Gej Srbija

www.gay-serbia.com
Intervju

Društvena konstrukcija seksualnosti

enovine  ·  Odabrao: m  ·  Dodato: 26. FEB 2015

Šta je dakle homoseksualnost danas: perverzija, inverzija, bolest, prirodna anomalija, orijentacija, opredeljenje, životni stil, performans, univerzalni potencijal, manjinsko iskustvo, genetska varijacija, proizvod naročitog gej mozga? Ona je sve to i ništa od toga. U stalno promenljivom svetu seksualnosti negde se veruje u jedan, a negde u više ovih opisa. Za mene, homoseksualnost je spektar mogućnosti, zasenjen heteronormativnim pretpostavkama koje još uvek vladaju društvenom organizacijom, ali nude, kako je objasnio Fuko, mogućnosti za raznovrsan život.

Koliko shvatam, bili ste uključeni u gej i lezbejski pokret u Britaniji 70-ih godina prošlog veka. Šta možete reći o tome?

Uključio sam se u Gej oslobodilački front u Londonu novembra 1970. godine, ubrzo nakon što je nastao. On je počeo na Londonskoj ekonomskoj školi (London School of Economics, LSE) i tako se zadesilo da sam ja tu započeo da radim prethodnog meseca, na svom prvom stručnom poslu kao istraživač. Tako da su od početka moje političko angažovanje u pokretu i moja karijera bili neraskidivo povezani - svakako u početku na uštrb onoga što je bila moja karijera.

Ja sam zapravo bio out prethodne tri godine, flertovao sa londonskom scenom i stekao malu, tesno isprepletenu grupu gej prijatelja. Maglovito, sebe sam svrstavao u političku levicu, ali sam bio donekle distanciran od njenih glavnih aktivnosti, uglavnom zbog toga što sam se osećao nepoželjnim zbog moje seksualne orijentacije. Činilo se da još postoje dva odvojena sveta, onaj mojih još uvek tajnih i ličnih nada i želja, te onaj javni svet ideologije i velikih događaja. Moje uključenje u pokret za gej emancipaciju promenio je to. Po prvi put sam počeo da uviđam kako privatno i javno, seksualno i političko, svakodnevni i veliki istorijski procesi mogu biti prepleteni. To mi je doslovno promenilo život - upoznao sam nove prijatelje, ušao u svoju prvu dužu vezu i prošao kroz ideološku revoluciju koja me je obeležila do dana današnjeg. Intenzivno sam se uključio u gej politiku do kraja 70-ih, posebno kao urednik Gej Levice, koja je do kraja decenije figurirala kao vodeći forum za gej teoriju i analizu. Edmund Vajt na kraju svog romana Divna osoba je prazna piše kako je Stounvol bio za nas "dan pada Bastilje... prekretnica naših života." Tako sam ja osećao svoju uronjenost u gej pokret.

Kako je vaše političko angažovanje uticalo na Vaš naučni rad?

Moje uključenje u gej pokret potpuno je promenilo pravac mog naučnog rada. Kada sam pristupio Gej oslobodilačkom frontu (GLF), tek sam prešao na Londonsku ekonomsku školu posle ne tako uspešne godine predavanja u školi. Predavanje u školi je zauzvrat bio ishitren beg od mojih prvih pokušaja na postdiplomskim studijama gde sam se osećao usamljeno i izolovano. Otišao sam na Londonsku ekonomsku školu u nadi da ću nastaviti svoje studije u prijatnijoj atmosferi - tamo sam istina i završio svoj magistarski rad - studiju o socijalističkoj i pluralističkoj misli ranog 20. veka, što je tema koja će izokola uticati na moje radove o seksualnosti.

Uskoro sam se pak više uključio u teorijska pitanja koje je izbacio na površinu pokret za gej emancipaciju, posebno pitanja šta je homoseksualnost, zašto je toliko pod represijom, te kakva je vrsta politike potrebna da bi se izmenila situacija, itd. Budući da sam se obrazovao kao istoričar, prirodno je bilo da sam počeo da istražujem istorijski kontekst i kao neko ko je već istraživao političke i moralne debate kasnog 19. veka, veoma sam se zainteresovao za veze između rane (homo)seksualne politike u Britaniji - posebno u radovima Edvarda Karpentera, Džona Adingtona Simondsa i pionira seksologije, Havloka Elisa - i šire radikalne politike.

Prvu knjigu napisao sam sa Šejlom Roubotam (Sheila Rowbottom) i nazvao je Socijalizam i novi život - lične i seksualne politike Edvarda Karpentera i Havloka Elisa (1977. god). Ja sam napisao odeljak o Elisu, koji od tada nije prestao da me fascinira. On negde kaže da je njegova strategija bila da piše najotvorenije o najkontraverznijim (u to vreme) pitanjima seksualnosti, na jedan činjenički, racionalan način, kao da je sve to sasvim očekivano i normalno. Otkrio sam da je ovo i za mene poslednjih trideset godina bila veoma korisna taktika.
U svakom slučaju, ova mala knjiga sadrži klice onoga što sam napisao o seksualnosti do sredine 80-ih godina u Coming Out-u (1977), Seksu, politici i društvu (1981) i Seksualnosti (1986), te Seksualnosti i njenim nelagodnostima (1985) - to je ono što ja nazivam mojom „neformalnom trilogijom". Prva knjiga prati evoluciju prepoznatljivih savremenih seksualnih identiteta i načina života od 19. veka. Druga istražuje šire društvene i političke kontekste regulisanja seksualnosti u Britaniji. Treća istražuje načine na koje je seksualnost postala objekat navodne naučne pažnje, kako je seksualnost posebno, može se reći, doprinela „izumu" seksualnosti kao „kontinenta znanja" i kako je osporavana kroz pojavu osnovnih spoznanja.

U tri kratka opisa možete videti kako je moja svest o značaju novih seksualnih pokreta (feminizma, kao i lezbejske i gej politike) tokom 70-ih uticala na moje razmišljanje. Osećanje načina na koji je gej oslobođenje transformisalo značenja savremenih gej identiteta nagnalo me je da se zapitam da li smo mogli da vidimo slične promene u značenju i identitetima u prošlosti. Moj je stav da ne možete razumeti ono što se dešava danas u odnosu na homoseksualnost bez stavljanja u širi kontekst seksualnosti (i roda) navelo me je da istražujem promene tokom vremena. Moje rastuće shvatanje presudnog uticaja ideja i vrednosti uvelo me je u proučavanje uloge seksologije kao nauke o želji.

Da li je 70-ih bilo rizično za naučnika u Britaniji da proučava seksualnost i homoseksualnost?

Pisanje o seksu, kako navodi Ken Plamer (Ken Plummer), čini vas moralno sumnjivim i ja sam se sigurno tako osećao tokom 70-ih i 80-ih. Bio sam zaposlen na Londonskoj ekonomskoj školi do 1977. godine, ali taj posao nije bio ni u kakvoj vezi sa seksualnošću - barem ne zvanično, jer sam ipak mogao da istražujem Havloka Elisa za Coming Out tokom tog perioda. Onda je došlo vreme kada sam bio bez posla. Sledećih godinu dana sam radio sa Kenom Plamerom i Meri Mekintoš (Mary Macintosh) na Univerzitetu Eseks, koji je imao liberalnu reputaciju, posebno na katedri za sociologiju, koja je bila na samoj ivici radikalne teorije.

Ovo je bio izuzetno plodan period, kada smo zajednički razrađivali ideje koje će kasnije postati poznate kao „društveni konstrukcionizam". Glavni kolektivni proizvod je bio Stvaranje savremenog homoseksualca, delo čiji je urednik bio Ken Plamer i koje je objavljeno 1981. godine. Nažalost, ta intelektualna idila se uskoro okončala - kada su konzervativci došli na vlast 1979. godine, ukinuli su sredstva za finansiranje Saveta za istraživanje društvenih nauka, od kojih sam ja dobijao novac i ja sam ponovo bio bez posla. Tako da se svakako može reći da mi je karijera bila prilično nesigurna tokom 70-ih i moje pisanje o homoseksualnosti mi sigurno tu nije bilo od pomoći. U stvari, ja nisam dobio stalno akademsko postavljenje do 1990. godine, kada sam se zaposlio na Univerzitetu Zapadne Engleske.

Tri stvari su mi pomogle. Prvo, do tada sam imao dugačku listu objavljenih radova, ne samo o seksualnosti, i bilo je jasno da sam kvalifikovan. Drugo, proveo sam četiri godine u fakultetskoj administraciji i kreiranju politike naučnih tela i bio skoro pa uvažavan. Konačno, tragičnom ironijom, pisati o seksualnosti sada je bilo manje moralno nepodobno zbog krize oko AIDS-a. Zbilja, desilo se da sam postao tražen kao stručnjak za seksualnost i bio sam ponovo u stanju da dobijem sredstva od istog onog saveta koji je prethodno zaustavio moju karijeru.

Vaša knjiga, Coming Out, važna je jer otvara novo poglavlje istorije i sociologije homoseksualnosti. Možete li nam reći kako je Vaše shvatanje homoseksualnosti bilo drugačije?

Kada sam prvio put zamišljao Coming Out ranih 70-ih želeo sam da na neki način pronađem prethodnike za sebe i svoju generaciju. Želeo sam da pratim istoriju represije i otpora koja bi bila naša istorija. Nažalost, onog trenutka kada sam počeo istraživanje otkrio sam da zadatak neće biti tako lak. Pre svega, postojeća literatura pretpostavljala je da postoji kontinuitet iskustva i osećanja - ali i letimičan pogled ukazuje na to da se homoseksualni život znatno menjao tokom istorije, čak i za dve stotine godina što je period na koji sam se ja ograničio. Drugo, tražio sam tragove zajedničkog identiteta kroz istoriju i nisam mogao da ih nađem. Bilo je puno različitih homoseksualnosti, ali ne i jedinstvena homoseksualnost. Treće, zanimala me je homoseksualnost kao ženski i kao muški fenomen - ali, žene su uglavnom odsutne iz postojećih istorija. Konačno, pretpostavio sam da bi kroz istoriju trebalo da postoji kontinuitet razumevanja šta je homoseksualnost, ali to nije bio slučaj.

Sama ideja homoseksualnosti kao posebne kategorije nije postojala do kraja 19. veka, a tokom dobrog dela 20. bila je prilično nejasan koncept, što se može reći i za koncept heteroseksualnosti. Tako sam morao da počnem iz početka.

Pročitao sam esej Meri Mekintoš „Homoseksualna uloga", koji se prvo pojavio 1968. godine i to mi je bilo od velike pomoći. Ona je videla homoseksualnost kao društvenu kategorizaciju koja ima istoriju vrednu istraživanja. Pokazala je da ova kategorizacija ima specifičnu istorijsku shemu - baziranu na pretpostavci da je homoseksualnost karakteristična za određenu kategoriju ljudi, koja se razlikuje od ostalih poznatih shema, gde, na primer, homoseksualnost može biti viđena kao rodna inverzija ili kao period eksperimentisanja u mladosti. Nije čak sigurno ni da je tipična homoseksualna uloga koju je ona opisala zaista do kraja iscrpla načine na koji mi razumemo ili živimo homoseksualnost u kompleksnim društvima sadašnjice.

Jasno je da način na koji mi razumemo homoseksualnost - bazično kao srž zasebne vrste identiteta koja se ranih 70-ih godina 20. veka probudila kroz gej oslobođenje - duboko istorijski fenomen, koji je - u frazi koja je naknadno postala poznata - „društveno konstruisan". Ovde je na delu bilo istorijsko istraživanje i teorijska debata u koju sam se rado uključio i Coming Out je moj prvi veliki rad na tu temu.

Mnogu su mi u to vreme pomogli u evoluciji mojih ideja - Ken Plamer, koji je oživeo sociologiju seksualnosti u Britaniji pišući o seksualnoj stigmi, Vilijam Sajmon i Džon Ganjon koji su razvili priču o potrebi koja je morala postojati u neko doba da bi se „izmislila" seksualnost i objasnila važnost seksualnih pisanija, Randolf Trambah koji je istraživao homoseksualnost u Londonu 18. veka, Džonatan Ned Kac , koji je sam ispisao gej istoriju Amerike, Kerol Smit-Rozenberg koja je proučavala romantična ženska prijateljstva, Džudit Volkovič koja je istraživala kategorizaciju ženskih prostitutki na sličan način na koji sam ja istraživao kategorizaciju „homoseksualnog", svi oni su potpomogli intelektualno uzbuđenje na koje sam kasnije retko nailazio.

Moram da primetim da je sve ovo došlo mnogo pre nego što se iko od nas susreo sa radovima Mišela Fukoa o seksualnosti i homoseksualnosti. Ja sam već završio Coming Out pre nego što sam pročitao prvi tom Istorije seksualnosti. Njegov rad bi svakako uticao na moj, ali moje dugogodišnje preokupacije su već bile učvršćene do sredine 70-ih godina. Glavna preokupacija je bila, kako sam ja video, potreba da se razvije neesencijalističko razumevanje homoseksualnosti (i seksualnosti uopšte), koje je trebalo da razume istopolne želje i prakse unutar stvarnog društvenog i istorijskog konteksta - a to je shvatanje svih seksualnih identiteta (kao i svih identiteta uopšte) kao istorijskih konstrukcija (čak i „fikcija", kako sam naknadno tvrdio), koje je seksualnost posmatralo kao pokretno polje odnosa moći, oblikovano složenom istorijom, ono shvatanje gde mi, seksualno marginalizovani, sve više postajemo strateški agensi. Svrha istorije, sociologije, antropologije i teorije nije samo da razume svet seksualnosti, već i da ga menja.

Šta mislite pod time da je homoseksualnost nastala u poznom 19. veku? Koji društveni faktori su odigrali ključnu ulogu u kreiranju ovog novog seksualnog identiteta?

Meri Mekintoš i Randolf Trambah tvrdili su da je rani 18. vek ključni trenutak u evoluciji ideja o homoseksualcu kao posebnoj vrsti bića. Premda neću osporavati njihove dokaze, mene je više zanimalo ono što sam video da se dešavalo u kasnom 19. veku. To je bio period kada su homoseksualno skloni pisci kao Ulrihs, Kertbeni (odn. Benkert), Simonds i Karpenter pokušavali da opišu „okrenutog", „inverta", „homoseksualca" kao osobu sa osećanjima, senzitivnošću, nadama i željama - kao stvarnu, živu, osobu koja voli, ne kao grešnika i pervertita. Dakle, vreme kada je novi soj seksologa, kao što su Kraft-Ebing, Elis, Hiršfeld i kasnije Frojd, pokušali da objasne ovaj fenomen i počeli da teoretišu o razlozima za istopolnu privlačnost i društvene posledice prihvatanja. Vreme, kada su kompleksne potkulture, žena kao i muškaraca, počele da se bude u Londonu, Parizu, Berlinu, Njujorku pred očima javnosti (ne manje kroz skandale, od kojih je agonija Oskara Vajlda ostala najpoznatija), period koji je označio rađanje prvih homofilnih udruženja koja su težila promeni zakona i stvaranju tolerantnije klime.

Rad Magnusa Hiršfelda u Nemačkoj je bio međunarodno najpoznatiji od svih ovih okupljanja, ali bilo je i manjih odjeka na drugim mestima, uključujući Britaniju i Ameriku (kao što smo Džonatan Kac i ja dokazali). Drugim rečima, do kraja 19. veka postojala je posebna kategorizacija, skup identiteta, načina života i političkih odgovora koji su sigurno bili bazirani na onome što se desilo ranije, barem od 18. veka, ali je sadržavalo one posebne elemente koji će procvetati tokom sledećih stotinak godina. Mislim da sam u tim ranim danima verovatno precenio intezitet promena između 1880. i 1890. godine. Proces je bio neujednačen i složen i daleko od toga da je bio univerzalan. Skorašnja proučavanja pokazuju da je čak do 50-ih i 60-ih godina 20. veka bilo teško govoriti o univerzalno prihvaćenim homoseksualnim identitetima (ako je to moguće uopšte i danas). Ali, ključna je stvar da je sve počelo da se dešava u poznom 19. veku.

Zašto? Ja sam protiv objašnjenja koja se pozivaju na jedan uzrok, kao što je „trijumf kapitalizma" ili već nešto drugo. Ali, možemo ukazati na ključne aspekte. Urbanizacija je u 19. veku stvorila nove prostore za anonimnost i intimnost, gde su alternativni načini života daleko od kuće i zatvorenih zajednica seoskog života mogli da budu istraživani, u početku od strane muškaraca, a kasnije i od strane žena. Novi oblici komunikacije dozvolili su lakše prenošenje ideja, koncepcija i identiteta. Radovi prvih seksologa jasno pokazuju načine na koje su homoseksualna značenja konstruisana u dijalogu između novih društvenih činilaca i stručnjaka - u bolnicama, zatvorima, ali i u literaturi.

Samoidentifikovani „trećepolci" nisu samo pasivno upijali ideje seksologa. Često su stvarali nove koncepcije i posmatrali kako kruže i vraćaju se kao naučne defini­cije, pozajmljene i primenjene. Možda je iznad svega stajala oštrija institucionalizacija heteroseksualnosti unutar poro­dice i kulture uopšte, koja je u stvarnom smislu zahtevala stvaranje „pervertita", kao izlučevine onog Drugog, mere na osnovu koje treba suditi o normalnosti. Ovo je zauzvrat stvo­rilo osećanje samouverenosti i identiteta među novim „vrsta­ma", kao što je rekao Fuko, onima koje su se sada pojavlji­vale. Stvaranje homoseksualca nije bio nameravan čin, već je bio klasično determinisan u faktorima koji su doveli do uspona savremenog homoseksualca. I kao što sam već rekao, pričati o takvom biću ne iscrpljuje homoseksualno iskustvo, niti onda niti sada. Ali, da se nešto novo desilo u 19. veku čini mi se neporecivim, kao što se nešto novo desilo i sredinom 70-ih godina 20. veka.

Koje su ključne promene u značenju homoseksualnosti od 19. veka?

Kada se suočimo sa predrasudama lako zaboravljamo koliko smo napredovali od 19. veka, a posebno od 70-ih godina 20. veka. Danas imamo raznovrsne identitete sa kojima možemo da se identifikujemo. U većini zapadnih društava tolerancija i prihvatanje su postali norma, iako se ta norma često krši. Građanska prava i jednakost pred zakonom su institucionalizovani. Većina evropskih država, kao i neke druge (Kanada, Australija i Novi Zeland) priznale su istopolna partnerstva, pa čak i brak, a ovo sve više uključuje jednaka prava na roditeljstvo i usvajanje. U Britaniji, koja je zaostajala na ovom polju, registrovana partnerstva su ozakonjena 2005. godine i malo se razlikuju od braka, premda se reč „brak" ne koristi. Jedina razlika je da životna partnerstva, za razliku od braka, ne zahtevaju seksualno opštenje da bi bile zakonske.

Čak i u delovima SAD gde su istopolni brakovi osporavani, huk bitke zaglušuje stalni napredak ka jednakosti i prihvatanju lezbejskih i gej načina života. Na globalnom nivou, postoje velike varijacije u stavovima, verovanjima i ponašanjima. Ali, sve je više podudarnosti. Svaki veliki grad na svetu sada ima razvijenu subkulturu i različite seksualne identitete. Čak i kada je HIV zapretio da razveje dostignuća nekoliko prethodnih generacija, došlo je do novog društvenog priznanja uloga lezbejki i gej muškaraca u savremenim društvima - ono što Denis Altman (Dennis Altman) naziva „legitimacija kroz pošast".

Šta je dakle homoseksualnost danas: perverzija, inverzija, bolest, prirodna anomalija, orijentacija, opredeljenje, životni stil, performans, univerzalni potencijal, manjinsko iskustvo, genetska varijacija, proizvod naročitog gej mozga? Ona je sve to i ništa od toga. U stalno promenljivom svetu seksualnosti negde se veruje u jedan, a negde u više ovih opisa. Za mene, homoseksualnost je spektar mogućnosti, zasenjen heteronormativnim pretpostavkama koje još uvek vladaju društvenom organizacijom, ali nude, kako je objasnio Fuko, mogućnosti za raznovrsan život. Veliko dostignuće za ovih trideset pet godina od Stounvola je da su mnogi ljudi prigrlili ove mogućnosti da bi za sebe stvorili ispunjene živote.

Da li vidite velike razlike između Amerike i Britanije u pogledu značenja i društvenog statusa homoseksualnosti?

Ameriku su mnogi Evropljani doživljavali kao pionira savremene gej politike i kulture. Ona poseduje energiju i kreativnost koja ohrabruje i koja nam je pokazala šta se može postići u pluralističkoj kulturi. Ako za primer uzmemo poslednjih nekoliko decenija, teško je oteti se utisku da je u Evropi više postignuto u smislu formalnog priznanja ravnopravnosti nego u Americi. Uzmimo primer životnih partnerstava. Danska ih je priznala još 1989. godine, a većina evropskih zemalja je usvojila ovakve zakone bez mnogo buke. U Britaniji su zakoni prošli čak i uz podršku opozicione Konzervativne partije, koja je pre manje od dvadeset godina zabranjivala „promovisanje homoseksualnosti" Razlog za to je jednostavan: lezbejska i gej prava ovde nisu bila zarobljena u kulturnim ratovima i nisu postala simbolički totem za religijske sporove. Ono što zaprepašćuje i najblagonaklonijeg britanskog posmatrača u Americi je snaga religije, pogotovo one apsolutističke, moralno konzervativne crte. Ovde u staroj Britaniji i uopšte u staroj Evropi, religija više nije određujući faktor, uprkos naporima različitih oblika fundamentalizma. Mi smo uglavnom postali sekularna društva. Odgovori na seksualnost su većma pragmatični. Homoseksualnost izaziva manje uzbune ovde nego u Americi. Monumentalna energija gej sveta Amerike i dalje podstiče i uzbuđuje, ali mi smo uglavnom shvatili da možemo da sredimo stvari sasvim dobro i na svoj način.

Vaš rad je zaslužan za uspostavljanje društvenog konstrukcionizma kao perspektive za seksualnost. Možete li da objasnite šta ovo znači i da li to podrazumeva da priroda ili biologija nemaju uticaj na oblikovanje seksualnosti?

Pristup društvenih konstrukcionista, najjednostavnije, vrti se oko razumevanja istorijskog konteksta koji oblikuje ono seksualno. Polazna tačka je pretpostavka da seksualnost, daleko od toga da je snaga prirode van društva, zapravo uvek neizbežno središnja za društveno i kulturno i od njih oblikovana. Seksualnost je istinski društveni fenomen, te kako se društvo menja, tako se mora menjati i seksualnost. Da li to znači da priroda nema ništa sa tim? Ne baš. Seksualnost se gradi na biološkim potencijalima i predmet je psihosocijalne organizacije, tako da nam i biologija i psihologija bez sumnje mogu pomoći da razumemo pojedinačni seksualni razvoj. Ali, mi takođe moramo priznati da seksualnost, kao i sve drugo, dobija značenje samo u kulturi. Mi ne možemo razumeti suptilnosti i složenosti sveta seksualnosti ako sve redukujemo na imperative prirode, na poseban tip mozga ili društveni gen za ovo ili ono ponašanje. Genetska revolucija imala je jednu neporecivu posledicu u tome da podržava pokušaje da se seksualnost razume u smislu prenošenja gena preko nezamislivo dugih vremenskih perioda. Pokušaji da se razume savremena seksualnost uzimajući u obzir šta su naši praistorijski preci radili pre pola miliona godina sasvim su mistifikovani i odustajanje od onoga što bi trebalo da radimo kao istoričari, sociolozi i antropolozi, a to je da razumevamo specifična kulturna ustrojstva.

Čak i da postoji gej gen, ne bi bilo moguće objasniti različita ustrojavanja homoseksualnosti tokom istorije, ili čak unutar jedne kulture. U jednom smislu, to skida odgovornost sa nas kao pojedinaca. Kao ljudi, mi imamo izvestan stepen izbora. Ne tvrdim da voljno možemo menjati naš seksualni habitus. Verujem da se on u velikoj meri formira rano tokom našeg individualnog razvitka. Ali, ono što učinimo jeste uglavnom u našim rukama, naravno u okvirima onoga što nam kultura pruža. Jedan očiti primer: u nekoj kulturi može biti veliki broj osoba koje imaju istopolne želje, koji god da su razlozi za to. Ali, kako živimo te želje mora zavisiti od načina njihovog izražavanja koji su nam dostupni. Da li postoje mogući identiteti otvoreni za nas? Koji je stepen prihvatanja ili odbacivanja ovih identiteta? Da li postoje mesta gde se istomišljenici mogu sastajati, družiti, voditi ljubav ili voleti jedni druge? Čitav niz ograničavajućih faktora dolazi do izražaja - religija, porodica, pritisak vršnjaka, razlike u statusu, klasi, rasi i etničkoj pripadnosti, godinama itd. Individualni seksualni identiteti su rezultat konstantnog pregovaranja između ljudskih mogućnosti i društvenih i kulturnih prilika. Društveni konstruktivizam, najjednostavnije, pokušaj je da se razumeju procesi kroz koje se društvena i individualna značenja i erotske prakse mogu oblikovati i menjati u menama istorije.

Želim da Vam postavim pitanje na koje možda nemate odgovor: Šta je seksualnost, ili barem šta biste uključili ako biste morali da definišete seksualnost?

Frojd je pisao da je velika teškoća složiti se o seksualnoj prirodi procesa. Ganjon i Sajmon govorili su o potrebi koja je morala postojati da bi se otkrila važnost seksualnosti. Plamer je jednom napisao da ništa nije seksualno, ali imenovanje ga čini takvim. Ipak, Fuko je slavno primetio da je seks postao „istina našeg bića". Kako pitanje sugeriše, ne postoji jednostavna definicija seksualnosti, ili objašnjenje njene nesumnjive moći. Ono što komplikuje pitanje jeste da „seksualnost" kao koncept operiše na dva nivoa. Odnosi se na splet društvenih fenomena koji oblikuju erotski život: zakone, religiju, norme i vrednosti, verovanja i ideologije, društvenu organizaciju reprodukcije, porodični život, identitete, kućne običaje, bolesti, nasilje i ljubav - sve što nam pada na pamet kada govorimo o seksualnosti unutar neke kulture. Ali, ona se takođe odnosi na lično - na zadovoljstva i tegobe koji oblikuju naše živote u dobru i zlu. Ova dva nivoa su konstantno u interakciji, kao što smo videli, oblikujući i menjajući jedan drugog. Ne verujem, kao što je mislio Kraft-Ebing, da je seks svemoćna vulkanska snaga koja zahteva zadovoljenje, ali verujem da erotski potencijali ljudskog tela jesu ogromni i vođeni ljudskim sadejstvom mogu postati žiža najjačih zadovoljstava i bola. Zato naša kultura ne može da je zanemari. Ona i dalje hrani ličnu i društvenu maštu.

 

Iz: Introducing the New Sexuality Studies, ed. by S. Seidman, N. Fischer, C. Meeks, 2006.

QT magazin (1-2)

 

 

© 1999-2015 GAY-SERBIA.COM. ALL RIGHTS RESERVED. GEJ-SRBIJA.COM. SVA PRAVA ZADRŽANA.