www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
Nedavno sam naleteo na članak dvojice američkih sociologa, Bredlija Kempbela i Džejsona Meninga. Reč je o članku "Microaggression and Moral Cultures", koji je 2014. godine izišao u publikaciji "Comparative Sociology". Koga zanima članak, može ga pročitati ovde.
U članku se diskutuje o dve vrste kultura, koje sve više postaju deo prošlosti: kultura časti i kultura dostojanstva. A novu vrstu kulture, čijem stvaranju upravo svedočimo, nazivaju kulturom žrtve. Ono što ih međusobno razlikuje je reakcija na uvrede, agresiju i način rešavanja konflikata.
Kultura časti bazira se na mišljenju koji druge osobe imaju o nama. Naša reputacija (čitaj, šta drugi misle o nama) nas čini ili ne čini časnima, te je na negativno mišljenje o nama potrebno reagovati agresivno i direktno prema osobi koja je izvor uvrede. Ili se pomiriti s gubitkom časti.
Verovatno je svima poznato o čemu se radi. Možda nismo lično nekoga izazvali na dvoboj zbog uvrede nanesene našoj devi bajnoj, izabranici srca, ali verovatno smo čuli za takve stvari. E, upravo o takvoj kulturi je reč. U njoj se problemi rešavaju direktno, bez posredstva treće strane, ali agresivno. Da karikiram, ljudi se osećaju uvređeno zbog svake gluposti i žele eliminisati svakog ko ih uvredi, bilo to namerno ili nenamerno. Probleme rešavaju sami, a traženje pomoći još je jedan razlog za gubitak časti.
Nova kultura u nastajanju: kultura žrtve
Kultura dostojanstva je dominantna danas na Zapadu. Za razliku od časti (status temeljen prvenstveno na javnom mišljenju), dostojanstvo je nešto ljudi imaju (ili nemaju), nezavisno o tuđem mišljenju. U takvoj kulturi na ceni je sposobnost nereagovanja na manje ili veće uvrede.
Jer naše mišljenje o nama ne zavisi toliko o drugima. Kad ipak ne možemo više izbegavati konflikt, prvi način rešavanja je direktan, ali nenasilan. Posredstvo treće strane pokušava se izbegavati dokle god je to moguće. Ako to ne rezultira ničim, tada se traži pomoć treće strane. Policije, sudova... ukratko, pravnog sistema. U prevodu, problemi se prvo pokušavaju rešiti normalno i ljudski, direktno. Nakon toga se traži zakonska zaštita. Za razliku od kulture časti, traženje zaštite od "više instance" ne predstavlja sramotu. Ali, trčanje pod skute "pravne države" zbog svake gluposti nije nimalo poželjno. Neguje se prvenstveno ljudski, "dobrosusedski", pokušaj rešavanja konflikata. Premda postoji visoka zavisnost o pravnoj državi, koja je jedino sledeće moguće rešenje ako ljudski pristup ne upali.
Nova kultura u nastajanju je kultura žrtve. Ona je preuzela brigu o statusu i osetljivost na uvrede od kulture časti. Od kulture dostojanstva preuzela je visoku zavisnost o trećoj strani u rešavanju problema.
I kakve to sad ima veze s pederima u Hrvatskoj?
Od stonvolške pobune, kao "majke" LGBT aktivizma, prošlo je 49 godina. Prva LGBT organizacija u Hrvatskoj osnovana je pre 23 godine. Prvi Pride održan je pre 13 godina. Što bi nadobudni filozofi rekli, nije puno, ali nije ni malo.
Danas LGBT zajednica definitivno ima puno veća prava nego pre 25 godina. Da ne govorimo o pravima pre 1977. godine i dekriminalizacije pederluka. Postoje i zakoni koji nas štite od diskriminacije. Istina, deklarativno puno više nego u praksi. Ali, nije istina da baš nikako ne funkcioniše. Da budem ciničan, funkcioniše tačno onoliko dobro koliko dobro funkcioniše ceo pravni sistem u Hrvatskoj.
Vratimo se u kulturu dostojanstva
Održavanje Prajda nije nikakva novost i učestvovanje više ne predstavlja nikakvu opasnost, čak ni u Splitu. Za razliku od početaka u Zagrebu, kad su se učesnicima delile pepeljare kao suveniri za uspomenu. Na kraju, izvojevana je velika pobeda u obliku Zakona o životnom partnerstvu. Sva ta delovanja uzrokovala su poprilično velike pomake u pravima svih nas, učestvovali direktno u toj borbi ili ne. Prema Kempbelu i Meningu, upravo uspešnost delovanja raznih pokreta za ravnopravnost u vidu dokidanja mnogih nejednakosti u pravima (p)određenih grupa rezultira time da postajemo osetljiviji na preostale, puno sitnije nejednakosti.
U prevodu, sad kad smo "jednakiji" no ikad, više nas svrbe puno manje stvari. Možda i nepotrebno? Imam mišljenje da cela LGBT zajednica (i aktivisti i "obični" pederi), ostvarivanjem mnogih velikih postignuća, ostala izgubljena. Otprilike kao kada Dastin Hofman u "Diplomcu", bez ikakvog cilja i životnog smisla, pluta u bazenu. To je logična stvar. Kad ljudi ostvare sve dotadašnje ciljeve, u pravilu postaju izgubljeni. Barem dok ne shvate šta će sa svim ostvarenjima, dok ne pronađu novi cilj.
Zašto me to podseća na sve nas, pripadnike/ce LGBT zajednice u Hrvatskoj? Zato što su ostvarena mnoga prava za koja smo se borili i/ili za njima čeznuli. A sad kad ih imamo, generalno ne znamo šta ćemo s njima. Svojim pristupom ostali smo smo u kulturi žrtve. Nekad je to bilo neminovno. Jednostavno iz razloga što je to bila istina. Danas? Ne kažem da više ni po čemu nismo žrtve, ali definitivno niti približno kao pre.
Šta nam je činiti? Možda je vreme da se, u skladu s terminologijom Kempbela i Meninga, vratimo u kulturu dostojanstva. Da se malo poigram, taj novi/stari oblik bih nazvao i kulturom ravnopravnosti. Nešto što se može stvoriti ako ćemo putem učiti kako biti ravnopravni.
I mislim da u tom procesu aktivizam više neće imati presudnu ulogu. Ne, to ne znači da se više nema šta napraviti, ima itekako. Ali, učenje kako da budemo ravnopravni, kako da praktikujemo svoja prava i istovremeno budemo na miru s većinom ostalog sveta, to nas neće naučiti nikakav aktivizam nego mi sami.
Prestanimo se vrednovati kroz tuđe oči
Zašto to još uvek ne znamo? Zato što još uvek nismo na miru sa samima sobom. Uzalud nam Prajdovi i vidljivost, uzalud nam zakonska zaštita od diskriminacije, uzalud nam Zakon o životnom partnerstvu. Uzalud nam sve to, kad se bojimo biti ono što jesmo. Ako nismo ono što jesmo, nikakva korist od korišćenja prava namenjenih nama. Ako ne postojimo u vlastitim očima, sigurno ne postojimo ni u tuđim.
I to je logično, jer su nas tako i učili. Da ne postojimo. Ako i postojimo, da nismo jednakovredan oblik postojanja, kako kaže Gordan Duhaček. Zbog jednog i zbog drugog, logično je da ne znamo kako biti ravnopravni.
Vreme je da to naučimo i da se počnemo kretati prema kulturi dostojanstva, jer nikad kao zajednica nismo niti funkcionisali u njoj. Jer nismo imali mogućnost za to. Prema definiciji, dostojanstvo je nešto inherentno čoveku, nešto što ne zavisi o vrednovanju izvan. Trebamo prestati vrednovati sebe kroz tuđe oči, tražiti tuđu potvrdu da jesmo normalni, zdravi i da je s nama sve u redu. Ako se osećamo normalno, zdravo i dobro u svojoj koži, zaista tuđa potvrda ili negacija toga ne bi trebala nikako uticati na vlastito mišljenje o sebi. To, naravno, ne vredi za "formativne pederske godine", kad se prihvatamo i svaka nas reč može u tome ohrabriti ili pokolebati. Tu je vidljivo zašto je bitno prihvatiti sebe i izlaskom iz ormara potpuno se osloboditi bilo kakvih laži. Bez toga je nemoguće vraćanje na kulturu dostojanstva.
Sledeća karakteristika kulture dostojanstva jeste način rešavanja konflikata. Prvi način bi trebao biti direktno s osobom s kojom smo u konfliktu. Direktno, ali miroljubivo i ljudski. Prestanimo se plašiti reći ono što mislimo, ako nam nešto smeta i vređa. Ako čujete kolegu kako ismeva pedere i to vas vređa lično, suprotstavite mu se direktno. Ako čujete šefa kako govori da "neće dati povišicu onom pederu", a "onaj peder" ste vi, dajte do znanja šta mislite o tome. Ne svima okolo, nego upravo toj osobi od koje ste čuli taj komentar. Ali, da... glavni problem je u tome što je za tako nešto isto nužno prihvatanje vlastite seksualnosti. Kao i život izvan ormara. Ako ne dotad, a onda u trenutku kad se odlučujemo suprotstaviti nekome. Bez toga se možemo suprotstavljati samo u sebi.
Naučimo se nasmejati i na vlastiti račun
A to izaziva frustraciju. Nemogućnost da, zbog ormara, pokušamo direktno rešiti velike pretnje našoj ravnopravnosti. Ne mora biti zbog ormara, može biti bilo koji drugi razlog nedostatka hrabrosti u borbi za sebe. I šta se onda događa? Koncentrišemo se na male stvari. Nadrkano hodamo po svetu, u svakom uglu, često nenamernom i bezazlenom komentaru tražimo pretnju, pa čak i u nekom vicu o pederima. Svaki put kad na ulici čujemo reč "peder", načulimo uši da čujemo komentarišu li nas negativno.
To je isto nešto što moramo savladati kako bismo naučili biti ravnopravni. Naučiti se nasmejati i na vlastiti račun, dopustiti da se neko i ne slaže s nama, dok god to ostaje samo na rečima. Stvarno nema smisla obračunavati se s nekim, bilo čak i virtuelno, zbog vica o pederima. Dosta je bilo alibi borbe za sebe, počnimo se peniti oko bitnih stvari!
Kad penjenje i normalan ljudski pokušaj rešavanja konflikta ne pomaže, kultura dostojanstva ima rešenje. Traženje zaštite od pravne države. Ako pokušaj miroljubivog rešavanja problema završi otkazom zato što ste peder, kamenom u glavu zato što ste peder, bilo kakvim fizičkim ili psihičkim maltretiranjem, nema nikakve sramote u traženju zakonske zaštite.
Dok ne naučimo kako biti ravnopravni i kako koristiti svoja prava, bićemo žrtve. Žrtve vlastite šizofrenije. Gde smo, istovremeno, sami sebi i manjina koja želi prava i većina koja ta prava uskraćuje.