"Ženska nevolja": Film koji me je naučio da mogu da budem drolja

Nedeljom uveče, svake nedelje u stvari, moja majka bi navukla zavese, uključila TV, spremila šolju čaja i puštala epizodu ​Heartbeata. Volim ja moju mamu, ali sam sigurna da sam jedne večeri, kada sam imala sedam godina, gledajući je sa kauča, prevrnula očima i pomislila, ako ikada budem kao ona, pomozi mi bože.

U svačijem životu se desi taj momenat u periodu odrastanja, trenutak kada shvatiš da si prost fantastičniji od svih ostalih. Bolje izgledaš i talentovaniji si od sve te odvratne dece u tvom odeljenju i predodređen da ostaviš težak život u predgrađu daleko, daleko iza sebe. Problem je što tvoj glamur svi guše. Tvoji roditelji, tvoji nastavnici i svi oni koji misle da mogu da zabadaju nos u tvoj život. To su oni ljudi koji pokušavaju da ti nametnu svoja pravila: "Lepo sedi, ti si dama!", " Šta sam rekao u vezi sa krađom?", " Hoćeš makar pokušati da budeš strejt?".

Uslovljavaju te kada si mlad. Socijalizuju te. Odbijaju da prihvate tvoju egomaniju. Žele da odrasteš i budeš fina, dobra osoba koja živi miran život u dvosobnom stanu, istom onom u kom ćeš umreti u snu, u svom krevetu. Kao zrno prašine u beskrajnosti postojanja.

Mislim da Džona Votersa interesuje momenat kada se oslobodiš tih pravila i ograničenja i izdigneš se iznad carstva dobrog i lošeg. U Votersovom svetu svako zaslužuje život ozloglašene popularnosti i to nigde nije izraženo bolje nego u filmu ​Pink Flamingos, maloj vežbi koja pokazuje šta se dešava kada dozvoliš tom malom "jebi se" iz ugla očiju da se razvije u manijakalni kez.

Votersov film iz 1974, ​Ženska nevolja, po meni je najfenomenalniji i najanarhičniji film snimljen do sada. I sam Voters ga često navodi kao najomiljeniji iz svoje pet decenija duge karijere. Film je zapravo lažna biografska priča o učenici iz Baltimora koju izbacuju iz škole. Njeno ime je Don Devenport. Don igra Haris Glen Milsted, to jest, dreg legenda ​Divajn. Reći da je ona žensko koje upada u nevolje znači biti blag. Don je vrhunac pobune.

Sve počinje na Božić, kada Donini roditelji ne ispune jednu jedinu stvar koju im je tražila - da joj kupe par ča-ča cipela. Scena se odvija upravo onako kako biste zamislili, odrastao, predebeli čovek, u haljini, napada dvoje starijih ljudi. Don udara majku jelkom i beži iz kuće. Nedugo zaitim, pokuplja je anonimni motorista (koga isto igra Divajn), a onda se jebu na dušeku pored puta.

Kad premotate devet meseci unapred nakon incidenta na dušeku, Don rađa ćerku, Tefi, dok leži na kauču ispod stepeništa. Don/Divajn zubima kida pupčanu vrpcu, u sceni koja je moj omiljeni momenat u istoriji filma. Onda, u zapletu koji sablasno nagoveštava život Ane Nikol Smit, Don postaje devojka koja prodaje hamburgere, striptizeta i jeftina zvezda željna slave.

Ostatak zapleta se odigrava (mada labavo) kao i svaka melodrama - prepirke kod kuće, usponi i padovi, malo bekstva. Kao i u njegovom sledećem filmu, porodičnoj drami ​Polyester, Voters sebi dopušta strukturu protiv koje igraju njegove pažljivo orkestrirane ironije. Uzmite za primer da žensku glavu ulogu igra dreg muškarac. Kao i u svakom uradi-sam/pank/treš filmu, glumačka ekipa je zabavna i ubitačna, ali Donina/Divajnina gestikulacija je apsolutno teatralna, a njeno izvođenje nalik na glumu ​Džoan Kraford: vrhunska parodija ženstvenosti i slave, pravi hit.

Takođe, Voters se poigrava pojmovima standardne seksualnosti do apsurda. Kada Don upozna Gatora, hipi frizera, njegova majka Ida, kuka kao nijedna majka da bi radije imala gej sina: "Bila bih tako ponosna da si gej i imaš finog dečka kozmetičara". Ali, Gator i Don se venčavaju i vode takav seksualni život koji je njegovu majku lupio poput pravog čekića.

Umorna od nastranog seksualnog života svojih roditelja, Tefi kaže Gatoru da kada bi kiseonika bilo samo u njegovim jajima, ni tada ne bi pušila njegov odvratni kurac i odlazi da bi pronašla svog pravog oca. Bukvalno uništenje nuklearne porodice.

Voters takođe raskrinkava "mit lepote" jedno hiljadu puta bolje nego što će ​Naomi Vulf ikada uspeti. Kada Gatorova majka napadne Don bacivši kiselinu, njeno lice bukvalno proključa i razmaže dreg šminku. Ulaze Donald i Dona Dašer, vlasnici kozmetičkog salona. Njima je Donin nov izgled, ali i njen novi posao striptizete obučene u tesnu haljinu sa šarama leoparda, inspirativan. Oni Don, pogodili ste, pretvaraju u model. Konvencionalni mod lepote prevrnut je naglavačke - potpuno poražen, te čak, gledajući ovaj film, shvatite da je ideja "dobrog ukusa" zapravo potpuno smešna.

Verovatno najjasniji primer ovoga je činjenica da je Votersova poseta zatvoru članu "porodice" Menson, ​Čarlsu Teks Vatsonu, inspirisala glavnu mantru filma: "Kriminal je lepota".

To je svojevrsno ljubavno pismo Džona Votersa ​Žanu Ženeu, čiji su romani preokrenuli tradicionalne moralne vrednosti i lepotu zla iznele na svetlost dana. Ali, Ženska lepota ih čini smešnim. U scenama zasnovanim na Divajninim performansima iz stvarnog života, ona se kupa u krevetu punom skuša - dok vrišti o svim groznim, nebožanskim stvarima koje je uradila: "Raznela sam ​Ričarda Speka i toliko sam lepa da to ni sama ne mogu da podnesem!"

Poruka je jasna - biti gnusan je fenomenalno!

"Meni je loš ukus sve ono što zabava jeste" kaže Džon Voters u knjizi ​Vrednost šokiranja. "Ako se neko ispovraća gledajući moj film, za mene je to poput ovacija. Ali morate shvatiti da postoje stvari kao što je dobar-loš ukus i loš-loš ukus. Lako je da vam se neko gadi. Mogao bih da napravim film u kome će nekome iseckati udove, ali bi to jednostavno bio loš-loš ukus i ništa tu ne bi bilo stilski ili originalno. Da bi razumeli loš ukus, morate imati dobar ukus. Dobar-loš ukus može da izazove kreativno gađenje, ali se u isto vreme mora dopasti specijalno izopačenom smislu za humor, koji je sve samo ne univerzalan."

I to je, u stvari, poenta Ženske nevolje. Njen jedinstveni brend loše banalnosti je, kao i svaka banalnost, u oku posmatrača. Ako gledate dreg kraljicu/kiselinom izgorelu žrtvu, koja davi sopstvenu ćerku i smeje se, dovoljno ste moralno izopačeni. Dobrodošli u svet Džona Votersa. Ako ste uvređeni njegovom estetikom i moralom, pa, on je svoj posao uradio kako treba, pomerio je granice ukusa.

Nema društvene ideologije na koju Ženska nevolja ne cilja - mit o lepoti, nuklearnoj prodici, mit o poznatim ličnostima. I zato je meni ovaj film pravi žestoki filmski izazov. Ja, očigledno, nikad neću da pokidam zavese sa prozora, šutnem TV, bacim šolju čaja majci u lice i oslobodim se. Ali Ženska nevolja je film koji mi daje ideju kakav bi život možda mogao da bude ako bih to uradila. Pokazuje koje mogućnosti imaš da živiš svoj jedini život malo manje obično, ako nikako drugačije, onda makar pitanjem "Šta je, u stvari, obično?"

Meni je pokazao da je u redu što nisam sve ono što je trebalo da budem - ženstvena, čedna i strejt. Uništivši ideju "dobrog ukusa", gadna ali neumoljiva Don Devenport me je oslobodila da budem izopačena koliko god želim i dokazala da svako, ali bukvalno svako, može da bude lep.