljujuća.

Jedne večeri u modernom restoranu na Kolumbus aveniji, preko zajedničkih prijatelja upoznao sam spektakularnu mladu ženu. Nazvat ćemo je "Smithy" i prikriti ostale identificirajuće detalje, osim onog da je imala crnu kosu, bademaste oči i sitan razmak između prednjih zuba. Obožavao sam taj razmak.

Nakon jednog pića pitala me jesam li gej. "Ja nisam gej", rekao sam. "Zašto, zar se ponašam kao gej?" Sumnjičavo me pogledala pa sam je odveo u svoj ne baš reprezentativan stan u 11. ulici. Želeo sam joj dokazati svoju muževnost. Bio sam spreman servirati joj svoj dobro uvežbani seksualni repertoar; umesto toga sišao sam s autopilota. Bilo je intenzivno i prljavo.

"Smithy" je povisila ulog u mom zadatku. Seks sa "Smithy" je bio drugačiji, bez inhibicija. U ono vreme nismo bili izloženi milionima perverzija na internetu pa pre nje nisam znao koliko seks uopšte može biti divlji.

Bio sam očaran. Ljubav, seks i status, sve u jednom paketu. Možda ova terapija ipak djeluje. Na poticaj psihijatra, uvjerio sam sebe kako je Smithy moja budućnost.

Nakon nekoliko meseci, jednog vikenda me pozvala da upoznam njenu porodicu. Dok sam se sa "Smithy" vozio vozom, maštao sam o tome kako ću postati deo porodice, kako ću ih šarmirati i dobiti njihovu naklonost. Oženiću njihovu pametnu kćer koja će postati advokatica i živećemo srećno do kraja života, uz finansijsku pomoć mojih bogatih tasta i tašte.

Iz sanjarenja me trgnuo prizor njezinog brata koji nas je čekao na železničkoj stanici. On je bio Božja okrutna šala, koja me je podsetila na to šta je moguće u mom životu, a šta ipak nije. Njen brat je izgledao kao "Smithy"; imao je istu crnu kosu i bademaste oči, no bio je muškarac. I izgledao je kao atletski irski bog. Znao sam da me tog dana čeka pakao. Privlačnost prema njemu toliko me rastrojila da nisam mogao podignuti glavu. Bojao sam se kako ću predugo da zurim u njega.

U jednom trenutku upao sam u potpunu katastrofu. "Smithijev" mlađi brat, 16-godišnji demon, me provalio. Prostrelio bi me pogledom iz nekog ugla, kad god bi njegov brat ušao u sobu. Celog dana sam bio neobično tih, da me na kraju "Smithy" odvukla sa strane i prošaptala "Šta nije u redu?" Pravio sam se kao da nemam pojma o čemu priča, no mislim kako je znala šta tačno nije u redu. Na nekom nivou, svi u toj kući znali su da nisam bio baš ono što sam tvrdio da jesam.

Nikad se u životu nisam osećao kao takva varalica, kao na večeri s tom obitelji. Njen otac, "Zovi me Pit", me odmeravao. Imao je majmunske ruke s dlakavim prstima. Igrao je skvoš u Atletskom klubu, jer "tenis je za curice".

Nakon Smithy bilo je još žena za koje sam mislio da ih volim, no nikad do kraja. Iako sam uživao u intimnosti seksa sa ženama, stvoren sam tako da muškarce volim više. Marljivo zadovoljavanje partnera nije isto kao vođenje ljubavi. A vođenje ljubavi nije isto što i požuda. Čak ni psihijatrija nije tvrdila da zna kako naterati ljude na požudu. A požuda je lepak za ljubav.