Dvadesetdvogodišnjakinja i Lizzie

Noć sam zamenila za dan, dan za noć, ručak za večeru, večeru za doručak i sve to paleći cigaretu za cigaretom i čavrljajuci sa grupom žena na Gay Serbia Portal-u. Odustala od ljubavi, od druženja, izlazaka, provoda, Sunca, života. Dani se isto nizali...čekali da padne noc, vapeći za jutrom, da se svi ti ljudi razbeže i da se konačno i meni prispava. Sve do jedne večeri...

Ušla sam na isti taj chat i ugledala novi nick među nama. LIZZIE. Želela je malo pažnje, verovatno i ona smorena. Jasno je kroz salu 'pozivala' devojke na flert, a onda 'upecala' i mene. Iste večeri sam toj šarmantnoj Lizzie (kako se predstavljala) 'stavila' do znanja da ako me poziva na flert, da će to daleko dogurati. Posle par rečenica 'postala' je moja žena sa chata i zanimljive reči su se nizale dobrih sat vremena. Palo je prvo obećanje, da AKO ZACRTAM DA MI BUDE ZENA, TO ĆE I BITI. Sve je bila šala, ali želja da je ponovo 'čujem' postojala je duboko u meni. Ostavila mi je skype kontakt i jednu sliku čisto da me baci u maštu. Slika dosta nejasna, 'spaljeno' lice od silne svetlosti, jako žuta kosa zbog efekta, veliki osmeh sa jako belim zubima, previše nestvarnim i par crta lica koje se naziru oko očiju i maske medveda koja joj je prekrivala čelo. Bacila sam se u maštu i polako krpicom 'brisala' deo po deo efekta s njenog lica. Tu su bile krupne oči, prćast nos, pune usne, debeli obraščici, baš kako sam i želela. Otisla sam da spavam razmišljajući o njoj.

Dani su prolazili, opet isto, bezvoljno. Mali crv nade nije rastao, a moja šarmanta Lizzie se javljala svaki peti dan ostavljajući porku na skype-u, koju se setim il' ne setim da pročitam tad ili nakon 2 dana. Još jedan mesec je prolazio, leto se bižilo kraju, a šarmantna Lizzie i ja smo napredovale tek toliko da smo broj razmenile, a opet ostale na istom. Toliko o našem napretku, tada.

A kad je prošao i drugi mesec, leto, i ludi izlasci, kad se moralo pripremati za ispitni rok i upis nove godine, MOJA Lizzie i ja smo počele malo česće da komuniciramo. Doduše, pricala je sve najgore o sebi, 'gurala' me od sebe namerno, a opet priželjkujući svaki naš razgovor. A onda sam shvatila da počinje da me nervira nekad njeno namerno kuliranje, shvatila da me 'rade' emocije, a istovremeno da i ona nije spremna na ono što sam zapravo želela.

'Kočila' sam emocije, 'branila' da pređem prag tog nekog poznanstva koje je doguralo dotle da poznajem svaki njen crv nervoze, crv besa, crv smeha i crv sreće. Nisam želela da to prestane, nestane. I nije...

Drugog oktobra, kao i svaki put do tada, sačekala sam da svane, ispratila cimerku na posao, svukla pidžamu koju nije imalo potrebe oblačiti, obukla se i sela da crtam. Posle par sati se čula sa, mogu reći slobodno, mojom Lizzie, reče da završava nešto po Beogradu i da je u guzvi. Nisam želela da je davim pa nisam mnogo ni zapitkivala. Već oko podne uhvatio me dremež, onako obučena sam zaspala, da nisam ni osetila.

Stvari po ivici kreveta, lom, sveske i crteži na sve strane, ja koja se budim nakon dva sata i užasnuta lupanjem cimerke koja se vraća s posla, spremna da opsujem i vratim se spavanju. Međutim, zatičem zaprepašćena, zbunjena, MOJU ŠARMANTNU LIZZIE iza kreveta sa prelepim buketom ruža u rukama, obećanim kinder jajetom, jednim crtežom i privescima u rukama kako kleči na kolenima.

Da li sanjam? Ona kleči pored mene? U mom je stanu? Ona je prešla 87 kilometara da bi me iznenadila? JA SAM ČUPAVA? U STAROJ TRENERCI I ŠIROKOJ MAJICI? Neeee, mozak mi je stao nakon široke majice i zagrlila sam je najjače na svetu. MOJA LIZZIE, eee u mom zagrljaju?! Sva pod stresom vidim cimerku koja trči po vodu, LIZZIE koja ne skida osmeh s lica, cveće, ona, ja, ona, ja, ona, ja... SREĆA!

Nakon toga je usledila prva šetnja, prvi poljupci, dugi ragovori, maženja, noći provedene zajedno, dani ispunjeni ljubavlju, smeh, radost. Gradile smo vezu na poverenju, istini i razumevanju.

Kako je vreme odmicalo, ne odvajajući se ni dana, ni trena, sve više smo 'kovale' planove, sve vise razmišljale, sve više 'opterećivale' zajedničkim životom, što nam se i obilo o glavu u jedom trenu. Jedan dan smo se autovale roditeljima, što je krenulo po zlu, ja svoj fax 'ugasila', ona njen 'utajila' i fizicka udaljenost nas je bolela 300km pa puta zilion. Usledila su 'mučenja' roditelja, psihička zlostavljanja, zabrana komunikacije nas dve, psiholozi, 'traženje' dečka itd. Ali otom potom, koliko nas je bolela toliko nas i ojačala, toliko nas i vezala cela ta zbrka. Kako smo postepeno i strpljivo gradile odos pre naše veze, tako smo bile strpljive da prođe sva ta gungula... I ponovo spoji nakon 4 meseca razdvojenosti.

MOJA ŠARMANTNA LIZZIE i ja smo za svo ovo vreme preživele 8 života, i PONOVO SPREMNE DA USPEMO.

PS: Bacila sam cigare čim sam je ugledala prvi put na skype-u, i naučila da se budim i ležem NA VREME.

:)
Dvadesetdvogodisnjakija