Po danu tukao gejeve, po noći spavao s njima

Bio je najluđi ulični štemer u Londonu. Radio je u gay klubu, pio i plesao. Ta svoja dva života je godinama uspeo držati na sigurnoj udaljenosti.

Više od sto skinhedsa marširalo je 28. marta 1980. Woolwichem na jugoistoku Londona. Hodali su u vojnoj formaciji, naoružani palicama, noževima i čeličnim šipkama. Dva dana su planirali napad. Meta - red za karte pred kvartovskim bioskopom Odeon, uglavnom crnci. Većina skindhedsa pripadala je britanskoj ultradesničarskoj organizaciji British Movement (BM). Već su bili poznati po brutalnosti svog rasističkog nasilja i po vođi zaslužnom za to. I oni koji se nisu plašili tog visokog ćelavca punog nacističkih tetovaža, naučili su se plašiti.

Zvao se Niki Krejn. Sejao je strah londonskim ulicama 80-ih. Dvadeset godina nakon njegove smrti, BBC je objavio veliku priču o tom amblematskom liku britanskog neonacističkog pokreta i dvostrukom životu koji je vodio do kraja.

Niko od nasilnika koji su Krejna sledili u napadima na nedužne građane nije znao njegovu tajnu. Bio je homoseksualac. Dvanaest godina bio je najluđi i najnasilniji ulični štemer u Londonu, a onda se preselio u Soho. Vojničke čizme, svastike i krv ostali su uspomena u fotoalbumima. Radio je u gay barovima kao izbacivač, pio i plesao. Godinama je držao ta dva svoja života na sigurnoj udaljenosti, ali to nije moglo trajati večno. Niki Krejn imao je neobično poreklo za arijevskog ratnika, majka mu je bila Italijanka, bilo ih je desetero braće i sestara u kući koju su delili sa susedima u Kentu.

Ali Krejnova prava porodica bili su samo londonski skinhedsi. Svi su ih se plašili, bio je to moćan identitet za problematičnog klinca. Skinsi iz južnog Londona kojima se Krejn pridružio imali su jako političko zaleđe, nisu to bili oni skinsi iz 60-ih koji su se furali na karipske useljenike, ska i reggae, ovi su bili manjina, ali vidljiva manjina, momci koji su obnovili pokret 70-ih, prikačili se organizacijama poput Nacionalnog fronta i do kraja te decenije postali društvena činjenica koja se nije mogla ignorisati.

Imali su različite stilove, ali Krejnov BM bio je otvoreno nacistički. Vodio ih je Michael McLaughlin, regrutovao je klince iz siromašnih radničkih porodica, skupljao ih oko fudbalskih stadiona i na pank koncertima. Krejn je postao entuzijastičan član. "Adolf Hitler bio mi je bog", rekao je u TV intervjuu 1992. kad je odlučio otkriti svoj pravi identitet. "Bio mi je lični Firer, moj vođa. Sve što sam radio bilo je za Adolfa Hitlera."

Krejn se brzo uspinjao u neonacističkoj hijerarhiji, organizovao je regrutaciju i napade na manjine, postao je McLaughlinov telohranitelj, vodio vikend-kampove za paravojnu obuku. I za kriterijume skinsa bio je brutalno nasilan. Nakon što je 1978. na istoku Londona vrišteći rasističke parole razbijenom bocom napao crnačku porodicu na autobuskoj stanici, jedan sudija opisao ga je kao "goreg od životinje". Već iduće godine vodio je rulju od 200 skinsa u napad na Azijce u Brick Laneu i kasnije se hvalio novinarima kako je "udarao Pakistance i razbijao po ulici".

Napad na crnce pred bioskopom Odeon 1980. bio je hladno isplaniran, ali ljudi su pobegli u bioskop pa su Krejn i drugovi demolirali ulaz u bioskop i obližnji pab. Krejn je 1981. završio u zatvoru zbog napada iz zasede na grupu mladih crnaca na stanici Woolwich Arsenal.

Dobio je četiri godine, a njegovi prijatelji su presudu dočekali nacističkim pozdravima. U zatvoru je bio tri godine i postao još nasilniji, pa su ga prebacili u najstroži zatvor na ostrvu Wight. Tako je i službeno postao jedan od najopasnijih Engleza. Svi skinsi su mu se divili. Nije znao sročiti poštenu rečenicu, ali postao je poštovana figura krajnje desnice, mislili su da je harizmatičan.

Neki kažu da je bio simpatičan i prijateljski raspoložen prema članovima svoje organizacije, ali svi kažu da je bio sposoban samo za najbanalniju konverzaciju. Politika mu je išla na ruku.

Nakon velikog nasilnog marša neonacista kroz rasno mešani Lewisham 1977. britanska krajnja desnica zaključila je da će do političke moći brže doći na ulici, destabilizacijom multikulturalnog društva, nego na izborima. Imali su jaku  opoziciju, grupe poput Antinacističke lige i Antifašističke akcije nisu se libile potući sa skinsima na ulici, bile su ih spremne fizički uništiti ako bude potrebno.

Ta rastuća napetost Nikija Krejna pretvorila je u simbol, ikonu, na levici podjednako kao na desnici. Bio je utelovljenje modernog fašiste. Ali jednog četvrtka u gay klubu Heaven pod stanicom Charing Cross na plesnom podijumu ugledao ga je John G. Byrne. I on je bio skinhed, još otkad je u 13. godini otkrio reggae. Byrne je prišao Krejnu i predstavio se.

Krejn je tek bio izašao iz zatvora. Sviđao se muškarcima u klubu, bio je visok i zgodan, pravi buč. Krejn, tvrdio je kasnije, nije spavao s muškarcima sve do 1984., ali je redovno odlazio u gay klubove. On i Byrne su se družili, Krejn se družio s mnogima i lako je dobio posao u firmi za obezbeđenje koja mu je našla dobro plaćena radna mesta na ulazima gay klubova.

Za izrazito liberalni i većinski levičarski gay pokret u Londonu fašistički su simboli bili tabu zbog progona homoseksualaca u Hitlerovoj Nemačkoj. Homoseksualci s kojima se Krejn družio nisu smeli znati da je on skinhed, a njegovi prijatelji u BM-u nisu imali pojma da je homoseksualac, jer njih su pokušavali poubijati na ulici. U Londonu je bilo nekoliko gay skinhed grupa, ali svako njihovo pojavljivanje u javnosti izazivalo je bes na obe strane.

Byrne je bio uveren da je Krejnov neonacizam samo šou, da mu nije bilo toliko stalo do ideja. Istvoremeno, sredinom 80-ih dosta homoseksualaca počelo je usvajati elemente imidža skinsa, neki zbog samoodbrane, mnogi zato što su zaista bili gay skinsi, a većina zato što ih je vređao kliše o homoseksualcima kao camp i feminiziranim muškarcima. Koža, metal, tetovaže, hipermuževnost osvajali su gay subkulturu. Tako se Krejn provlačio gay scenom uprkos svastikama i fašističkim simbolima tetoviranima po celom telu.

Ljudi ih jednostavno nisu želeli iščitavati politički, baš kao Byrne. Pojavili su se i Sharpsi, takozvani redskinsi ili skinhedsi koji su se borili protiv rasnih predrasuda pa je i ona populacija skinsa koja dotad to nije činila, usvojila fašističke oznake, tek toliko da ih ne mešaju s njima.

Krejn je imao još jednu "prednost" u oba svoja društva, nije bio poznat samo na ulici. Dok je 1981. bio u zatvoru, novinar Garry Bushell napravio je kompilacijski album bendova s rastuće Oi! scene, pankerske podscene koju su stvarali i održavali uglavnom skinsi iako je reč o muzici i ideji u kojoj se ni skinsi ni pankeri nisu do kraja pronalazili. Politički, Oi! je bila široka i vesela scena, od tvrdih desničara do tvrdih socijalista, uz nekoliko grupa izrazitih protivnika svakog političkog ekstremizma.

Bushellu se sve zakomplikovalo oko omota albuma i na ploči je na kraju završila Krejnova fotografija. Bushell, celo vreme član Socijalističke radničke partije, kaže da je fašističke tetovaže zapazio tek kad su povećali sliku, ali više nije imao izbora jer su rokovi iscureli i umesto da povuče sliku, on ju je retuširao. Bila je to idiotska odluka, priznao je kasnije mnogo puta, baš kao i naslov ploče "Strength Thru Oi!".

Bushell je mislio da je reč samo o naslovu pesme pank benda The Skids, nije znao da su ga oni pozajmili iz nemačkog nacističkog slogana "Strength Through Joy" (Kraft durch Freude - Snaga kroz radost) i svi su Oi! scenu povezali s ekstremnom desnicom, a Kejnova legenda među skinsima je dodatno narasla. Album je povučen, ali Krejnovu sliku skinsi su već nosili na majicama i lepili njegove postere u sobe, garaže i klubove. I klinci koji nisu znali ništa o neonacizmu mislili su da tako treba izgledati pravi frajer i nosili su njegovu sliku na beležnicama. On je, pak, postajao sve svesniji svoje kontradikcije.

Fašizam je prigrlio puno pre nego svoju seksualnost, fašizam mu je doneo društveni status, osigurao mu mesto u zajednici koje je želio. Na neonacističke skupove dolazio je s devojkama, ali nikad nisu dugo ostajale. Nije voleo žene, priznao je kasnije, uopšte ih nije voleo u blizini. Ali podržavao je glasine da je nekoliko devojaka ostalo trudno s njim. Skinsi nikad nisu posumnjali u njegovu muškost.

Kad je budući gradonačelnik Londona, socijalista Ken Livingstone, 1984. organizovao koncert protiv nezaposlenosti i rezanja troškova, hiljade građana Londona došle su gledati Smithse i Billyja Bragga. Svako na levičarskom skupu za Krejna je bio meta. Dok su na stejdžu svirali Redskinski, sa 100 je skinsa počeo naguravati publiku u prvim redovima. Bili su organizovani, spremni na nasilje, a publika nije. Ali pojavile su se grupe jorkširskih rudara i militantnih članova Crvene akcije i išamarale i oterale skinse.

Krejn je pregrupisao ekipu i napao drugu pozornicu. Ovoga puta antifašisti su bili spremniji, zasuli su skinse praznim bocama cidera. Kad je postalo gadno, Krejn se odvojio od ostatka grupe i počeo se sam tući s ljudima, na kraju je pobegao jer ga je besna masa gotovo linčovala; bežao je držeći pred sobom jednu levičarsku aktivistkinju kao živi štit.

Ostali skinsi ostali su se boriti, raskopčali su kožne jakne i spitfajerke i ponosno pokazivali Nikija Krejna na prsima. Skinsi su gadno poraženi. Krejn nije uhvaćen. Sredinom 80-ih nasilje je bilo svuda, policija se tukla s otpuštenim rudarima, nisu se imali vremena baviti Krejnom. Učestvovao je još u nizu krvavih napada, ali njegova nasilnička karijera išla je ka kraju.

British Movement raspao se 1983. na Britansku nacionalnu stranku (BNP) i Nacionalni front (NF). Krejn je ušao u bend Skrewdriver ostao pod okriljem NF-a. BNP je za sobom povukao fudbalske huligane i prevladao. Dve godine kasnije sve se razotkrilo. Antifašistički magazin Searchlight, vrlo čitan među ekstremnim desničarima, 1985. objavio je veliki članak o Krejnu. Spomenuli su Livingstoneov koncert, niz napada u južnom Londonu i njegov boravak u zatvoru.

Otkrili su da im je Krejn iz zatvora poslao božićnu čestitku u kojoj se zaklinje na odanost "tradiciji BM-a", dakle nasilja i na kraju napisali da se Krejn "četvrtkom uveče može naći u diskoteci Heaven na Charring Crossu."

I skinsi su znali da je to glavni gay klub u Londonu. Niki Krejn bio je autovan. Skinsi su se pravili da ništa nisu čuli. Krejn je sve porekao. Što zbog straha od batina, što zbog njegovog mačo izgleda, a što zbog Searchlightove protivdesničarske reputacije, gotovo svi su se pravili da ništa nisu čuli. Samo se šaputalo.

Pročulo se da su jedan huligan i skinhed otišli u Heaven i napali Krejna najgorim homofobnim gadostima, ali ih je on tako izdevetao da se niko nije usudio slediti njihov primer. Vlasnik Heavena Jeremy Norman tvrdio je da Krejn ne dolazi u klub, da ne zna ko su mu izbacivači. Kad bi neko pitao "jeste li čuli da je Niki Krejn gay?", odgovorili bi mu "Pitaj ga sam", i to je jedno vreme bila glavna fora među londonskim skinsima. Isto tako, mnogi u gay zajednici nisu hteli verovati da je Krejn nasilni neonacista.

Kad je Krejn osnovao novi bend i počeo pisati stihove o belačkoj nadmoći, Searchlight je 1987. napisao da je "Krejn, najbolji desničarski primer kliničkog psihopate, takođe vrlo aktivan u izgradnji gay skins pokreta koji se okuplja petkom" u pabu u istočnom Londonu. Skinsi su nastavili poricati, ali antifašisti su počeli nadzirati pab. Nije ih toliko zanimala Krejnova seksualnost koliko politički cilj pokreta. Ali ni njima nikad nije bilo jasno je li nacistička ikonografija na tim skupovima bila nešto više od seksualnog fetiša. Iako mu je status na neonacističkoj sceni bio zagarantovan, Krejna je pogađalo što gubi poziciju na gay sceni. Dvostruki život koji je godinama upsešno održavao počeo se raspadati.

Antifašisti su ga počeli tući na svakom skupu na kom bi se pojavio. Na protestnom skupu protiv Krvave nedelje prebili su ga skoro nasmrt, trojica antifašista dobila su 11 godina zatvora za to nasilje. Krejn je pristao svedočiti, bio je to gest odbacivanja prezira prema sistemu i oproštaj od krajnje desnice. U idućim godinama počeo je sve češće putovati na Tajland, tamo ga nito nije znao, povremeno se pojavljivao u amaterskim gay pornićima s temom skinhedsa.

Odlučio se autovati 1992. na televiziji, u emisiji Out na Channelu 4 koja se bavila životom engleske LGBT zajednice. Seo je pred kameru u martinkama i vojničkoj maskirnoj jakni, u stanu u Sohou. Rekao je da zna da je gay otkad je postao skinhed. Počeo se osećati kao licemer jer je njegov pokret mrzeo homoseksualce pa je "posramljen" svojom političkom prošlošću otišao. Tvrdio je da se promenio.

"Danas verujem samo u individualizam", rekao je. Mediji su ga oduševljeno dočekali. Sun je objavio naslovnicu "Nazi Nick Is A Panzi". Skinse je obuzeo bes i užas, vođa Krejnovog benda s pozornice mu je najavio bolnu smrt. Odbacivanje nacionalsocijalizma povredilo ih je puno više od Krejnove laži o seksualnoj orijentaciji.

Britanski fašisti izgubili su svog poster boya. Krejn je prvi put mogao biti što jeste. Samo na nekoliko godina. Byrne je 8. decembra 1993. došao vozom u London, imao je dogovor s Krejnom i "veselio se što će opet videti starog frenda". Krejn se nije pojavio. Byrne ga je otišao tražiti u stan u Soho. Rekli su mu da je Krejn mrtav. Imao je 35 godina. U smrtovnici stoji da je umro od bronhopneumonije, smrtonosne upale pluća, bolesti koja je s odlaskom 80-ih počela ubijati hiljade Krejnovih vršnjaka.

Jednu tajnu Niki Krejn odneo je sa sobom u grob. Pričalo se da je bolestan, prijatelji su ga viđali po gradu, izgledao je grozno. Ali nisu znali da je poslednje mesece života kopnio od AIDS-a u bolnici St. Mary u Paddingtonu na zapadu Londona. Kraj njega je bio samo Krejg, njegov dečko. Niki Krejn živeo je u mržnji, umro je voljen i s njim je, srećom, u prošlost otišlo i jedno mučno razdoblje na ulicama Londona, razdoblje u kome je krajnja desnica uličnim nasiljem dobila moć koju nikad nije smela imati, u Londonu ni bilo gde drugde.