www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
Tačno pre 22 godine, u nedelju, 24. novembra 1991. godine u svojoj 45 godini života planetu Zemlju je napustio Freddie Mercury, jedan od najboljih pevača u istoriji rock and roll muzike. Mercury je umro od posledica zaraženosti HIV virusom, od bolesti koju je od javnosti krio 24 sata pred smrt, pokušavajući tako od medija, koji su ga retko štedeli duž čitave karijere, da zaštiti najbliže oko sebe.
Jednu od najboljih knjiga o frontmenu legendarne grupe Queen napisao je Peter Freestone, Freddijev lični asistent koji ga je poslednjih 13 godina pratio kroz život. U dilemi koji deo iz tog perioda da prenesemo, opredelili smo se za epizodu sa čuvenom operskom divom Montserrat Caballe i projekat Barcelona iz 1988. godine, koji po mnogima predstavlja vrhunac Mercuryjeve karijere. Spoj opere i rocka predstavljen na ovom albumu do dan-danas ostaje neponovljiv. Četrdeset godina nakon izlaska prvog albuma Queen, muzika i duh ovog genija i dalje sjaje punim sjajem
Sada nastavljamo prema onome što je, po mom uverenju, bio vrhunac njegove solo karijere. Tek prilikom prisećanja na snimanje njegovog albuma Barcelona, mogu da odem tako daleko u detalje o Frediju i načinu na koji je radio, jer je to potpuno odvojeno od bilo kakvog uplitanja grupe Queen. Ovaj gore spomenuti album, za razliku od svih drugih, bio je nešto što je on i samo on želeo da uradi. Nije uradio ovaj album da bi zgrnuo bogatstvo. Snimio ga je zarad sopstvenog zadovoljstva i nije ga zanimalo kuda će ga odvesti. Kao što ćete videti, to je bio jedan potpuno različit proces snimanja od onih koje je imao ranije. Činilo se kao da je tokom tog procesa sazrevao. Ako je grupa Queen bila njegov drugar iz detinjstva a Mr. Bad Guy i Great Pretender bili njegove buntovne godine mladića, Barcelona je onda bila vrhunac cvetanja odraslog čoveka, koji je zatim otišao da snimi Miracle i Innuendo.
Mora da mu se po glavi motalo nešto što niko drugi nije znao. Možda je tada Fredi naslutio da nešto nije u redu sa njegovim zdravljem. Često je govorio da će Barcelona biti njegovo poslednje delo i naravno da je likovao kada je uspeo da snimi Miracle. Nikada nije ni sanjao da će videti završeni album Innuendo.
Barcelona je bila njegova suština. Pošto je to bila ploča koju je očajnički želeo da snimi, bio je rešen da ona sadrži ono najbolje što može da ponudi. Posle svega, to je mogla da bude njegova zaostavština.
Iako je zbog toga veliki deo Fredijevog rada smatran operskim, on je zapravo veoma malo znao o operi, a još manje o operskim pevačima. Međutim, u vreme kada je Barcelona izašla, mogle su se prepoznati sličnosti između operskih diva i diva rokenrola.
Za sledeće snimanje spreman sam da prihvatim ili prezir ili nagradu. Sve do početka 1981. Fredi je imao strast prema glasovima operskih tenora, pre svega prema Lučijanu Pavarotiju. On je uvek bio zapanjen kontrolom koju su tenori imali nad svojim glasovima, samo operski nivo glasa interesovao ga je u tom trenutku. Shvatio je da je za mnoge od njih to bila kulminacija nakon godina vežbanja i cenio je rezultate, posebno način na koji su neki mogli da proizvedu visoke tonove. To je za njega predstavljala kontrola.
Do januara 1981. slušao je samo Pavarotijev glas sa diska ili trake, povremeno na televiziji i tako kada sam postao siguran da će se Pavaroti pojaviti u Kraljevskoj Operi u Kavent Gardenu tog meseca, nagovorio sam Fredija da uloži novac u ono što voli, pa je stoga kupio nekoliko karata za operu.
Izvor: fanpop.com
Kada smo zauzeli naša mesta, svi obučeni u večernja odela, ja sam mu ukratko prepričao radnju Un Ballo In Maschera od Đuzepea Verdija. On je bio uzbuđen mogućnošću da čuje svog heroja uživo. Fredi je imao običaj da snima i da nakon toga ide na turneju da reprodukuje snimanja uživo. Sa grupom Queen naročito, jer su pokušavali da se uvere da je verzija uživo laka za prepoznavanje i uporediva sa onom studijskom. Fredi je sada želeo da vidi da li je to tako i u operi. Svetla su se ugasila i u toj posebnoj operi tenor je imao svoju prvu veliku ariju u prvoj sceni. Fredi je veoma uživao u tome. Za vreme promene scene ja sam mu objasnio da se radnja premešta u deo sa kampom u kom se nalaze ciganski proroci gde se heroina kratko pojavljuje pokušavajući da nađe neko bilje da napravi smesu za odljubljivanje.
„Pa meni sigurno ne trebe ništa od toga, zar ne?", prošaptao je glas pored mene. Scena je počela i sopran je maestralno ovladao scenom. Iako je to pevanje bilo samo mali tercet, ona se potrudila da njeno prisustvo na sceni bude upamćeno. Fredi je gledao i slušao opčinjen. Glas operske dive koja je pevala sopran plovio je i izvijao se kroz tercet pa se jasno videlo da je koristila veliki deo svog talenta, dometa glasa i njegove snage. Na kraju, kada je heroina nestala, Fredijeva vilica se obesila i on je počeo da divlje aplaudira. Kada je aplauz prestao, on je prekinuo sve tradicije operskih kuća i počeo da govori zapitkujući me: „Ko je ta žena? Kako se zove? ... kaži mi ..." Reči su mu bile skoro nerazumljive zbog prevelikog uzbuđenja. Pogledao sam u program samo da bih proverio. To je zapravo bila, kao što sam i mislio Monserat Kabalje.
Monserat je bila razlog zbog kog sam i sam zavoleo operu. 22. aprila 1975. godine sam radio prvi put u Kraljevskoj Operi. Tada je ona pevala u ulozi Leonore u operi Il Trovatore. Bila je slučajnost da će Fredijeva omiljena arija u operi postati D' Amor Sull' Ali Rosee' koju je Monserat pevala na jednom od svojih prvih diskova sa operskim arijama. Zaljubivši se u njen glas, veoma je uživao u tome da ponese disk sa sobom u studio, da ga stavi u plejer, priključi glavni zvučnik i pusti ga na sav glas. Zabavljalo ga je da sluša zvuk sedišta članova orkestra i okretanje stranica partitura.
„Moj Bože, ovo je stvarno! Ovi zvuci se ne mogu lažirati!"
Ovako je mnogo toga naučio o njenom glasu. A noć pre našeg odlaska na operu, ženski glasovi ga nisu mnogo zanimali. Njegova ljubav prema Monseratinom glasu nikada nakon toga nije jenjavala. Bilo je to 1986. kada je on bio na turneji po Španiji i na španskom radiju, gde mu je publika izražavala svoje divljenje. Kada su ga u intervjuu pitali čiji glas najviše voli, mislio sam da će odgovor biti: Areta Franklin, Majkl Džekson ili Princ. Međutim, on nas je sve iznenadio odgovorom da je to glas Monserat Kabalje. Naglasio je činjenicu da nema nameru da podilazi bilo kome i da to nije rekao zato što je ona iz Katalonije, a njega intervjuišu u Barceloni.
Fredi nije više mislio o tome sve dok Džim Bič nije došao i rekao mu da ga je pozvao Karlos Kabalje, Monseratin brat i menadžer i Pino Saljoko, koji je bio prometer koncerta grupe Queen u Španiji i koji je prvi bio vođen idejom o susretu sa Karlosom Kabaljeom.
Pitanje je bilo kakvo je Fredijevo mišljenje o ideji da napiše himnu za Olimpijske igre u Barceloni koju bi pevala Monserat? U prvom trenutku je Fredi bio nesiguran, čak i malo uplašen. Tražili su od njega da uradi nešto za nekoga koga je obožavao već toliko dugo. Osim toga, to je bio novi pravac za njega i naročito se odnosio na pisanje za nekog drugog, za nekog sa kim nikada ranije nije radio.
Na kraju je zahvaljujući raznim nagovorima, Džima Biča s jedne i mog zvocanja s druge strane, Fredi popustio i projekat je dogovoren. Originalna ideja je bila da se napravi singl koji bi se zvao "Barcelona", koji bi mogao da se iskoristi kao tema za Olimpijske igre i da se otpeva na njihovom otvaranju. Čak ni to nije sprečilo Fredija da dolazi s idejama koje su prelazile granicu dogovorenog posla.
Dogovoren je sastanak na kom bi Fredi mogao da dođe i predstavi Monserat neke svoje ideje. Do tada je dobro poznavao njene mogućnosti zahvaljujući tome što je odslušao mnogo njenih snimaka. Nakon što je ideja iskristalisana, Monserat je ljubazno napravila izbor i poslala mu nekoliko video kopija koje nisu bile dostupne ostaloj publici. Fredi joj je zauzvrat poslao celu kolekciju svog rada uključujući i najnovije - svoju rok verziju klasika "Great Pretender".
Fredi je bio svestan svoje sopstvene ogromne želje da Monserat to uradi. Želeo je da pomeri njene granice, ali na najbolji mogući način. Imao je nekoliko nedelja da neke od ideja snimi na traku i ponese ih sa sobom u Barcelonu gde je bio upriličen sastanak. Na isti način kao i sada, sve oko Monserat moralo je da bude organizovano, jer ona gotovo nikada nije bila kod kuće. Ako ste želeli da stupite u vezu sa Monserat, morali ste da pokušate bilo gde u svetu gde je ona bila angažovana. Kao što će se videti nakon preslušavanja snimka, Monserat je bila radoholik. Bila je to jedna od stvari koju je imala zajedničku sa Fredijem.
Majk Moran je bio prvi koji je bio pozvan da se pridruži. Zbog odnosa koji se razvio između njih dvojice, Fredi je smatrao da je najlakše sarađivati sa tim genijalnim gospodinom. Radeći tako, odgovornost za neke nastale poteškoće u orkestraciji bile su skinute sa Fredijevih ramena. Ova početna saradnja sa Majkom dovela je do kasete sa tri veoma sirova snimka. Taj snimak je najpre bio „Exercises In Free Love" koji je zatim postao „Ensueno" na albumu Barcelona. Druga dva bila su osnova za pesmu „The Fallen Priest" i sličnu pesmu „Guide Me Home", koju je Majk zajedno sa Fredijevim falsetom upotrebio kao dopunu za Monseratin deo.
Majk Moran, Fredi, Džim Bič, Teri i ja smo otišli u Barcelonu dan pre zakazanog sastanka u martu 1987. godine i odseli u hotelu Ric. Možete da pretpostavite da tema razgovora te večeri nije mogla biti ništa drugo sem Monserat.
„Šta li ona sada radi?"
Verovatno jede, Fredi.
,,Ne, ali gleda li istovremeno i televiziju?"
Možda, Fredi.
Izvor: www.wallsave.com
Ono što Fredi nije znao bilo je da je te noći Monserat zapravo držala recital u gradu van Barcelone.
Hotel se pobrinuo da u Garden Room, gde se u ćošku nalazio veliki klavir, postavi i običan Hi-Fi sistem zvučnika.
Posle besane noći, svi mi smo se okupili u Fredijevoj sobi. Ne mislim da sam ikada video Fredija nervoznijeg nego tog jutra. Kada smo otišli do lifta da bismo sišli na ručak izgledao je kao osuđenik koga vode iz njegove ćelije. Na kraju je čak i rekao: ,,Ma dajte! Ja ne mogu to da uradim. Hajdemo kući!"
Ručak je bio zakazan za jedan sat. Ušli smo u sobu možda par minuta ranije. Tamo nas je dočekao veliki okrugli sto sa ogromnim ukrasom na sredini koji je zaklanjao pogled na onoga ko sedi preko puta. To su odmah sklonili. Fredi je zauzeo svoje mesto i nije se micao. Ja sam se uverio da je imao dve kutije cigareta kod sebe, jer je u takvim trenucima mnogo pušio. Dim nije skroz uvlačio, ali je smatrao da su cigarete prava stvar kojom će moći da uposli ruke. Meni nije bilo dozvoljeno da sedim jer sam svaka dva ili tri minuta morao da idem do vrata da vidim da li ona dolazi. Tri puta sam otišao do vrata i poslednji put kada sam pogledao iza njih prekrasna prilika je bila tu. Scena me je podsetila na stihove jedne stare pesme koju je često pevao Džojs Grenfel, a koja je počinjala rečima: „Stameno kao galija, plovila je hodnikom..." Nisam imao nameru da vređam.
Kako je Monserat prilazila staza se otvarala pred njom. Ljudi su uzmicali. To se posebno cenilo u Kataloniji, jer je tamo Monserat više od kraljice. Ona je najveći simbol kulture u Kataloniji. Bila je obučena u haljinu do kolena koja je po bojama i dizajnu podsećala na špansko proleće. Sa njom je došao i njen menadžer Karlos, Pino Saljoko čija je bila ideja za ovaj projekat, kao i njena ljubazna Montsi, koja je bila moj sapatnik, a meni je tog dana za ručkom najzad bilo dozvoljeno da sednem.
Fredi nije znao šta da radi.
Mogao je da se sretne sa Majkl Džeksonom koga je poštovao. To je bilo u redu. Ali ma koliko Fredi bio velika zvezda, mislim da se on nikada nije oslobodio stidljivosti koja ga je pratila čitavog života. Znam da se u internatu nije cenio strah da budeš ono što jesi u društvenim situacijama. Stidljivost može biti paralizirajuća i Fredi je to sada osećao. Mogao sam da razumem to osećanje, jer dok sam ja igrao video igre i upoznao neka od najvećih imena u rok muzici, neko je konačno upriličio da se sretnem s ne tako poznatom engleskom operskom pevačicom čiju karijeru sam pratio mnogo godina. Kada sam se našao u njenoj blizini, ostao sam bez reči. Mogao sam samo da promucam: ,,Oh, bilo je odlično."
Fredi je sada sreo svog idola. To je bio neopisiv trenutak, jedan od onih za koji se niko nikada ne može pripremiti.
Ona je ušetala u sobu kroz dupla vrata. Fredi je skočio sa svog mesta i nakon što su se rukovali, pokazao joj je na mesto do svog. Jednostavno je rekao: „Zdravo, ja sam Fredi Merkjuri i to je to. Počeli smo!", a onda je i seo.
Pošto su se Džim Bič i Karlos sreli pre ručka, mogli su da otpočnu razgovor. Frediju i Monserat bilo je neophodno nekoliko minuta da osmotre jedno drugo nakon čega su ubrzo razbili led. Ništa nije moglo da ih zaustavi posebno posle čaše šampanjca Louis Roederer Christal. Pošto je otkrio njenu ljubav prema baš ovom šampanjcu koji joj je on preporučio, Fredi joj je poslao pun sanduk za njen sledeći rođendan.
U trenutku kada je početno upoznavanje prevaziđeno i pošto je Frediju i Monserat trebalo oko pet minuta da otkriju da dele neobičan smisao za humor, par je počeo da razgovara sto na sat. Bilo je mnogo kikotanja i razgovora rukama u pokušaju da objasne sve ono što nisu mogli da kažu u naletu reči. Oboje su pokušavali da u tri sata kažu ono za šta bi im bilo potrebno tri meseca. Monserat je bila dovoljno ljubazna da obavesti Fredija da ima samo tri sata, nakon čega mora da se uputi na ranije ugovorenu probu.
Meni su deset minuta kasnije pokazali kako da pustim kasetu, koja se zatim premotavala više puta. Snimci su slušani u tišini prvi put. Kod drugog slušanja davali su komentare na pojedine delove koji su im se svideli, a zatim su se i drugi uključivali sa svojim mišljenjem. Najzad su izneli hranu u pola tri. Data su striktna uputstva da osoblje ne sme da bude prisutno sve dok se ne pozove.
Muzičke ideje su već bile prisutne. Najbolje od njih mogle su da budu preuzete za snimanje koje je po Fredijevom mišljenju u to vreme trebalo da bude A i B strana singla "Barcelona". Ali mogle su to biti i druge ideje jer u tom trenutku "Barcelona" kao takva nije postojala. To je mogla da bude, na primer, muzika od koje je kasnije postala pesma „The Fallen Priest", a da ideja završi kao "Barcelona". Sve je bilo u tom trenutku u vazduhu. Kada su završili s ručkom, razgovor se kretao tako da se postavilo pitanje koliko dugo je Frediju potrebno da snimi album... Album?
To je bio trenutak kada je Monserat upitala: „Album? Šta podrazumevate pod albumom?"
Fredi je rekao: ,,Oh, pa znate! Radili ste na albumima. Osam ili devet pesama na jednom disku. To je album."
Monserat je rekla: „Odlično. To je ono što ćemo da uradimo. Album."
Izvor: ashleyshockey.com
Tako je u roku od dva sata Fredijeva mala zamisao prerasla do velikog projekta za koji nije bio siguran da li želi da uradi ili ne. Nije bio siguran da će imati dovoljno ideja.
Odmah posle jela, Majk Moran i Monserat su otišli do klavira jer su hteli da vokalizuju "Exercises In Free Love". Imala je samo malo vremena da odvoji pre nego što ode na svoju probu, a onda je odlučila da će se vratiti nazad u hotel posle probe. Majku Moranu je dato četiri sata da kompletno prepiše pesmu sa trake na papir. Ona se vratila sa Montsi u pravom trenutku da bi provela nekoliko sati probajući "Exercieses In Free Love" da bi videla koliko je pesma odgovarala njenom glasu. Kada je iscrpila Majka Morana, otišla je noseći rukopis sa sobom. On ga čak nije ni fotokopirao.
Fredijevo društvo se vratilo u London, iscrpljeno ali ushićeno. Nije mogao da sačeka da se baci na posao. Otišao je u studio Taunhaus i odmah počeo da radi.
Na kraju nedelje, Monserat je došla u grad jer je imala recital u Kavent Gardenu i insistirala je da mu i Fredi prisustvuje. U to vreme bilo nas je otprilike šestoro uključujući i Majk Morana. Tu su bili Džim Haton i Džo, kao i ja. Dogovor je bio da zbog toga što je Fredi bio prisutan na njenom recitalu, ona prisustvuje večeri u njegovoj kući u Garden Lodžu u Kensingtonu nakon toga.
Na Fredijevo iznenađenje, pred kraj Monseratine predstave Majk Moran se izvinio i napustio svoje sedište rekavši: „Žao mi je. Moram da idem u toalet."
Usred bisa, Monserat je zaustavila i najavila: „Sada menjamo pijanistu. Ja ću izvesti ovu pesmu prvi put javno. Komponovao ju je neko čije ime možda poznajete ali ne iz ove operske kuće, radi se o nekome ko sedi tamo negde ...!" Pokazala je na Fredija, a u tom istom trenutku Majk Moran je izašao na scenu. Fredi je poželeo da se zemlja otvori. Treba imati u vidu da se u operi za vreme recitala svetlo nikada potpuno ne gasi i da se Fredi jasno video obučen u izbledelo plavo odelo.
Monserat ga je naterala da ustane i da se pokloni, što je on uradio protiveći se, a zatim je pokušao da se sakrije u svom sedištu. Ona je nastavila da peva pesmu "Exercises In Free Love" koju je bez Fredijevog znanja probala intenzivno tokom cele prethodne nedelje. Iako reakcija publike nije mogla da se opiše kao furiozna, mnogi ljudi su tada pokazali da su razumeli pesmu. Muziku je veoma teško kategorisati. Fredi je ponajmanje bio jedan od onih koji bi se ikada i usudili da sanjaju da bi se nešto što je on napisao ikada moglo izvoditi u jednoj takvoj dvorani. Po meni, te noći se pokazalo da je muzika - muzika, bez obzira ko je komponuje.
Dogovor na odlasku bio je da Fredi ode pravo kući da pripremi večeru! Ja sam imao zadatak da dopratim Monserat. Rekla je da će se posle koncerta držati svoje verzije Fredijevog scenarija „zgrabi novac i beži", što je u njenom svetu značilo da neće, kao što je bilo normalno, stajati na vratima pozornice i davati autograme. Iz nekog razloga, iako je oko dve stotine Ijudi pronašlo put do njene garderobe, uzela je novac i pobegla oko sat i po kasnije!
Ljudi iz opere su hteli da joj olakšaju izlaz obezbedivši automobil parkiran pored zadnjih vrata, ali to sve je moralo da se promeni kada smo deset minuta kasnije Monserat, Montsi i ja projurili preko skela i rupa u podrumu, jer je osoblje opere zaboravilo da nam napomene da je počela neka rekonstrukcija.
Konačno smo stigli do Garden Lodža smejući se u kolima tokom puta. Čuo sam kasnije da je Fredi nervozno išao kuhinjom, pitajući se jesmo li ga izigrali.
Posle večere, Fredi je očekivao da će Monserat uzeti svoj ogrtač i otići. Umesto toga ona ga je pitala gde su cigarete pitajući ga šta je radio tokom nedelje u kojoj se nisu videli. On je bio zaista veoma pošten i priznao da nije uradio ništa bitno tokom nedelje, ali pošto je Majk Moran bio tu, rekao je da bi bio veoma srećan ako bi Majk želeo da odsvira neke od njegovih ideja na klaviru, onom istom koji je Fredi koristio da napiše „Bohemian Rhapsody".
Fredi nije mogao ni da pretpostavi da će ovo biti početak dugačkih sastanaka, predugih čak i za njegove standarde.
Na mojoj traci su se te večeri našle razne melodije, neke od njih su kasnije upotrebljene za album Barcelona, uključujući i naslovni numeru koja se pojavila u toku poslednje nedelje u studiju Taunhaus u londonskom Goldhak Roudu. Fredi je stalno pitao Monserat da li je sve u redu, i zar ne bi trebalo da se vrati kući, s obzirom na to da je imala let u osam i trideset. Ona bi na to odgovarala uzimanjem nove cigarete zbog čega bi Fredi prasnuo u smeh. Posle svega mi je rekao da je to bilo vreme u kome je najviše uživao jer je upoznavao svog idola fantastično se zabavljajući čitavih pet sati. Ako budete u prilici da čujete traku, bićete zapanjeni zaraznim smehom i dobrim provodom koji smo svi mi imali.
Zbog Monseratinog rasporeda rada, Fredijev rad na albumu je bio gotovo potpuno zavisan od nje. Znao je da prvi snimak treba da bude „Barcelona" i da mora da bude gotov pre podnošenja svih mogućih himni, jer izabrana himna mora da bude završena do dolaska olimpijske zastave u Barcelonu 1988. godine, četiri godine pre početka aktuelnih igara.
Na neki način snimanje za ovaj album je bilo manje naporno nego većina albuma grupe Queen zbog dve stvari: Fredijeve inspiracije koja je dolazila u vidu same Monserat i njegove posvećenosti projektu u celini. Veliki deo materijala može i mora se posmatrati kao autobiografski, jer taj album oslikava zapravo pravog Fredija Merkjurija.
Izvor: www.92citifm.ca
Fredi je znao da će Monserat imati na raspolaganju možda dva dana svakog drugog meseca. Monserat je znala svoje obaveze, jer je kao i sve operske zvezde imala raspored isplaniran i za pet godina unapred. Zbog toga se Fredijev način rada drastično morao menjati.
Put kojim je on krenuo bilo je snimanje kompletnog projekta bez Monseratinog vokala. Onda bi ga snimkom svog vokala kompletirao, koristeći svoj falset kao snimak vodećeg vokala za nju. To bi uradio možda za dve pesme a zatim to poslao Monserat u vidu manuskripta. To je moralo stići do nje na vreme, kako bi stigla da sve dobro pregleda pre nego što stigne u London. Za vreme snimanja je došlo do male promene njihovog odnosa. Posle prvog snimanja kada je Monserat snimala svoj glas za pesmu „Barcelona", Fredi je stisnuo njene ruke sa radošću i uzviknuo: ,,To je to! Imam ga. Imam njen glas na mojoj traci. Sada imam njen glas!" Na njegovom licu ste mogli da vidite šta je to zapravo značilo za njega posle svih tih godina obožavanja. Znao je da je uhvatio taj basnoslovan glas. On je slušao traku iznova, i iznova je bio obuzet strahopoštovanjem zbog onoga šta je Monserat bila u stanju da učini.
Izgleda čudno, ali od tada pa nadalje nalazio je sve više i više poteškoća da razgovara s njom i mnogo toga što je želeo da ona zna, rekao bi meni, a ja bih njoj preneo. Bilo je kao da ga je obuzelo strahopoštovanje i osećao je da nije u stanju da joj se slobodno obrati. To je po svoj prilici uticalo na slabljenje njihovog poslovnog odnosa i sa svakim snimkom koji je ona završila za njega, on je postajao sve ushićeniji.
Mislim da je pritisak zbog nedostatka vremena a ne njegova nesposobnost da napiše reči pesme, učinio da je od drugih tražio pomoć u vezi sa nekim stihovima. Tima Rajsa je naravno sreo dok je radio sa Ilejn Pejdž na njenom albumu sa pesmama grupe Queen. Pošto je on pesmu "Ensueno" ponudio Monserat kao poklon tih meseci pre Barcelone, zamolio ju je da obezbedi reči za tu pesmu koja se razlikovala od sedam pesama na albumu gde su njih dvoje bili iza mikrofona u isto vreme. Previše toga može da zvuči strašno ali sa modernom tehnikom snimanja, verujte mi, sve je moguće.
Na tom snimku je Monserat tražila da Fredi peva svojim prirodnim glasom koji je, kao što može da se čuje više bariton nego snažan tenor, koji je on koristio iz želje da napravi ono što se očekuje od pop i rokenrol pevača. To je bilo vreme kada je on otkrio dobre strane časova pevanja tokom proteklih godina. Jedna od glavnih stvari koju nastavnici uče svoje učenike jeste sposobnost kontrole glasnosti, kojom Fredi, koji nikada nije imao časove pevanja u svom životu, nije bio u stanju da vlada. Tako da u trenutku kada su glasovi postajali sve tiši i tiši i dok je Monserat mirno stajala za mikrofonom, Fredi je morao da se korak po korak udaljava od njega tako da mu se glas utišavao zbog rastojanja, što je radije činio nego da se služi kontrolom kako bi ga utišao. Kao što je Tim Rajs govorio: „Fredi je imao očaravajući glasovni instrument", ali samo zahvaljujući tome što se nikada nije time razmetao. Znao je da ima očaravajući glas koji, kako je shvatio, kod njega nastaje prirodno. Iako nije bio prisutan da bi čuo, mislim da bi čak i sam bio zapanjen da je većina pevača na koncertu Aids Awareness upriličenom posle njegove smrti morala da snižava visinu tona i do nekoliko puta da bi mogli da izvedu njegove pesme.
Pesma „Barcelona" opisuje u osnovi njegovo divljenje prema Monserat koju je video ne samo kao oličenje njenog rodnog grada već kao duh čitavog naroda. „La Japonaise" odražava njegovu ljubav za sve japansko, njegovo sopstveno "životno bogatstvo" na zemlji. Fredi je našao japanskog prevodioca u Engleskoj koji nije prevodio njegove stihove na japanski već ih je fonetski pisao da bi ih on i Monserat pevali. „The Fallen Priest" je u najvećoj meri bio teatralan zahvaljujući doprinosu Tima Rajsa, ali to oslikava njegovu ljubav prema operskom i teatralnom. To je bio Fredijev doprinos velikoj operi više nego što je to bio slučaj s pesmom „Bohemian Rhapsody". Kada su u pitanju „Golden Boy", „Guide Me Home" i „How Can I Go On?", tu se jasno vidi njegovo poštovanje prema gospelu i dubokom ličnom stavu prema pisanju i komponovanju.
Bilo je i nekoliko drugih ideja koje je Fredi želeo da pokuša sa Monserat u to vreme i jedna od njih je bila da snimi "La Barcarole" iz Ofenbahovih The Tales Of Hoffman, ali zbog ograničenog vremena kojim je Monserat raspolagala sve je ostavljeno za neki kasniji period. Monserat je sa svoje strane obožavala tu stranu albuma i želela je da pokuša više da radi u tom pravcu, jer joj je sve to bilo tako novo, tako strano i predivno. Ceo projekat ju je uzbuđivao. Postoji deo u pesmi „Barcelona" u kojoj je on uskladio njeno uzbuđenje sa njenim sopstvenim snimkom deo po deo, a ona je time bila oduševljena, jer joj se nikada ranije nije ukazala takva prilika.
Monserat je postala veoma emotivna posle prvog slušanja pesme „How Can I Go On?", zbog osećanja i zvuka Fredijevog glasa dok je izgovarao stihove, a koje je ona posle toga otpevala. Suze su joj tekle niz obraze i kada je Fredi video dubinu njenih osećanja, napunio je suzama svoje oči. Možda je i on po prvi put stvarno slušao reči dok je do tada samo živeo kroz njih.