Srbljanović: Protestna Parada ponosa je pobeda

Književnica Biljana Srbljanović, čije se drame izvode ne samo na domaćim i regionalnim scenama već i širom Evrope, govori o tome zašto se prošetala Beogradom sa pripadnicima LGBT populacije nakon vesti o zabrani Parade ponosa, prenosi prve utiske o BITEF-u u vreme politike "nulu za kulturu", govori o polemikama koje su izazvane povodom vesti da piše naručenu dramu o Gavrilu Principu za jedno bečko pozorište, kaže da je Jovanka Broz i njena sudbina provocira kao pisca, a komentariše i smenu gradonačelnika Đilasa kome svojevremeno nije dala svoj glas na izborima jer mu ne može oprostiti raseljavanje Roma.

RSE: Ovih dana imate priliku da se susrećete sa dva Beograda, sa dve Srbije. Jedna je na BITEF-u, druga ona koja ne dozvoljava Paradu ponosa. Ako se ne varam, vi ste viđeni u petak uveče, u povorci, koja se prošetala tik pred ponoć.

Srbljanović: Da, bila sam tamo. Bila sam ispred Skupštine sa prijateljima iz LGBT organizacija.

RSE: Vi ste prognozirali kontrolisanu šetnju ove godine. Ne znam da li ovu predponoćnu šetnju smatrate tom kontrolisanom šetnjom?

Srbljanović: Ovo je zaista nešto što nisam očekivala. Očekivala sam da će prvi potpredsednik Vlade, ako ništa drugo, da pokaže da je veći Evropejac od onih koje je smenio, što je i pokazivao tokom ovih godinu dana. Da će primorati te parapolicijske strukture da ne organizuju nasilnike i napade na LGBT organizacije i da će Parada, kako tako, biti organizovana. Mislila sam da će to biti neka umivena parada, dosta ograničena, samo u parku Manjež, što meni dosta liči na neki kavez. To mi je na neki način gore, nego da je ne bude.

Sa druge strane, moji razni prijatelji, saradnici i saborci iz sličnih organizacija, su me ubeđivali da će, Parada kakva god da je, ako bude održana, ipak biti korak napred.

Moje veliko iznenađenje je da je ovo uspelo, a sa druge strane mislim da je policija ipak pristala da nas ne zaustavi. Od toga sam imala najveći strah, kao i od noćne šetnje po Beogradu. U Nemanjinoj je bilo prvo okupljanje, odmah nakon što su Dveri organizovale svoje protesne šetnje. Žurila sam sa jedne predstave na drugu, sa potpuno nekim drugim interesovanjima i drugim svetom. Beogradom, u petak noću, prolazili ste kroz kordone i kordone do zuba naoružane policije, a istovremeno gledali neke ljude koji izgledaju užasno čudno u civilu. Niste znali da li su tajna policija, ili neki huligani, sa koje strane vam preti opasnost. Vladala je neka čudna, napeta situacija. Ipak, sama činjenica da smo se okupili i pokazali da postojimo, barem u toku tog jednog sata u toku noći, je za mene poprilična pobeda.

RSE: Zašto je zabranjena Parada ponosa? Da li je država kapitulirala pred nasilnicima? Aleksandar Vučić kaže da nije. Da li je ustuknula?

Srbljanović: Imam drugačije mišljenje u odnosu na sve druge. Mislim da država nije kapitulirala, ali ne mislim to iz istog razloga kao i Vučić. Jednostavno ne mislim da su huligani i nasilnici, koji razbijaju ovde razne vrste demonstracija, ikada bili samoorganizovani. Mislim da su to honorarni i spoljni saradnici raznih naših parapolitičkih struktura, koji se regrutuju i angažuju po potrebi, da li za utakmice, da li za demonstracije, od kontra mitinga na ovamo, ili za svaku Paradu ponosa, ili u krajnjem slučaju samo prosto zato da znate, i da imate na umu, ako ste slobodan novinar i ako radite nešto što nije u skladu sa većinskim mišljenjem u Srbiji, ono što oni sami kažu, može na neki način mrak da vas pojede. Lično sam zaista uverena da ovog puta država nije angažovala te ljude, odnosno barem te parapolitičke strukture, ali država nije učinila ništa da ih spreči. Zbog toga ne mislim da je to kapitulacija pred njima, nego da su oni samo dobili ostav do prve sledeće prilike.

Sa druge strane, mislim da su sami to procenili kao neki ustupak, pošto vladaju. Taj vruć krompir je ipak dat u ruke premijeru, pošto se vrlo retko za nešto pita, pa se za ovo najviše pitao. Pošto se ponaša tako, i pošto vlada isključivo prema rejtinzima, on je procenio da bi ga više koštalo, nego što bi mu donelo, to da odobri Paradu. On je jednostavno dolio jednu dimenziju, zaista neprijatnu, tim svojim istupanjima par dana pred Paradu, govoreći da su to nenormalni ljudi i tako dalje. Napravio je jednu vrstu strašne diskriminacije svojih građana. Time je bilo jasno da je on odlučio da mu je popularnije da Parade ne bude, nego da je bude.

RSE: Iz evropskih institucija, uostalom kao što se moglo i očekivati, jednodušna je osuda zabrane Parade, uz ocenu da će to uticati na procenu stanja ljudskih prava u Srbiji. Može li to bitno usporiti evropski put Srbije? Zašto je za EU toliko bitna Parada ponosa?

Srbljanović: Mislim da to ne može da uspori evropski put Srbije, zbog toga što oni na to i računaju. Nisu se oni iznenadili. Nije ovo neki incident u kom se sada odjednom dogodilo da su otkrili da se ljudska prava u Srbiji ne poštuju, barem za jednu veliku kategoriju ljudi i sada će to iznenada ući u neku novu računicu. Mislim da se u tim procenama ovo i te kako računa i da to nisu jedina ljudska prava koja ovde nisu poštovana.

Ovih dana sam čitala najviše razmišljanja čitalaca po internet portalima, raznih naših dnevnih novina. Videla sam da velika većina ponavlja jednu te istu stvar - Šta se vi bunite, koja su to vama prava ugrožena, nabrojte mi i jedno pravo koje vam je ugroženo, pa ću vam reći idite da paradirate. Kao da ne shvataju da je baš to, što Parada ne može da se održi, jedno veliko ograničenje slobode kretanja, ako ništa drugo, jedna velika diskriminacija građana.

RSE: Sve je to naravno tačno, ali se postavlja pitanje zašto se, kada su u pitanju prava LGBT populacije, sve svodi na za i protiv Parade, i na vreme kada se održava Parada. Da li se razmišlja o tome da se na drugi način pridobiju građani za ideju o ravnopravnosti seksualnih manjina, da se ljudi iz LGBT populacije oglašavaju i budu vidljiviji na javnoj sceni, i kada su u pitanju neki drugi interesi?

Srbljanović: Mislim da bi LGBT organizacije zaista morale više da se uključuje u teme kao što su ženska prava, nasilje u porodici, tretman žene u javnom diskursu, položaj žene u medijima ili, u krajnjem slučaju, položaj seksualnih radnica. To nije tako daleka tema u odnosu na seksualne manjine i ja nigde ne čujem, kada su takve teme u pitanju, da se oni zajedno sa nama, na primer, ženama, mobilišu, da pokušamo da isteramo barem jednu jedinu stvar. Na primer, nevređanje žrtve kada dođe do nasilja ili ubistva žene, ili do porodičnog nasilja, ili nevređanje žrtve u novinama. Dakle, to je neki kao manji rat u jednoj niši koju vode male feminističke ženske organizacije i to se uvek završava opet na potpuno isti način poraza, gde vam patrijarhalno društvo govori - Pa šta, to su bile žene sumnjivog morala, u krajnjem slučaju, maltene su i zaslužile da umru.

RSE: Kako vam se čini selekcija BITEF-a, u poznatim uslovima - nula za kulturu?

Srbljanović: Selekcija je baš nulu za kulturu. Mislim da su se jako namučili. To što su mogli da dovedu, su doveli, ali ovo je jedan od BITEF-a koji neće biti zapamćen ni po čemu.

Zadovoljna sam hrabrošću i odlukom da dvije domaće predstave budu pozvane u zvaničnu selekciju BITEF-a. One govore o atentatu na Zorana Đinđića i nisu pozvane ni na kakve festivale, tipa Sterijino pozorje. To su predstave "Zoran Đinđić" i "Ubiti Zorana Đinđića". To je jedan jasan gest i jak pozorišni čin, ako znamo kakve su polemike izazivale te predstave, ne samo političke, nego i u pozorišnim krugovima.

Čini mi se da selektori i dalje drže tu poslednju liniju fronta bezkompromisne ideološke pozicije. Sa druge strane čini mi se da je sam kvalitet vrlo sirotinjski, kao u ostalom i sve drugo što se sada nama nudi, sa nulom za kulturu, generalno u kulturnom meniju čitave države. Mislim da ljudi u visokoj vlasti mnogo greše ako misle da to neće ostaviti strahovite posledice na čitave generacije.

RSE: Verujete li da će novi ministar, Ivan Tasovac, uspeti da pomeri stvari sa dna?

Srbljanović: Pre neki dan sam na Twiteru napisala: „Zabeležite ovaj dan kad sam pohvalila Vladu Srbije, i to bilo koju Vladu". To se desilo kada je Tasovac rekao da će postaviti za svog savetnika za medije Sašu Mirkovića iz B92. Ljudi sami po sebi nisu bitni, ali bitan je taj gest da je on razrešio Kolarevića i da doveo nekoga sa potpuno suprotne, šire pozicije, u odnosu prema medijima. I neka i krene od medija.

Verujem da je to jedan ozbiljan umetnik koji zna menadžerski posao. Mislim da je on već pokazuje prve naznake da će taj resor umeti da vodi vrlo pristojno. Naravno, kultura i resor ministra kulture nije izolovan od ostatka i koliko će on tu uspeti da napravi, to ćemo tek da vidimo.

RSE: Pre nego što je odigrana vaša naručena drama o Gavrilu Principu, u Beču se oko toga digla velika prašina. Šta će to Biljana da kaže za Gavrila?

Srbljanović: Kakve su samo to budalaštine. Nisam očekivala da su do te mere ljudi neobrazovani. Toliko je papira ispisano s komentarima o meni i mom radu, a da niko ne uzme da ga pročita. Čak sam i redom nudila dramu da dam na čitanje, ali je ona izašla i na srpskom, upravo sad. Biće u prodaji svuda, za jednu vrlo simboličnu cenu, tako da će ljudi konačno imati prilike da pročitaju šta ja to uopšte pišem, ako ih već zanima da učestvuju u toj polemici.

Zaista ne mogu da razgovaram na nivou izdajica ili patriota u umetnosti. Imala sam jednu svoju poetsku viziju Gavrila Principa i Mlade Bosne, sa vrlo velikim poštovanjem i pijetetom, ali i sa velikom žalosti i shvatanjem da je to jedna velika tragedija, da Gavrilo Princip nije bio, ni terorista, niti heroj, nego pre svega jedna velika žrtva.

RSE: Kako je tekla priprema? Sa kim ste se konsultovali?

Srbljanović: Ja sam se vrlo iscrpno pripremala. Manje su me zanimale istorijske knjige jer me nije zanimala tuđa interpretacija. Istorija je uvek neka interpretacija, a nisam pisala istorijsku dramu. Zanimali su me konkretni istorijski događaji i tu sam imala veliku podršku i pomoć mnogo prijatelja, ali najviše Harisa Zaimovića, direktora Istorijskog arhiva Sarajevo, koji mi je izašao u susret i pomogao mi da imam uvid u mnogo originalnih dokumenata.

Pronašla sam naravno i originalne zapise sa suđenja, pisma, pesme, knjige članova Mlade Bosne, mnogo fotografija. Na osnovu svedočenja članova njihovih porodica, napravila sam neku rekonstrukciju njihovih psiholoških portreta i pokušala da se stavim u tu situaciju.

Što sam više o tome čitala, to sam se više sramila jer o Gavrilu Principu i o Mladoj Bosni nisam znala ništa, osim da sam bila veoma iznenađena da jedan čovek, koji je ipak atentator, zaslužuje da ima ulicu u Beogradu. Nije mi uopšte bila jasna ta igra da neko Gavrila Principa proglašava srpskim nacionalistom i patriotskim herojem, a da je istovremeno rehabilitovan od komunističke vlasti i Josipa Broza, gotovo odmah posle rata.

Čitajući originalne zapise i pisma, dakle ne interpretaciju, pre svega zapisnike sa suđenja, shvatila sam koliko sam neobrazovana i koliko je zapravo ta jugoslovenska ideja u samoj Mladoj Bosni bila jaka, jedna idealistička i utopistička ideja, koja je ipak postala stvarnost tokom nekih pedesetak godina. Ti momci nisu umrli uzalud, ali sa druge strane, tragično je u svemu tome, da je selo Grahovo, selo Gavrila Principa, nekoliko sedmica pre potpisivanje Dejtonskog sporazuma, potpuno uništeno u jednom od granatiranja. Sam taj simbolički gest uništavanja i prekopavanja sela odakle je potekao, sela odakle potiču Principi, mi je reklo koliko je ta ideja, ta krhka ideja Jugoslavije, jugoslovenstva, zajedničkog kulturnog prostora i zajedničkog ideološkog prostora, zapravo za mene, i za moj kulturni identitet, užasno važna i koliko je, isto tako, tragično i završila.

RSE: Ove nedelje, o kojoj mi pričamo i koja je prepuna događaja, koji govore o nama, je opet naglo pogoršano stanje Titove udovice, Jovanke Broz. Kako se vama čini odnos prema Titovoj udovici i šta taj odnos govori o nama?

Srbljanović: O nama govori to da ovde zaista više ne postoje kriterijumi, ni u čemu. Da je ovo jedno društvo spektakla, koje je potpuno uronilo u jedan nemoral i jedan gotovo perverzan odnos prema toj ženi.

Ta žena se nama sklonila iz vidokruga. Ona je jedna od retkih, koja je bila bliska vlasti, veoma moćna u jednom trenutku, koja se sklonila i nije pokušavala da se vrati. Ona za svih ovih tridesetak godina, živi potpuno u izolaciji i u potpunoj anonimnosti, a kako smo zaključili, i u velikoj bedi. Ničim nije zaslužila tretman koji je doživela.

Ona je morala da dođe do poslednjeg stadijuma veoma teške bolesti jer nije pristajala da ide da se leči, odlično je znala kakvu će vrstu užasne, ljubopitljive, neprijatne pažnje da izazove i da doživi izdaju, pre svega od svojih lekara. Za mene je nedopustiv gest direktora Kliničkog centra, koji je izašao i govorio, potpuno se ne obazirući na lekarsku tajnu, najintimnije i najprivatnije detalje o medicinskom i opštem stanju svog pacijenta, pri tom jedne stare žene.

RSE: I to je samo kraj jedne priče, koja traje više decenija, odnosa prema udovici prethodnog predsednika. Da li vas možda, kao pisca, provocira sudbina jedne takve ličnosti?

Srbljanović: Ona je vrlo interesantna ličnost, za svaku vrstu umetničke obrade. Mislim da će sada sigurno da izađe dosta dokumenata na videlo. Zainteresovana sam za period sedamdesetih i ranih osamdesetih godina, zbog toga što je to i moje detinjstvo. Čini mi se da bi ona mogla na neki način da bude veoma zanimljiv lik, i za dramsku literaturu, film, ili čak za neku vizuelnu umetnost.

RSE: U ovoj uzbudljivoj nedelji, koju provodite u Beogradu, mogli ste gledati i poslednji čin drame nazvane Dragan Đilas, koja je takođe podelila Srbiju. Jedni kažu da je to normalan sled preuzimanja vlasti, onih koji su politički snažniji, drugi da je to uvod u diktaturu i obesmišljavanje lokalnih izbora. Kako vi gledate na tu smenu?

Srbljanović: Nisam glasala za Dragana Đilasa, nisam glasala ni za koga na beogradskim izborima zbog toga što me njegova ideološka pozicija ne zadovoljava. Jednostavno nisam mogla da pređem preko raseljavanja Roma, da bih glasala za njega. Sa druge strane, između njega i Vučića, u tom trenutku, ne bih imala dilemu i zato sam odlučila da ne glasam uopšte.

Čini mi se da u trenutku, kada je on postao gradonačelnika, ipak je izabran velikom većinom glasova, u odnosu na sve ostale razlike i u odnosu na poziciju DS-a. Zato mi se čini ovo preglasavanje kao jedan mutan gest. Mutan gest mi je utoliko što ne vidim šta su oni pripremili. Oni su sada njega smenili i rekli da im treba vremena da prouče situaciju, da smislimo šta da ponudimo. U međuvremenu treba samo da se razljuti Vučić pa da kaže - Hteli ste izbore, sad ću da vam dam izbore. Kao da je on neki Knez Miloš kod koga sada sedi svinjarski trgovac i koji jednim potezom ruke odlučuje šta će on da radi. On će sigurno dobiti apsolutnu većinu, ako bude izašao na izbore.

Mislim da je ipak najpoštenije napraviti izbore, iako ja znam ko će na tim izborima pobediti, ali će me bar zanimati da vidim šta će da se desi u sledećem ciklusu. Već razmišljam o izborima posle ovih, zbog toga što smo mi jedan narod koji nekoga obožava, kada je moćan, a niko ne može biti moćan doveka. Onog momenta kada krene da mu se drma ta šamlica ispod nogu, mi se okrenemo protiv njega. Takav smo mi narod, da uvek udarimo na onog slabijeg. Sada čekam sledeće izbore, posle ovih, da vidim kakvo će se to kolo pokrenuti.