Zašto je važno da LGBT zajednica i aktivisti 'čiste pred vlastitim vratima'?

S obzirom da u hrvatske škole nije uspešno uveden predmet građanskog vaspitanja, a i kad se pogledaju razna relevantna istraživanja o političkoj pismenosti u Hrvata/ica, koja pokazuju da građani u zabrinjavajućoj meri ne znaju osnove funkcionisanja političkog ssistema Lijepe naše, dok srednjoškolci ne uspevaju ni dokučiti koja je stranka na vlasti, očito je nažalost potrebno neke temeljne stvari eksplicitno artikulisati. Jedna od njih je, posve konkretno, zašto treba kritički procenjivati i analizirati delovanje LGBT udruženja koje postoje u Republici Hrvatskoj, kao i stanje cele LGBT zajednice odnosno populacije.

No, kao oni koji prvenstveno profitiraju od uspešnog delovanja LGBT udruženja, LGBT građani Hrvatske trebali bi imati čak i veći interes nego ostali da saznaju šta udruženja rade, kako to rade, odakle se finansiraju, koje politike zastupaju (ako ih uopšte zastupaju) i koliko su uspešne u sprovođenju svojih politika, te kakvim se konkretnim rezultatima mogu pohvaliti. Pritom, naravno, nije ni približno sva politička i građanska odgovornost na samim udruženjima, nego je podjednako i na LGBT zajednici (tj. građanima/građankama koji je sačinjavaju), koja ima sumoć uticati na funkcionisanje društva u kom živi i koja može delovati: kao koliko-toliko saglasan kolektiv, te kroz pojedinačno građansko delovanje i kroz udruživanje LGBT pojedinaca u udruženja itd.

Javno i demokratsko sučeljavanje aktivističkih politika ima smisla i donosi pozitivan rezultat

Sve ovo zapravo pišem kao reakciju na komentare iz LGBT zajednice o mojim kritički intoniranim tekstovima o samoj zajednici i aktivizmu, od kojih vredi izdvojiti dve ključne vrste prigovora. Prva otprilike glasi da ne treba pisati kritički (tj. kako bi narod rekao "loše") o LGBT udruženjima i zajednici nego isključivo o homofobima, Crkvi, vladajućima i, kao opštoj paradigmi antigej delovanja, Željki Markić i inicijativi/udruženju/stranci U ime obitelji. Druga vrsta prigovora pak ide u smeru da se LGBT zajednica mora po svaku cenu držati ujedinjeno i da sve što je loše treba gurnuti pod tepih, jer se time oslabljuje društvena pozicija LGBT aktivizma i zajednice. Ja mislim da takva razmišljanja ne da nemaju smisla, nego su zapravo duboko štetna na više načina i za samu zajednicu i za LGBT aktivizam, jer se temelje na stavovima koji su suštinski antidemokratski, protiv ideje ravnopravnosti, a u određenoj meri i autohomofobni.

Povrh toga, i još gore, takva razmišljanja su u korenu katastrofalnog stanja u kom se nalazi hrvatska država, jer u najmanju ruku implicitno podržavaju korupciju, nerad, neodgovornost, klijentelizam, finansijske malverzacije i netransparentnost, pozivajući se pritom na nekakav viši cilj. U slučaju hrvatske primitivne desnice to su raznolike "svetinje", poput Domovinskog rata, koji odavno služi za to da se ometa vladavina zakona (pa će tako Tomislav Karamarko reći da zakoni ne bi trebali važiti za veterane koji ilegalno kampuju u Savskoj više od godinu dana, a HDZ-ovac Ante Kulušić da se za višemilionski kriminal osumnjičeni Zdravko Mamić ne sme uhapsiti 18. novembra, jer je to dan kad se obeležava pad Vukovara itd.), dok se u takvim prigovorima iz LGBT zajednice govori o borbi protiv homofobije i LGBT ravnopravnosti.

Kao da se borba protiv homofobije i kritičko promišljanje LGBT zajednice i aktivizma međusobno isključuju. A baš je obratno, jer je najveći u javnosti zabeležen aktivistički fajt, onaj oko otkazivanja zagrebačke Povorke ponosa 2005. (a trajao je još nekoliko godina), proizveo blagorodni efekt nove generacije aktivista, revitalizovanu Povorku ponosa, koja je u samo par godina od dvestotinjak učesnika/ca narasla na nekoliko hiljada, i štošta drugoga dobrog. Primer tog, naravno, ne baš ugodnog, ali itekako potrebnog sukoba unutar LGBT zajednice i aktivizma, koji je našao prostora i u mainstream javnosti, uči da javno i demokratsko sučeljavanje aktivističkih politika itekako ima smisla i donosi pozitivan rezultat.

Reč je o ravnopravnosti

Nadalje, pisati kritički isključivo o UIO (U ime obitelji) i sličnima, a ne pisati kritički o LGBT udruženjima problematično je na više nivoa. Prvi je svakako taj što se time odustaje od osnovnih demokratskih principa pluralizma mišljenja, a drugi je što se time insistira na (samo)ukidanja prava na javnost i vidljivost, bez kojih se možemo odmah oprostiti od bilo kakvih drugih prava i sanjane LGBT ravnopravnosti. Kao što je UIO udruženje, tako je udruženje i Iskorak ili Zagreb Pride ili LORI.

Svi navedeni deluju u javnom prostoru što znači da trebaju biti spremni na propitivanje svog javnog delovanja i od onih koji ih ne podržavaju, a i od onih koji generalno podržavaju postojanje i rad LGBT udruženja. Baš kao što me i dalje zanima kako je UIO finansirao referendum o braku, jer držim da je transparentnost finansija jedan od ključnih elemenata za normalno funkcionisanje demokratskog društva, zanima me i koliko su novca i od koga dobile sva LGBT udruženja, te kako su ga utrošile i šta je rezultat tog utroška. Nema nikakvog uverljivog razloga, osim ako se žele sakriti neke mućke, da UIO ne objavi detaljan popis svojih donatora i finansijera za referendum o braku, a isto vredi i za svako LGBT udruženje u Hrvatskoj, kao i sve ostale nevladine organizacije.

Naročito ako su dobili javni novac za svoje projekte, jer to je novac svih građana RH. Baš kao što ću pitati zašto UIO nije transparentan oko svojih finansija i ne objavljuje svoje detaljne finansijske izveštaje na internetu, pitaću isto i za LGBT udruženja, jer smatram da svaka od njih na svojoj službenoj stranici treba imati rubriku "Finansije", u kojoj će biti transparentno i detaljno predstavljeno njihovo finansijsko poslovanje.

Jer, reč je o ravnopravnosti! Tom pričom da se treba kritikovati UIO ali ne i LGBT udruženja ako si LGBT građanin RH zapravo se poručuje da LGBT zajednica nije sposobna za ravnopravnost i ne želi je. Ne vidim nikakav uverljiv razlog da se jedno udruženje koje deluje u javnosti poštedi kritike ako se smatra da nešto u vezi s njom treba kritikovati, samo zato jer je to udruženje "naše".

Je li guranje pod tepih i u zatvorenim krugovima konstruktivno?

To je poput najgore hadezeovske matrice po kojoj "naši" nisu lopovi ni kad ih uhvate s prstima u pekmezu, po kojoj "naši" nisu počinili zločine u ratu itd. Da jedno demokratsko društvo može normalno i uspešno funkcionisati po toj logici, Hrvatska bi bila raj na zemlji budući da se baš tako sve radi proteklih četvrt veka. Ali očito je da ne može i da je i zbog toga cela država "u banani", pa se postavljati na isti takav "naši su pa im govno miriše" način prema LGBT udruženjima i zajednici znači sâm sebi kopati jamu i nanositi štetu.

Tu dolazimo pak do onih koji misle da se sve promašaje i probleme u LGBT udruženjima i celoj zajednici trebaju gurnuti pod tepih, da se o tome ne treba razgovarati u javnosti nego samo u došaptavati u zatvorenim krugovima i na kafama i slično. To je problematično iz dva glavna razloga, od kojih je prvi taj što je reč o još jednom izrazu većinskog hrvatskog mentaliteta birtijaškog busanja u prsa iza kog se pokušava skriti posvemašnji izostanak konkretnog građanskog angažmana, spremnosti na organizovano delovanje i protest. U pitanju je LGBT verzija priče o "napaćenom narodu", u kojoj samosažalijevaju sebe kao LGBT građanina i odriče si ikakvu mogućnost delovanja da se loša situacija promeni, iako svako u manjoj ili većoj meri itekako tu mogućnost ima.

Ali lakše je dva sata na kafi tračariti nego dva sata, primera radi, deliti letke ili npr. odvojiti nedeljno toliko vremena za učestvovanje u grupi podrške za coming out. Dodatni poražavajući element takvog pristupa, opet ekvivalent opštepoznatog hrvatskog birtijskog blebetanja, jeste da se redovno propušta napraviti domaći zadatak o temama o kojima se govori, dakle osnovno informisanje, što ne zaustavlja u donošenju dalekosežnih zaključaka. Tako svoje savete o aktivizmu najspremnije diele oni koji ne znaju nabrojati ni pet LGBT udruženja u Hrvatskoj, perpetualno su zbunjeni spominjanjem Stonewalla, a neki čak ozbiljno tvrde da aktivizam ne sme biti političan, što zapravo znači da onda uopšte ne bi bio nikakav aktivizam. Naime, apolitičan aktivizam ne postoji; u najgorem slučaju, i to u doslovnom značenju te fraze, može postojati aktivizam koji nije svestan svoje politike.

Drugi razlog zbog kog je zauzimanje za konspirativnost, beg od javnosti i polemike problematičan što sve zajedno opasno podseća na tipične elemente ormara te autohomofobije. Diskrecija na prvom mestu! Samo što se u ovom slučaju "šta će ljudi reći" ne odnosi na reakciju okoline i najbližih na činjenicu nečije homoseksualnosti, nego na reakciju šire javnosti na negativne pojave u LGBT zajednici i udruženjima. LGBT građani Hrvatske nemaju nikakvu obavezu biti "savršeniji" od ostalih građana, niti LGBT zajednica mora nuditi sliku savršenstva kako bi bila prihvaćena. Najbanalnije rečeno, to znači lagati, jer nismo savršeni, kao što nije niko u Hrvatskoj, a to je laganje samo još jedan produžetak laganja koje podrazumeva ostajanje u ormaru. Uostalom, baš je naša nesavršenost jedan od najjačih argumenata za našu ravnopravnost, jer zaista jesmo "isto sranje drugo pakovanje" kao i svi ostali, ništa bolji ali bogme ni ništa lošiji. I zato, između ostalog, trebamo biti ravnopravni!

Kako možemo napredovati ako se ukida prostor za uviđanje greški i iznošenje novih ideja?

Insistiranje na guranju problema pod tepih, a to je ništa drugo nego zloglasno "netalasanje", jedino koristi pojedincima u LGBT zajednici koji se koriste takvom omertom da i dalje rade problematične stvari i vode promašene aktivističke politike, što im omogućava i sistemsko prećutkivanje od strane svih ostalih, koji se možda i uopšte ne slažu ali odlučuju ćutati. Uostalom, aktivizma nema bez javnosti u jednoj republici (res publica, pobogu!), to je onda možda lobiranje, ali nije aktivizam. Kao što bez javnosti nema ni nikakve značajne moći za LGBT zajednicu, koja je inače ništa drugo nego onaj od gej lobi o kojem fantaziraju homofobi i protivnici naše ravnopravnosti.

Stoga je kritika LGBT zajednice i udruženja od ljudi koji su deo te iste zajednice presudna za našu ravnopravnost, za oslobađanje svih LGBT građana RH od terora ormara i autohomofobije, kao i za demokratizaciju društva u celini. Kako uopšte možemo napredovati ako se ukida prostor za uviđanje greški i iznošenje novih ideja? Baš suprotno, potrebno je još više kritike i rasprave, još više novih ideja i odbacivanja onih potrošenih, potrebno je da se cela LGBT zajednica usudi na više demokratije i otvorenosti. Svi oni koji tome stoje na putu - kroz forsiranje ćutnje, posredne pokušaje pritiska na kritične glasove ili jednostavno posvemašnju nezainteresiranost za informisanje o temama koji im itekako određuju život i budućnost - nanose ogromnu štetu celoj LGBT zajednici i našoj borbi za ravnopravnost.

Nema boljeg primera pogubnosti takvog delovanja i njegovih posledica nego što je bila vladavina HDZ-a i Ive Sanadera. Toj vrsti hadezeovštine ne bi trebalo biti mesta u hrvatskoj LGBT zajednici, jer kad na kraju neizbežno sve ode kvragu, neće najebati samo oni koji su tako radili nego cela LGBT zajednica, među njima bez izuzetka i oni koji su ćutali i svojom ćutnjom to omogućavali i podržavali. Uz ono dobro poznato obrazloženje plemenskog mentaliteta: To su "naši".

Pa koga briga jesu li "naši" ili ne; pitanje je šta je pogrešno, a šta ispravno odnosno šta koristi borbi za LGBT ravnopravnost, a šta joj šteti. Naime, u slučaju LGBT ljudi i naših prava, ćutnja nije zlato nego je smrt.