www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
Tokom dvomesečnog rada na tematu o HIV pozitivnim LGBT osobama na različite načine sam pokušavala pronaći osobe s kojima bih razgovarala o problemima s kojima se susreću u društvu i svakodnevnom životu, no uprkos garancijama kako neću otkrivati njihov identitet, moja je potraga bila neuspešna. Nisam se tome previše čudila, u domaćem medijskom prostoru godinama su priče HIV pozitivnih osoba plasirane uz preterane doze mistifikacije, dramatike i različitih oblika negativne optike koje ljude što žive s HIV-om dodatno stigmatizuju i obeshrabruju.
Prema tome, šira društvena zajednica još uvek osuđuje LGBT HIV+ osobe. Zato razumem njihovu zatvorenost i rezervisanost prema medijima, za nadati se jedino da ćemo dostojnim tretmanom HIV+ osoba u budućnosti uspeti zaslužiti više njihovog poverenja.
HIV+ gej muškarcu koji je na kraju ipak pristao na razgovor za Crol.hr čestitam na volji i poverenju koje nam je ukazao, pristavši na intervju koji sledi.
Možeš li se setiti kad si i u kojim okolnostima otišao na svoje prvo testiranje na HIV? Je li to ujedno bilo i testiranje nakon koga si saznao da si HIV+?
- Prvog testiranja se sećam jer je bilo nakon prvog seksualnog iskustva sa 17 godina nakon seksa s HIV pozitivnom osobom, ali znao sam za njegovo stanje. Redovno sam se testirao na HIV, bila je to rutina, ali pozitivan nalaz me iznenadio. Sećam se detalja u sobi i svega što mi je psihološkinja govorila. Iznenadio sam se zato što mi se to dogodilo u nekom periodu života kad se trebalo sve posložiti kako sam očekivao, jedno prilično idealno razdoblje života. Lakše bih prihvatio dijagnozu da se dogodilo u razdoblju kad sam bio obeshrabren i kad sam živeo mnogo autodestruktivnije.
Kad si zdrav imaš osećaš da traješ i da si jak, a kad nisi, proganja te misao koliko ti vremena ostaje
Koliko dugo je trajalo tvoje suočavanje s dijagnozom?
- Godinu dana, ali od početka sam je prihvatio i odlučio da ću biti jak i što pre preuzeti kontrolu nad svojim životom. Ispočetka sam se jako bojao, nisam ni sam znao detalje o virusu, kako izgleda život s virusom, bojao sam se za osobe koje žive sa mnom, da ih ne ugrozim. Psihološkinja na Klinici Dr. Fran Mihaljević mi je rekla da ne trebam tražiti krivca za to što se dogodilo. Najteža mi je bila neizvesnost jer sam morao reći osobama s kojima sam bio intiman u tom razdoblju. Ohrabrio sam se, želeo sam im to reći, uglavnom su mi čestitali na hrabrosti, bili su iznenađeni da sam im takvo nešto uopšte rekao, na sreću nisu bili ljuti na mene.
Ko ti je pomogao kroz taj proces i koja tvoja spoznaja je bila važna da zakoračiš u novu fazu?
- Pomogla mi je najbolja prijateljica i moja tadašnja devojka, najviše petero ljudi je znalo. Bili su uz mene, hrabrili me i ništa se u našim odnosima nije promenilo. Shvatao sam da nisam ostao sâm u tome i to mi je puno značilo, spasilo me. Osećao sam da mogu krenuti dalje u suočavanje. Izgubiš deo svoje ličnosti kad si bolestan, osećaš se defektno, ugroženo, tvoj identitet se menja, i sve može biti jako gadno ako nemaš ljude koji će te podržati. Zdravlje uvek uzimamo zdravo za gotovo, kad si zdrav imaš osećaš da traješ i da si jak, a kad nisi, proganja te misao koliko ti vremena ostaje. Ispočetka sam se bojao koliko mi je vremena ostalo, to me stalno mučilo u uglu svesti. Kad se toga rešiš, ostaje ti jedino pitanje kako ti sâm želiš proživeti svoj život.
Jesi li bio ljut na sebe, pokušavajući osvestiti trenutak kad si se zarazio?
- Nisam bio ljut, neugodno iznenađen da, ali nikad mi nije palo na pamet da razmišljam ko mi je preneo HIV, preuzeo sam odgovornost i krenuo dalje.
Kakvu pomoć si dobio od strane psihosocijalne službe Klinike Dr. Fran Mihaljević?
- Zahvaljujem Kristini i Sanji jer su se pobrinule da što pre stanem na noge, dale su mi sve informacije i uvek bile na raspolaganju, bile su moja motivacija i snaga.
Lekar opšte prakse tretirao me kao smeće
Kome si se prvom poverio o svom HIV+ statusu i kako je prošlo to priznanje? Šta ti je u razgovorima priznanja o tome bilo najteže?
- Poverio sam se ocu. Bilo mi je najteže što je bio pogrešan tajming jer sam mislio da sam napokon sve posložio u životu, ali takav je život. Uvek se setim da nisam sâm i da HIV nije više bolest od koje umireš. Ne upoređujem se s drugima, naučio sam lekciju i živim svoj život. HIV mi je pomogao i ne bih ništa menjao. Dok sam bio zdrav, zaboravio sam neke životne istine. Naša sreća nema garancije, ne postoji ništa sigurno u životu, nemaš pravo ni na šta, ako se sam za to ne izboriš. Pre tog HIV-a imaš onaj neki death wish, poigravaš se sa životom, posle se osećaš kao da hodaš između ta dva sveta. Mislim da sam više "ovde i sada" nego što sam bio ranije.
Jesi li ikada dosad imao problema u kontaktu s lekarom opšte prakse, stomatologom, u zaštiti ličnih podataka?
- Lekar opšte prakse me šikanirao u vreme kad mi je bilo loše i nisam mogao hodati i kad sam povraćao nakon svakog petog koraka. Uporno je ponavljao da sam sâm kriv za svoju dijagnozu i tretirao me kao smeće. Na doznakama za bolovanje uporno je pisao šifru bolesti HIV-a. U tome mi je pomogla socijalna radnica Kristina s Klinike Dr. Fran Mihaljević. Morao sam falsifikovati šifru na doznakama kod jedne ljubazne fotografkinje. Zahvaljujem i toj ženi što mi je spasila posao. Kristina je s udruženjem uspela da se šifre bolovanja više ne pišu na doznakama jer to je lična stvar, nezavisno radi li se o HIV-u ili kožnim gljivicama. Zahvaljujem Kristini što mi je našla odličnu doktorku opšte prakse koja je upućena u bolest i ljudski i humano vodi svoje pacijente.
Po čemu se tvoj život pre i posle dijagnoze razlikuje? Šta je ono što se promenilo u tvojim svakodnevnim navikama, odnosu prema samome sebi?
- Razlikuje se u tome što napokon živim svoj život i posvećen sam isključivo sebi. Shvatio sam da sam smrtan i da je život jedan ali bez garancije i sigurnosti. Istina oslobađa. Malo što me više može ozlojediti. Mislim da je svesnost o vlastitoj prolaznosti najdragocenija spoznaja. Živim da sebi udovoljim, životne događaje prihvatam kako dolaze, a svaki dan stvaram svoj koncept. Radim na sebi. Odlazim psihijatru, vežbam logiku, uživam u muzici i umetnosti, poštujem samo lepo i dobro u životu. Najviše me pogađa koliko ljudi nemaju empatije, mislim da su ljudi po prirodi empatični i dobri, ali strah ih ždere boje se izraziti svoje mišljenje. Misliti svojom glavom i moći to izreći postalo je luksuz.
Seksualni užitak nam je uništila politika
Neke HIV- ali i HIV+ LGBT osobe ne praktikuju siguran seks, tvrdeći kako je "navlačenje lateksa" neudobno i neprirodno, te uništava seksualni užitak. Šta ti misliš o tome?
- Mislim da nas nisu tokom života naučili misliti, voleti, uživati. Narod je u kolektivnoj psihozi jer je neobrazovan i seksualno inhibiran, dozvolio je da ga eksploatira povlašćeni društveni stalež. Seksualni užitak nam je uništila politika. Mislim da kondomi moraju biti prisutni u školi da se mladi što pre susretnu s njima uključujući i njihovo navlačenje na banane već u osnovnoj školi. No glove no love, kad sam čuo tu krilaticu odmah sam je prigrlio. Sve je stvar odgoja, odgovornog ponašanja i svesti. Meni je za psihički mir najvažnije kad redovno uzimam terapiju, jednostavno to prihvatam kao nešto dobro za sebe. Ne pada mi na pamet prestati uzimati terapiju.
Koliko ti je, obzirom na dijagnozu, komplikovano nalaženje partnera?
- Uopšte nije jer znam šta želim, sad biram samo najbolje i nije mi teško čekati. Dijagnozu zadržavam za sebe i upražnjavam siguran seks. Ljudi odu u krajnosti jer nisu u stanju nositi se sa stresom i onda ili negiraju dijagnozu ili se okreću nekim deluzijama. U školi nas ne uče kako se nositi sa stresom, svi govore kako učiti, a niko kako živeti. To su alati koje bi svaki pojedinac, bez obzira na starost, trebao dobiti. Veliki je problem kod HIV-a i to što su ljudi u teškoj ekonomskoj situaciji.
Na koji način činjenica da si HIV+ utiče na tvoj seksualni život?
- Trenutno sam u aseksualnoj fazi što je druga krajnost, posle burnog seksualnog života posvetio sam se sređivanju svog karaktera kod psihijatra. Učim kako s idealima i čulima. Pokušavam biti zadovoljan sobom i naći ravnotežu. Seks jeste bitan u životu, i njega uzimamo zdravo za gotovo, ali važno mi je ostvariti ravnotežu sa sobom. Jedino što mogu korigovati sam ja sâm.
Svi ljudi s HIV-om koje sam upoznao su dosta hrabri i jaki, traže da budu ravnopravni članovi društva, a ne da dobijaju etikete
Da li te je HIV dijagnoza kao osobu promenila i na koji način?
- Naučila me da se nosim sa stresom i da sve probleme svedem na pravu mjeru. Više se ne iscrpljujem i gledam sve pragmatično. U društvo sam uključen na način da više ne mogu prećutati nepravdu, ali nikoga ne želim prevaspitavati. Ljudi većinom nisu budni i žive život koji ih ne čini svojima i srećnima.
Da li se promenio način na koji gledaš na društvo, manjinske grupe, političko-društvenu stvarnost?
- Promenio se, da. Tek sad vidim koliko je važno kad se različite manjine bore za prava, zato što sam izgubio tu povlasticu običnog i malog građanina. Zato cenim rad udruženja jer vidim da su mlađim generacijama pomogle da se informišu o virusu, terapiji, ali i svojim pravima. Nakon saznanja da sam HIV+ morao sam ponovo graditi mnoge stavove o životu, politici, društvu, manjinskim pravima i mislim da sam zahvaljujući svemu tome danas mnogo osvećenija osoba.
Smatraš li da se o problemima HIV+ ili čak LGBT HIV+ u medijima dovoljno pisalo? Kakvim bi ti procenio medijske pokušaje obrade te teme? Šta im nedostaje?
- Ne piše se dovoljno. Ali svi moramo sami biti više otvoreni i spoznati da učimo za sebe. Mediji u tim tekstovima i prilozima uvek traže neku žrtvu, ali tu nema mesta nekoj patetici i drami. Mediji bi trebali biti edukatori, mislim da ni osobe s HIV-om ne traže neko posebno saosećanje i žaljenje. Svi ljudi s HIV-om koje sam upoznao su dosta hrabri i jaki, traže nešto fundamentalno, pravo da žive svoj život i budu ravnopravni članovi društva, a ne da dobijaju etikete, što je najkraći put do stigmatizacije.
Novinari retko ponude sliku neke zadovoljne i srećne HIV+ osobe, a treba nam više takvog pristupa, više pozitivnih slika i primera, da medijske priče o HIV+ osobama budu motivacija i osnaženje i da šalju poruku da je ispunjen i kvalitetan život ostvariv i s HIV virusom.