Ne palite sveće

Premlaćivanje dvadesetosmogodišnjeg nemačkog državljanina - koji je stigao u Beograd da podrži ovdašnju gej populaciju u borbi za osnovna građanska prava - u centru Beograda, u noći između 12. i 13. septembra, bilo je očekivano i stoga ne može biti incident, kako bi u to da nas uveri ministar policije, izuzev ako ovde ne počnemo da nazivamo incidentima događaje koji se odvijaju prema važećim normama ponašanja, što bi nas onda dovelo da zaključka da živimo u društvu koje je jedan veliki incident. Ništa se te noći nije dogodilo slučajno, na šta bi u svom standardnom značenju upućivala reč incident: „slučaj koji narušava uobičajeni red". Reč je o nizu godinama, pa i decenijama, uspostavljanih pravila, koja su se ovaj put sručila na glavu i telo nesrećnog Nemca.

Prvo, ovde se uvrežio običaj da grupe nasilnih majmuna izaberu usamljenu žrtvu i izudaraju je, neretko na smrt. U prošloj i ovoj godini, to se dogodilo više puta u Nišu, Novom Sadu (gde su osnovci pretukli nastavnika uz povike „ti si peder"), Kragujevcu i Beogradu. Slučaj iz Beograda u jednom izopačenom smislu je najreprezentativniji jer je reč o ubistvu koje su izvršili pripadnici firme koja se navodno bavi održavanjem reda. Nasilje u Srbiji je legitimno sredstvo komunikacije na svim nivoima i u svim prilikama, a pogotovo kada se jači obraćaju slabijem sa kojim se tobože ne slažu. Razume se, neslaganje je tu samo izgovor za puko sadističko iživljavanje.

Drugo, ovde je potpuno u redu prebiti pedera, ubosti nožem lezbejku, izgaziti transvestita. Pre pet godina, takođe u septembru, par dana pred najavljenu a neodržanu paradu ponosa, na smrt je bio pretučen jedan dvadesetosmogodišnji Francuz. On je sa vrha stepenica bio bačen u Kosmajski prolaz na Obilićevom vencu, opet u strogom centru Beograda. Verziji da je reč bila o tuči navijača, suprotstavljena je kao legitimnija priča da su napadači pomislili da se radi o strancima koji su došli da podrže Paradu ponosa. Prema toj priči, onda bi se radilo o prihvatljivoj odbrani domaće časti i identiteta od pervertiranih uticaja sa dekadentnog Zapada.

Treće, u reakcijama na nasilje koje se vrši nad „legitimnim" metama, najveća žrtva po pravilu ispada domaći kolektiv čijem ugledu „huligani" nanose nepopravljivu štetu. Tako će ministar policije i ovaj put glupo ponoviti da je „time što je pretučen nemački državljanin naneta velika šteta po imidž zemlje". Isto smo mogli da slušamo i pre pet godina: okaljano je tradicionalno srpsko gostoprimstvo. Stvar je u tome što taj preiželjkivani a nepostojeći ugled nema na čemu da se zasnuje naprosto zato što ovde nije reč o incidentima nego o očekivanim nesrećama. Postoji direktna veza između ubistva Francuza i prebijanja Nemca, s jedne strane, i „porodičnih šetnji", pretnji i iživljavanja nad organizatorima i potencijalnim učesnicima Parade ponosa, s druge strane. Tu vezu dodatno snaže država koja se pred pretnjama povlači i građani koji jedni drugima jasno pokazuju da ih se sve to nimalo ne tiče, sve dok ne počne da ugrožava njihov imaginarni ugled.

Četvrto, kada država eventualno postupi po zakonu i uhapsi i kazni nasilnike, trenutno prorade „kulturni" mehanizmi njihove odbrane. Ubice se predstavljaju kao žrtve, bezmalo kao „nevinost bez zaštite". Primer za to je podli „dokumentarni" film koji počinioce ubistva od pre pet godina predstavlja kao bespomoćne žrtve međunarodne zavere kojoj nije bila u stanju da se odupre posrnula država. A onda ta ista država zaštiti autora tog besmislenog filmskog uratka tako što drakonski kazni njegove kritičare. Danas će pak ministar policije odigrati sličnu dvostruku ulogu sudije i zaštitnika svojom izjavom da su u Beograd dobrodošli „svi stranci i ljudi koji donose dobru volju, pozitivnu energiju i svoj novac". Drugim rečima, ako nemate novac, ne dolazite u Beograd, pogotovo ne ako umesto novca donosite neke čudne ideje o ljudskim pravima, jer to onda nije ni znak dobre volje.

I peto, mi u Srbiji danas baštinimo već višedecenijsku bogatu tradiciju instrumenata za obeležavanje „legitimnih" meta za mržnju i iživljavanje. Uz te instrumente idu i mehanizmi zaštite nasilnika koji poslušno ispunjavaju implicitne naloge kolektiva. Nije tu reč o pukoj, unapred obećanoj amnestiji ili zagarantovanom statusu mučenika ako se počinilac zlodela ipak privede pravdi. Reč je o redovnom priznanju koje pripada svakome ko se ovde za neko vreme nametne kao najjači i najefikasniji zlostavljač mrskog „drugog". U nizu „legitimnih" meta, naše etničke susede u poslednjoj deceniji zamenili su daleki stranci i domaći pederi i lezbejke. Umesto da odustanemo od takve divljačke prakse, više nam se dopada da posle zločina sa tragičnim ishodom palimo sveće i tako se iskupljujemo za moralnu atrofiju, jer te sveće ne palimo za žrtve nego za poželjnu sliku o sebi koju svakim danom sve više bespovratno gubimo.

Većina se ovde i dalje ufa u slabu nadu da meta neće biti nacrtana na njihovim prsima ili leđima. Dok god su neki drugi životi u pitanju, mi smo, naopako spekuliše većina, bezbedni. Ali, tu većinu odaju sveće. To jest potreba da se sveće zapale kada sramota i stid zbog sopstvenog kukavičluka postanu nepodnošljivi. Pomisao da će drugi, a ne mi, biti žrtve jer su jasno obeleženi i zato drugačiji od nas, dokazuje se iz dana u dan kao pogrešna. Nasilje će uvek postojati, ali tek kada mu svi bez razlike budemo podjednako izloženi možemo očekivati da ćemo uspostaviti validne mehanizme prevencije i zaštite od nasilja. Naravno, i tada će se događati da neki stranac, peder, lezbejka ili običan domaći mali čovek bez svojstava budu pretučeni, ali više neće biti potrebno da palimo sveće, jer će država raditi svoj posao kako treba.

I zato, sugrađani, ili 28. svi na ulicu u jednu veliku Paradu građanskog ponosa, ili i dalje kod kuće spremajte sveće.