Intervju: Boban Stojanović

Bliži se Parada ponosa i skup trans* osoba zakazani za 20. septembar. Tim povodom razgovarali smo sa gospodinom Bobanom Stojanovićem, aktivistom, članom organizacionog odbor Parade ponosa koji je govorio o zakazanim skupovima, ljudskim pravima u Srbiji, aktivizmu...

Gay Serbia: Dugo si već u aktivizmu. Učestvovao si na prošlogodišnjoj Paradi ponosa. Misliš li da se išta promenilo za ovih godinu dana po pitanju aktivizma, smanjenja diskriminacije, homofobije?

Boban Stojanović: Prošlogodišnja Parada ponosa dokazala je da država može da se distancira od nasilja kada to odluči. Najveći problem LGBT zajednice je upravo nasilje i ako sam nečim zadovoljan to je ogromna upornost koju smo imali i onda kada su Prajd zabranjivali, i onda kada smo ostajali sami, i onda kada smo bili izloženi napadima sa svih strana.  Aktivisti znaju da su upornost i insistiranje na našim pravima naše najjače oruđe i nesporno je da je naše insistiranje dalo dobar rezultat: Paradu ponosa bez incidenata.

Parada ponosa je otvorila institucije LGBT inicijativama, podstakla održavanje alternativnih prajdova u okviru kojih pojedinačne grupe: trans osobe, mlade LGBT osobe koje su posebno osetljive, formulišu svoje ciljeve. To je dobro. Do pre nekoliko godina aktivizam se odvijao među četiri zida.

LGBT zajednica se polako budi, sada je potrebno da postane i organizovana i informisana. Platforma LGBT organizacija koju smo potpisali nedavno važan korak napred jer smo odredili pravac u kome želimo da idemo. Sama Parada ponosa ne može da reši sve probleme sa kojima se suočava LGBT zajednica, ali da tih nedelju dana oko Prajd šetnje mogu da budu zajednički glas koji se čuje dalje nego svaki pojedinačni.

Gay Serbia: Prema mišljenju žirija međunarodne nagrade za ljudska prava "David Kato - Vizija i glas", proglašen si za jednog od pet najboljih LGBT aktivista u svetu. Koliko ti takvo priznanje znači?

Boban Stojanović: Ovo priznanje ima težinu jer se odnosi na rad aktivista čije se delovanje smatra inspirativnim i korisnim za LGBT zajednicu u rizičnom okruženju u kome rade. U tom kontekstu, biti među pet najboljih u svetu znači da su svi moji strahovi i loše stvari sa kojima sam se susretao: od prebijanja na ulici do brutalnog napada na stan u kome živim, kao i moj aktivizam imali smisla. Najveći smisao mi daju ljudi iz LGBT zajednice kada pomognem da reše neki problem, uzvrate zahvalnošću što postojiš i daju vetra u leđa. Verujem da aktivističke nagrade nikada nisu lične, one uvek pripadaju svima koji vas insprišu da radite. Ovo moje malo priznanje istovremeno pripada i hiljadama onih u čije ime govorim.

Gay Serbia: 26. juna u javnoj raspravi našao se Prednacrt građanskog zakonika. Misliš li da će stručna i šira javnost zauzeti pozitivan stav po pitanju regulisanja istopolnih brakova i prava lgbt osoba koji bi bili regulisani posebnim zakonom? Kakvo je tvoje mišljenje po tom pitanju i kakve konkretne korake možemo očekivati od strane aktivista?

Boban Stojanović: Pomenuti Prednacrt za sada samo prepoznaje potrebu da se reši pitanje registracije istopolnih zajednica. Na koji način i kako će se to rešiti, videćemo. Neosporno je da su istopolne zajednice postale tema koju nijedna vlada, posebno u Evropi, ne može još dugo da ignoriše. Verujem da će rasprava oko pojedinih stvari biti prilično žučna, pa se nadam da će aktivistička zajednica biti konstruktivna i jedinstvena kao kada smo se borili za Zakon o zabrani diskriminacije. To se tiče svih nas.

Gay Serbia: Misliš li da je aktivizam trebao da bude vidljiviji u društvu u proteklih godinu dana? Da li je potrebno više aktivnosti, skupova, akcija, tribina?

Boban Stojanović: Apsolutno, posebno kada govorimo o LGBT aktivizmu. U Paradi ponosa smatramo da se prošlogodišnjim održavanjem Prajda stvorila pozitivna klima za uključivanje LGBT zajednice u proces donošenja odluka kako naše tako i drugih postojećih organizacija. Mi smo desetak meseci proveli u dijalogu sa LGBT organizacijama i pojedincima o tome kako i na koji način animirati LGBT zajednicu da se uključi u naš rad. Osmislili smo program koji se zove „Prajd godina" kroz koji ćemo neprestano komunicirati sa LGBT zajednicom i prenositi njen glas onima koji donose važne odluke koje se tiču naših života. Na taj način bićemo kanal kojim će glas zajednice dolaziti do institucija, ali ćemo istovremeno, upravo sa zajednicom, deliti odgovornost za stanje naših prava. Posebnu pažnju smo stavili na uključivanje mladih LGBT osoba u aktivizam. To je neophodno. Već desetak godina su isti ljudi na aktivističkoj sceni. Ne znam za druge, ali ja sam umoran i voleo bih da se, eventualno, nađem u nekom odeljenju za davanje saveta.

Gay Serbia: Misliš li da ste kao aktivisti nedovoljno zastupljeni u medijima?

Boban Stojanović: Jesu, ali je vreme da se sva ta lica promene. Mi koji smo već godinama zastupljeni u medijima, dolazimo iz drugačijeg političkog konteksta u odnosu na ovaj u kome sada živimo,  a posebno u odnosu na kontekst u kome žive mladi LGBT ljudi. Mislim da sadašnja aktivistička scena ne može da prati potrebe mladih LGBT ljudi jer smo generacijski drugačiji, sa drugačijim pogledima na svet. Činjenica je i da su mnoge organizacije skoro nevidljive jer u njima radi puno onih koji se plaše da istupe javno. Strah je legitimna stvar, ali postoji i odgovornost u kojoj je coming out minimum i ako ništa drugo fer odnos prema zajednici za koju radimo.

Gay Serbia: Kako komentarišeš aktivizam u Srbiji i oceni ga ocenom od 1-10?

Boban Stojanović: Dao bih mu jaku peticu, jer znam da je još uvek naporno i teško,  ali, ipak, može mnogo, mnogo bolje.

Gay Serbia: 2001. godine organizovana je prva Parada ponosa u Beogradu kada su napadnuti učesnici od strane ultradesničarskih organizacija i navijača fudbalskih klubova. Prva uspešno održana Parada ponosa bila je 2010. uz jake policijske snage. Zašto se po tvom mišljenju čekalo toliko dugo?

Boban Stojanović: Jedna od slabosti domaće aktivističke scene je promišljanje: volimo puno da mislimo, a malo da radimo. Jedna od najdivnijih stvari koje sam naučio od velikih aktivista je da u ovome što radimo nema ni dobitka ni gubitka, naša je borba neprestana. Ali, kada se povede neka inicijativa, svi ćemo o njoj imati mišljenje, a malo ko će joj se pridružiti. Isto je bilo i sa Prajdom. Godinama se nakon 2001. pričalo o traumatičnom iskustvu, o negativnim stvarima sa kojima se suočavaju LGBT osobe, a malo je bilo hrabrosti da se insistira na pravima koja imamo kako građani i građanke ove zemlje. Da su aktivisti insitirali na Prajdu 2002. i narednih godina, do sada bi imali mnogo više prava i verujem da bi, na primer, Beograd, bio LGBT London istočne Evrope, jer on ima potencijal za to.

Gay Serbia: Imali smo zabranjen Prajd 2011. 2012. i 2013. godine jer država nije mogla da garantuje bezbednost skupa. Da li misliš da su aktivisti morali da insistiraju na održavanju, procesuiranju svih koji su učestvovali u nasilju i pretnjama i da je država morala da odradi svoj deo posla? Koliko je kriva država a koliko aktivisti?

Boban Stojanović: Znam da smo od 2011. godine, kao organizatori, svake godine davali svoj maksimum i bio bih nerealan u proceni šta je tu naša krivica. Zabrane su bile deo politčkih igara u kojima su različiti akteri diskreditovali jedni druge. Takođe, malo je zemalja u kojima se prvi Prajd i nekoliko nakon njega dešavao bez ikakvih problema. Sve je deo dugotrajnog procesa u kome LGBT zajednica postaje vidljiva i prihvaćena. Ne može ništa da se promeni preko noći.

Mnogi se slažu u tome da je Prajd jedna od poslednjih građanskih inicijativa u Srbiji koja je uspela da istraje uprkos snažnoj represiji i brojnim opstrukcijama. Nije nepoznato da sistemi umaraju aktiviste: hapse ih, uskraćuju im prava, ne obraziru se na nasilje koje oni dožvljavaju, mediji često podstiču sukobe među samom zajednicom.  Aktivizam nije stanica, aktivizam je put kojim se ide ka viziji koju nosimo: društvo u kome su svi ljudi jednaki. Naša snaga je bila u insistiranju i neodustajanju.

Gay Serbia: Kako komentarišeš zamerke da je aktivizam u Srbiji jedino vidljiv mesec ili dva pred samo održavanje Parade ponosa dok tokom ostatka godine praktično i da ih nema nigde, u medijima, akcijama...? Da li je teško doći do medija ili...?

Boban Stojanović: To je pitanje i za druge organizacije. Ako mi kao Parada ponosa zauzimamo dva meseca, ostalih deset meseci je na drugima da ih zauzmu. Nama je vidljivost rada prioritet, pa smo zato kreirali program koji će biti realizovan tokom cele godine, i nadamo se da će to popraviti neslavnu sliku srpskog LGBT aktivizma. Ipak, ne može jedna organizacija da gura sve sama.

 Mediji su uvek voljni da sarađuju kada im se ponudi priča koja ima smisla i koju javnost može da razume. Insitucije isto - potrebno je samo biti jasan i realan u onome što se postavlja kao zadatak. Kada rešimo jedan zadatak, postavljamo sebi neki drugi i tako neprestano.

Gay Serbia: Ostalo je nešto manje od mesec dana do Parade ponosa u Beogradu. Još nemamo program Pride week-a. Kada ga možemo očekivati?

Boban Stojanović: Program Nedelje ponosa će biti objavljen za nekoliko dana. Iako smo bili vredni i još u aprilu i maju počeli da radimo na njemu, čekajući sve potvrde i uklapajući se u gomilu tuđih kalendara, vreme nam je pomalo izmaklo.

Gay Serbia: Imaš li saznanja kakve su procene od strane državnih institucija po pitanju bezbednosti za održavanje Prajda i da li si zadovoljan saradnjom?

Boban Stojanović: Već godinama unazad imamo izuzetno dobru saradnju sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, posebno sa onim delom policije koji je na terenu. Njihov se odnos prilično promenio ako ga uporedimo sa onim koji su imali pre desetak godina i tu je naš svakodnevni kontakt sa njima uticao na pozitivnu promenu.

Procene bezbednosti nisu dostupne javnosti, pa ni nama, ali sudeći prema izjavama koje daju čelni ljudi ovog ministarstva, prvi put nam sledi drugi Prajd u nizu, 20.septembra.

Gay Serbia: Za isti dan zakazan je i skup trans* osoba? Kakvo je tvoje mišljenje o tom skupu?

Boban Stojanović: Trans Prajd ima punu podršku Parade ponosa Beograd. Cilja Prajda je da podstakne LGBT zajednicu da bude aktivna. Ako neka grupa smatra da može da uradi više i bolje, to je svakako pozitivan ishod i ide u korist celokupne zajednice. LGBT zajednica je šarolika, a Prajd je prostor koji treba da zauzme što više ljudi kako bi naš glas bio jači, a svako zainteresovan našao svoje mesto. Prošle godine veliki deo trans zajednice se plašio da uopšte dođe na Prajd, a ove godine ima svoju akciju. To je dobro. Mi smo srećni jer prostor za koji smo se borili godinama osećaju kao siguran. To dokazuje da je naša borba - borba za sve. Ima mesta za sve nas.

Gay Serbia: Koga bi od političara i javnih ličnosti voleo da vidiš na Prajdu?

Boban Stojanović: Svako od njih je dobrodošao, ali moja najveća želja je da Prajd bude mesto na kome se okuplja veliki broj autovanih ljudi iz LGBT zajednice spreman da se bori za svoja prava i raduje se životu koji živi.

Gay Serbia: Šta bi poručio lgbt zajednici?

Boban Stojanović: Da voli sebe i da voli druge, onda je sve lakše. Kada volimo sebe, volimo ono što jesmo. Ta ljubav rađa prihvatanje, a prihvatanje nas čini jačim da napravimo coming out i živimo život punim plućima.

Gay Serbia