Vreme za civilizacijski iskorak

Počelo je zagrevanje za novu epizodu domaćih igara bez granica iz serijala hoće-neće biti gej parade. Medijske kursadžije „pravilne" seksualne orijentacije već oštre očnjake, a počele su i sladostrasne reprize imbecilne dosetke o Adamu i Stevi. Domaćinskoj Srbiji, poznatoj po vrhunskom osećaju za ultimativnu muško-žensku polnu estetiku, Končita Vurst je stigla k'o kec na jedanaest.

Budući da je dobropoznata defanzivno-licemerna strategija vlasti da održavanje Prajda „zavisi od bezbednosne procene" dosad uspevala, nema razloga da se tako ne nastavi unedogled.

Ili bar dok nas ključari s vrata Evrope ne nateraju na taj minimalni civilizacijski iskorak, ne kapirajući genijalni diskurs ex-ministra policije po kome se ovde radi o dve strane iste medalje - ekstremistima koji bi da mirno prošetaju ulicom i ekstremistima koji bi da ih mlate.

Nije isključeno da se ova originalna ideja primi u nekoj od malobrojnih zemalja, poput Saudijske Arabije ili Severne Koreje, u kojima se tradicionalne porodične vrednosti čuvaju i brane na naš način, batinama. Doduše, malo čudi kako dežurni zaštitari porodice nikada nisu organizovano ustali protiv domaćina čije olešene supruge traže spas u sigurnim kućama ili nesankcionisanih pedofila u mantijama.

U neka davna vremena priprosti i neškolovani ljudi su na „belosvetske novotarije" koje bi nam dolazile sa naprednijih meridijana - mini suknje, duge kose i slično - umeli da razrogače oči, zagrcnu se ili prekrste, ali ih društvena klima nipošto nije ohrabrivala da, po slobodnoj volji, ispoljavaju agresiju prema onima čiji im se izgled, stavovi ili način života, nije dopao na prvi pogled. Oni s malo više funkcionalnih sivih ćelija su ipak bili oprezniji s kvalifikacijama, makar „da ne ispadnu glupi u društvu", refleksno respektujući činjenicu da nam je to „čudo" stiglo iz neke pismenije sredine, pa bi bilo uputno prvo se s njime pobliže upoznati, a potom donositi sopstvene sudove.

U eri elektronskih komunikacija, satelitske televizije, većih mogućnosti za putovanja i upoznavanja s otvorenijim društvima i kulturama, problem neinformisanosti realno ne postoji, bar za većinu populacije.

Photo: www.balconn.com

Ali ako s nekog autoritativnog mesta, kao što su ministarski kabineti i skupštinske klupe, stigne uvijena ili otvorena podrška jednom notorno anticivilizacijskom stavu, njegova prijemčivost će biti mnogostruko uvećana u odnosu na sva pojedinačna saznanja o nekoj pojavi koja nam nije iskustveno poznata. Stoga je razumljivo da serviranje s vrhova priče da je homoseksualnost neprirodna i da joj je mesto među četiri zida, ima za posledicu bezbednosni rizik glede održavanja jedne sasvim benigne manifestacije, posle čega njena zabrana postaje tek cinični rutinski čin.

Kao što je vlast svojevremeno uspevala da, do „nebeskih" visina, podigne ratni entuzijazam nacije, tako i sada ima sasvim dovoljno medijske, a i svake druge moći, da populaciji implementira neke humanije vrednosti, kojih se nećemo jednog dana stideti i odricati. Pa, tako, umesto da podilazi „stručnjacima" za koje je homoseksualizam bolest koju treba lečiti, ništa joj ne stoji na putu da javnost malo glasnije upozna s činjenicom da je Svetska zdravstvena organizacija još davne 1990. godine raščistila dileme te vrste, te da je to potvrdilo i Srpsko lekarsko društvo, makar i sa civilizacijskom zadrškom od 18 godina.

Dakle, homoseksualizam nije bolest. Tačka.

A nije ni izbor.

Zar bi se iko sa zdravom pameću dobrovoljno opredelio za život u kome će biti odbačen od porodice, nepoželjan kao sused ili kolega na poslu, ismevan i šikaniran samo zato što mu seksualne emocije nisu „pravilno" usmerene?

Argument da je normalno isključivo ono što je karakteristično za većinu populacije je takođe besmislen, ukoliko ne namaravamo da i levoruke osobe proglasimo biološki defektnim i inferiornim.

Posebna sorta pokvarenjaštva je dovođenje u prst-nokat vezu homoseksualizma i pedofilije, uprkos činjenici da se, među brojnim slučajevima ove kriminogene devijacije koje je štampa dosad propratila, gotovo stoprocentno radilo o osobama heteroseksualne orijentacije.

Trabunjanja o ugroženom srpstvu koje će, zbog blagonaklonosti prema gej osobama, ostati uskraćeno za „obavezujući" udeo u reprodukciji stanovništva i još više nam sjebati natalitet, do suza bi nasmejalo nama prijateljsko španstvo koje, ne samo da nije osetilo nikakve posledice milionskih gej fešti po ulicama Barselone i drugih gradova, već je i ozakonilo istopolne brakove.

To što je aktuelni rimski papa, uprkos ograničenjima iz biblijskih kanona, izjavio da se gej osobe „ne smeju osuđivati ili marginalizovati i da ih se mora integrisati u društvo", domaće svetosavce ič ne dotiče, jer stiže od konfesionalne konkurencije. Verovatno iz istog razloga ignorišu i činjenicu da su se na mapu gay friendly odavno upisali i gradovi poput Jerusalima i Istanbula.

Stoga bi bilo zanimljivo čuti njihov stav na okolnost da su čak i braća Grci našli uspešan model kohabitacije pravoslavlja sa „nestandardno" seksualno orijentisanim potomcima Helena, u šta se može uveriti svako ko skokne do Mikonosa - tradicionalnog grčkog raja za LGBT populaciju.

Zahvaljujući populističkom duvanju vetra u leđa gluposti, primitivizmu i uskogrudosti, sve više se pretvaramo u poslednje kulturološke urođenike savremene Evrope.

Kako stvari stoje, uskoro nam ni Afrika neće biti mera poređenja, budući da je prošle godine, pred oko 200 sjajno raspoloženih zvanica, u Južnoafričkoj republici sklopljen gej brak između pripadnika plemena Zulu i Cvana.