www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
Pre desetak dana mi je jedna mlada pacijentkinja rekla: "Ne plašim se doktorka ja HIV-a, plašim se ljudi. Dogodiće se prvo da me kao malo sažaljevaju, pa onda, polako će me „zaboravljati", neću više biti 'interesantna' 'ovakva', jer to više neću biti JA (tu izgovara svoje ime i prezime), nego 'ma znaš ona što ima HIV' i sve ređe će da me pozivaju na piće, na kafu, na druženje, počeće zatim neki da sklanjaju i šoljice za kafu 'za svaki slučaj', trljaće kvake vatom i alkoholom, svaki put dezinfikovati dasku na WC šolji... Dosadiće im, jer, naporno je to, naći će neke izgovore. I tako, polako ostaću potpuno sama!"
Epidemiolog dr sci med Mila Paunić iz Savetovališta za dobrovoljno, poverljivo savetovanje i testiranje na HIV Zavoda za zaštitu zdravlja studenata kaže u razgovoru za E-Novine da, "ukoliko bi trebalo jednom rečju definisati odnos države prema osobama inficiranim virusom HIV-a, najprikladnije bi bilo konstatovati da je on "nestabilan".
"Ako tretman posmatramo kao dijagnostiku, lečenje i pozitivnu prevenciju, onda on (tretman) ima prilično shizofreni tok. Postoje faze 'napretka' koje podrzumevaju optimalne uslove za dijagnostiku, dovoljne količine efikasnih lekova, dovoljno reagenasa neophodnih za praćenje uspešnosti lečenja, brigu za pacijenta, psihosocijalnu podršku i pozitivnu prevenciju. Ovakvo 'vreme spokoja' brzo zameni delimičan ili potpuni nedostatak svega što sam nabrojala, pa se dogodi da, kao na primer ovog leta na beogradskoj Infektivnoj klinici - nema apsolutno ničega! Ni potvrdnog Wesern blot testa, ni testova za CD4 limfocite, ni PCR testa, a, kako je odlaskom Global fonda skoro potpuno utihnuo civilni „HIV sektor", topi se polako i njihova pomoć i podrška. Ono čega zaista ima dovoljno su skrining testovi u savetovalištima, s tim da nedostaju intenzivnije akcije da se ti testovi tj. testiranje (uz savetovanje) rade u mnogo većem obimu.
Prvenstveno nedostaju informacije o dostupnosti savetovanja i testiranja na HIV, objašnjenja zašto je važno: na vreme uraditi test i kako sve to zapravo izgleda (od 12. do 16. oktobra Savetovalište će, u okviru Nedelje zdravlja studenata, raditi od 7 do 20h, u Zavodu za zdravstvenu zaštitu studenata, Ulica braće Nedić, br.28 - mogu da potraže stručnu pomoć i oni koji nisu studenti).
Tretman u širem smislu podrazumeva i stepen stigme i diskriminacije koji postoji/ili ne postoji prema osobama koje žive sa HIV-om. Ovo pitanje je veoma kompleksno; zavisi od brojnih okolnosti, gde nedostatak zdravstvene edukacije, konzervativni pristup i nizak nivo obrazovanja predstavljaju „čvstu" osnovu za diskriminatorni odnos prema osobama koje žive sa HIV-om", kaže naša sagovornica.
*Koja su najčešća predubeđenja osoba koja dolaze u Savetovalište i kako rešavate taj problem? Koliko se brzo napreduje u sticanju poverenja pacijenata?
Pacijent koji dodje u Savetovalište za HIV je najčešće svestan svog rizika, uznemiren je, ponekad uplašen i oseća blagu, umerenu ili veliku nelagodnost, jer nije siguran kako će sve to "izgledati", kako će razgovor teći, hoće li ga u Savetovalištu razumeti, sme li da bude potpuno iskren, a najveća briga je svakako kakav će rezultat testa biti. Savetovanje bi trebalo da počne i da se završi kao otvoren razgovor sa puno poverenja između savetnika i korisnika.
Ohrabruje to što je sve češće - zaista tako.
*Da li se osobe koje dolaze u Savetovalište uglavnom odluče za testiranje. Kako pobeđuju prihvataju saznanje da su inficirane? Da li se boje novog položaja u društvu, odlučuju li da svoje saznanje podele sa okolinom, ili ga čuvaju u najstrožoj tajnosti?
U toku razgovora između savetnika i korisnika, pre nego što on potvrdi svoju odluku da želi da uradi test na HIV, potrebno je da se svakom korisniku da dovoljna količina informacija kako bi doneo racionalnu odluku o dobrovoljnom odlasku na testiranje. U toku ovog razgovora, savetnik priprema korisnika za test, objašnjavajući mu šta je HIV test, daje mu osnovne informacije o HIV-u, ako ih korisnik nema, koriguje njegove pogrešne pretpostavke i ubeđenja. Ovaj razgovor treba da je što relaksiraniji i da daje prostora i vremena korisniku da postavlja pitanja i da iznese najveći broj svojih briga. Zatim, savetnik sa korisnikom razgovara o njegovim rizicima, uključujući seksualnost, partnerske odnose i ostala ponašanja koja nose povećan rizik za HIV infekciju.
Cilj razgovora o rizicima jeste da svaki klijent razume kako ulazi u rizične situacije i koji su faktori koji utiču na njegovo ponašanje koje ga stavlja u rizik za HIV. Pitanja koja savetnik postavlja treba da imaju tendenciju da razjasne kako se rizična ponašanja dešavaju i koje su to okolnosti koje ga vode rizičnom ponašanju. Važno je tokom razgovora naglasiti koliko je dobro što je klijent sam svestan svojih rizika i što je dobrovoljno došao. Potrebno je ohrabriti ga za dalje korake u smislu smanjenja daljih rizika za HIV.
Na žalost, neće svi korisnici dobiti negativan, biće klijenata koji će dobiti HIV pozitivan rezultat. Oni različito prihvataju HIV pozitivan rezultat: kroz plač, nevericu, bes, strah, tugu, šok. Često sam od svojih pacijenata tokom dugih razgovora i brojnih susreta čula da je taj trenutak - saznavanja HIV pozitivnih rezultata - bio najstresniji i najtužniji trenutak u njihovim životima. Prisećali su se svojih suza, dugog plakanja, pokrivanja lica rukama, stida, „oduzimanja", šoka. Nikada ih ne sputavamo u tim reakcijam i emocijama. Trudimo se da imamo strpljenja, da prihvatimo, pomognemo, razumemo i da im u tim trenucima pružimo maksimalnu emocionalnu podršku.
U toku razgovora se otvaraju brojne teme, odgovaramo na milion pitanja na koja nije lako dati odgovore. Zajedno sa korisnikom pokušavamo da identifikujemo podršku - jednu ili više osoba sa kojima bi voleo da podeli saznanje o svom HIV statusu i koje će mu pomoći u suočavanju sa HIV-om.
Obaveza saopštavanja HIV statusa sadašnjim i budućim seksualnim partnerima takođe je tema o kojoj savetnik i korisnik treba da razgovaraju, ali onda kada je korisnik spreman za to.
*Koji su najčešći problemi inficiranih osoba, saznajete li za odnos prema njima u porodici, na fakultetima, na poslu?
Moram da izdvojim nešto što užasno boli. Što razdire! Izolacija! Ako okolina sazna, šire društvo, kolege na poslu, dogodiće se ono što najviše boli: socijalna izolacija.
Pre desetak dana mi je jedna mlada pacijentkinja rekla: "Ne plašim se doktorka ja HIV-a, plašim se ljudi. Dogodiće se prvo da me kao malo sažaljevaju, pa onda, polako će me „zaboravljati", neću više biti 'interesantna' 'ovakva', jer to više neću biti JA (tu izgovara svoje ime i prezime), nego 'ma znaš ona što ima HIV' i sve ređe će da me pozivaju na piće, na kafu, na druženje, počeće zatim neki da sklanjaju i šoljice za kafu 'za svaki slučaj', trljaće kvake vatom i alkoholom, svaki put dezinfikovati dasku na WC šolji... Dosadiće im, jer, naporno je to, naći će neke izgovore. I tako, polako ostaću potpuno sama!"
*Koji su rizici, u vezi sa virusom HIV, kojima se najčešće i najlakše izlažu mladi? Da li se ti rizici vremenom smanjuju, raste li njihova svest o opasnosti? Kako se danas živi sa virusom HIV u Srbiji, u pogledu poboljšanja opšteg zdravstvenog stanja, ali i socijalnog položaja inficiranih?
Danas HIV infekcija u Srbiji ima lice mladog gej muškarca koji dosta zna o rizicima za HIV. Ali, bez obzira na to, ima seks bez zaštite. Iako je u Srbiji danas mnogo lakše nositi se sa HIV infekcijom, nego pre, recimo, 17 ili 20 godina, moram ipak reći da ni u jednoj zemlji nije lako imati HIV. U nekim zemljama je to jako, jako teško, a u nekim manje teško. Plašim se da mi pripadamo ovoj prvoj grupi. Ne zbog nemogućnosti lečenja, ili, kako ste rekli, opšteg zdravstvenog stanja (tu čak mislim da smo i u odnosu na bogatije zemlje bolji) nego upravo zbog jednog, plašim se generalno lošeg odnosa prema ljudima koji žive sa HIV-om, zbog nedovoljno obrazovanja, niske zdarvstvene prosvećenosti, neprihvatanja različitosti i konzervativnih stavova. Dodatni deprimirajući faktor je loša ekonomska situacija, odnosno loš socijalni i ekonomski položaj, ne malog broja inficiranih pacijenata.