Miroslav Janković: Različitost može samo da obogati naše društvo

Miroslav Janković je rođen 1975. godine u Beogradu. Član je GSA od 2008. godine. Od 2010. je član Upravnog odbora GSA.

Zaposlen je u Misiji Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) u Srbiji od 2007. godine, gde radi kao pravni savetnik Odeljenja za medije. Pre toga je radio u Inicijativi mladih za ljudska prava, najpre kao istraživač, a kasnije i kao koordinator programa zaštite ljudskih prava.

Do sada je objavio šest publikacija na različite teme, od primene tranzicionih zakona do političkog nasilja u Srbiji i stanja medijskih prava i sloboda. U martu 2007. godine postao je laureat nagrade „10 najboljih mladih pravnika Srbije". Profesionalno je orijentisan na oblast ljudskih prava u teorijskom i praktičnom kontekstu. Poslednjih godina se intenzivno bavi medijskim pravom sa posebnim fokusom na slobodu Interneta, samoregulaciju offline i online medija, kao i na dokumentovanje i monitoring slučajeva kršenja medijskih prava i sloboda.

Miroslav je od početka učestvovao u izradi Godišnjih izveštaja o stanju ljudskih prava LGBT osoba u Srbiji, što je jedna od osnovnih aktivnosti GSA. Od njega smo učili kako izveštaji treba da izgledaju, koje standarde moraju da zadovolje da bi bili kredibilni, koliko je važno dokumentovanje slučajeva nasilja i diskriminacije... Uz GSA je bio sve vreme, bezrezervno, i u dobrim i u teškim trenucima i u vremenima previranja. On je svakako jedna od osoba kojoj smo neizmerno zahvalni za sve ono što je Alijansa danas.

Miroslav je strejt osoba, oženjen je Ivanom i imaju četvoromesečnog sina Lava.

Sa Miroslavom smo razgovarali o slobodi medija u Srbiji, kakav je njihov odnos prema LGBT populaciji, zašto je važno poštovanje ljudskih prava LGBT osoba i drugim temama.

Već dugo godina se baviš ljudskim pravima u Srbiji. Kakav je tvoj utisak, da li se stvari generalno pomeraju na bolje i u kojim oblastima? Da li postoje neke oblasti u kojima se stagnira?

Stanje ljudskih prava u Srbiji se bez sumnje poboljšava, iako možda ne na način i dinamikom kojom bi mi to želeli. Kada se setim nekih slučajeva na kojima sam radio pre desetak godina teško mi je da zamislim da bi tako esktremna kršenja ljudskih prava danas mogla da se tretiraju kao tada. Dobar primer je slučaj Živote Milanovića iz Jagodine, pripadnika Hare Krišna pokreta, koji je nekoliko puta napadan i ozbiljno povređen jer se nekome nije svidelo njegovo versko opredeljenje. Situacija je kulminirala kada mu je tokom jednog napada nožem urezan krst na glavi. Tada nije postojalo čak ni deklarativno interesovanje državnih institucija za Životinu bezbednost. Njegov "neobičan izgled" bila je jedina stvar o kojoj su ozbiljno razgovarali. Ovaj slučaj je nedavno dobio epilog pred Evropskim sudom u Strazburu koji je utvrdio da je Srbija prekršila prava garantovana Evropskom konvencijom zbog čega je sada u obavezi da mu isplati visoku novčanu naknadu. Iako sam svestan da novac nije prava kompenzacija za sve ono što je preživeo, ono što hoću da istaknem je da danas imamo funkcionalnije mehanizme zaštite žrtava kršenja ljudskih prava. To je veoma važno. Uvek će postojati oni koji krše ljudska prava, ima ih i u državama sa daleko razvijenijom demokratijom i dugom tradicijom prihvatanja različitosti.

Iskreno verujem da se na svim nivoima granice pomeraju ka većim slobodama za građane. Jednom dostignute slobode nisu, međutim, garancija da se na njih može pouzdano računati i u budućnosti. Postoje oscilacije, ali to ne sme da nas obeshrabri. Kao što je jednom prilikom rekao Abraham Linkoln - hodam polako, ali nikada ne hodam unazad. To je suština.

U poslednjih par godina se najviše baviš medijskim pravom, kakvo je tu stanje i koliko su mediji u Srbiji slobodni?

Kada je reč o stanju medijskih sloboda u Srbiji primetno je da se u godišnjim izveštajima organizacija koje se bave medijskim slobodama, poput Reportera bez granica ili Freedom House-a, beleži blagi napredak Srbije. Dublji uvid u te podatke pokazuje, međutim, da se mediji u Srbiji i dalje percipiraju kao "delimično slobodni".

Nezavisno novinarstvo, kao logična posledica slobodnih medija, još uvek nije izgrađeno u Srbiji iako je vidljiv napredak. Ovo je vrlo važna tema jer tranziciona društva koja streme demokratiji, poput našeg, nemaju mnogo šanse za uspeh ukoliko nemaju slobodne medije koji će doprineti stvaranju objektivno informisanog i kritički nastrojenog javnog mnjenja. Mnoga istraživanja pokazuju da građani polako gube poverenje u tradicionalne medije jer im je sve teže da održe nezavisnost uređivačkih politika. U potrazi za tačnim i pravovremenim informacijama oni sve više migriraju na Internet koji se pozicionirao kao gotovo jedini preostali prostor za slobodnu razmenu ideja i mišljenja. Iz ove perspektive mi se čini da je budućnost medijskih sloboda i istraživačkog novinarstva vrlo tesno vezana za Internet.

U Srbiji su aktuelne reforme medijskih zakona i trenutno se nalazimo u fazi od koje zavisi uspeh čitavog procesa. Sva dešavanja u vezi sa time mi daju povod za optimizam jer je država pokazala dobru volju da sistemski unapredi ambijent u kome novinari i mediji funkcionišu.

Da li su LGBT populacija i problemi s kojima se ona suočava dovoljno zastupljeni u medijima i kakav je odnos medija u Srbiji prema ovom pitanju?

Neke analize su pokazale da empatične priče o LGBT osobama, napisane u nesenzacionalističkom maniru i u skladu sa pravilima novinarske profesije, stidljivo ali sigurno pronalaze svoje mesto u srpskim medijima. Međutim, takvi tekstovi i dalje predstavljaju izuzetke jer preovlađuju prilozi u kojima se o LGBT populaciji izveštava na način koji nije inkluzivan i etičan. Kada već pominjem etiku, moram da skrenem pažnju da su prema Etičkom kodeksu novinari dužni da se suprotstave svima koji krše ljudska prava ili se zalažu za bilo koju vrstu diskriminacije, govor mržnje i podsticanje na nasilje.

Među negativnim trendovima u izveštavanju medija o LGBT populaciji mi se naročito ne dopada vrlo prisutna tabloidizacija LGBT pitanja. Ova društveno važna tema se stavlja u istu kategoriju sa šokantnim vestima, skandalima ili zabavom, čemu nažalost doprinose i pojedini pripadnici zajednice. Možda oni to vide kao dobar način borbe za svoja ubeđenja, ali to ne odgovara mom senzibilitetu. Takođe, postoje mediji koji zahteve LGBT pokreta predstavjaju javnosti kao luksuz koji sebi mogu da dozvole samo razvijene države, što naravno ne odgovara istini.

Ti si strejt osoba, oženjen si i od nedavno imaš dete. Koja je tvoja motivacija da se, između ostalog, baviš i ljudskim pravima LGBT osoba i zašto ti je to važno?

Moja podrška LGBT pokretu proizilazi iz mog shvatanja univerzalnosti ljudskih prava. Duboko verujem da LGBT osobama mora biti omogućeno da slobodno praktikuju svoja prava jer standardi ljudskih prava važe za sve, nezavisno od seksualne orijentacije. Imajući u vidu da je seksualna orijentacija integralni deo naših bića, kao takva nikada ne bi smela da bude povod za diskriminaciju ili bilo koju drugu vrstu zlostavljanja. Različitost identiteta, kao i mišljenja, može samo da obogati naše društvo. Takođe, verujem da je moja povezanost sa LGBT pokretom nastala i iz moje otvorenosti prema ljudima. Kroz prijateljstva sa gej osobama došao sam do saznanja da imamo puno zajedničkih interesovanja i da delimo mnoge vrednosti. Ta prijateljstva su mi vrlo dragocena i u velikoj meri su obogatila i oplemenila moj život i moju ličnost. Iz toga se prirodno javila potreba da probam da učinim nešto kako bi i LGBT osobe mogle slobodno da budu ono što jesu i da ih društvo u kome žive zbog toga ne osuđuje i ne diskriminiše.

Koliko je iz tvoje perspektive za poboljšanje prava LGBT osoba važna Parada ponosa?

Borba za održavanje Parade ponosa je borba za vidljivost problema sa kojima se pripadnici LGBT populacije suočavaju. Desetominutna šetnja sigurno neće rešiti sve njihove svakodnevne probleme, ali će pomoći da društvo u kome žive definiše drugačiji pristup tim problemima i formuliše drugačiju politiku. Sloboda okupljanja i sloboda izražavanja su fundamentalne vrednosti demokratskih društava i kao takve one moraju biti garantovane svim građanima. To su one očigledne istine kojima nisu potrebna dodatna objašnjenja. Trebalo bi prestati sa lošom praksom pronalaženja praznih opravdanja i poricanja problema, jer oni neće nestati tako što ćemo ih ignorisati. Tu dragocenu energiju bi LGBT zajednica i društvo u celini trebalo da usmere ka pronalaženju održivih rešenja.

Zašto GSA?

Ideja Alijanse koja okuplja gej i strejt ljude jeste mesto gde bi trebalo da se okupljaju svi oni koji su privrženi ideji slobode. GSA cenim jer je reč o organizaciji koja ima stav i dostojanstvo kojih se ne odriče ni po koju cenu. Moram da kažem da me često fasciniraju odgovornost, kompetentnost i entuzijazam sa kojima se ljudi iz GSA bore za stvari u koje veruju. Zahvaljujući rukovodstvu i svim drugim ljudima koji su uključeni u rad GSA, ta organizacija se razvija u pravom smeru jer razume vreme u kome živimo i kompleksnost društvenih problema kojima se bavi. Isto tako, kada se govori o GSA, ne smemo da zaboravimo Borisa Milićevića koji je osnovao tu organizaciju i koji sada spretno pliva političkim vodama kao verovatno najviše rangirani autovani gej političar u regionu, kao i sve ono što je on, uprkos mnogim izazovima, uradio za LGBT zajednicu.

Napomena: Stavovi izraženi u tekstu su isključivo stavovi autora i ne predstavljaju nužno i zvaničan stav Misije OEBS u Srbiji.