Saša Gavrić: “Povorka ponosa će se desiti kada BiH prođe aktivističko iskustvo koje je Hrvatska prošla”

Da zemlje bivše Jugoslavije po pitanju LGBT prava ne stoje na zavidnom nivou u evropskom kontekstu i nije neka novost. Najnaprednija je Slovenija sa Zakonom o registrovanom partnerstvu iz 2006. godine i rušenjem promenjenog i pravednijeg Porodičnog zakona na referendumu pretprošle godine. Odmah iza nje je Hrvatska s tek dva prava za istopolne parove u vanbračnoj vezi, te trenutnom izradom Zakona o registrovanom partnerstvu pri Ministarstvu uprave. Srbija i Crna Gora pak imaju i ustavno ograničenje definicije braka kao zajednice muškarca i žene. Tema kao da još nije stigla do Bosne i Hercegovine, koja je u nedostatku održavanja povorki ponosa (meni) potpuno nevidljiva na regionalnoj medijskoj mapi.

Ali u Sarajevu se nešto kuva, a o čemu točno, upitao sam Sašu Gavrića elektronskom poštom. Studirao je političke i administrativne nauke u Konstanzu, međunarodne odnose i diplomatiju u Sarajevu, a unazad tri godine radi kao izvršni direktor pri Sarajevskom otvorenom centru, jednom od dva bosansko-hercegovačka udruženja registrovanih pri ILGA-Europe.

Q.hr: U Hrvatskoj je na snazi Zakon o suzbijanju diskriminacije LGBT osoba od 2009. godine, a unazad godinu ipo deluje i posebno pravobraniteljstvo za ravnopravnost polova. Kao pojedinci, LGBT osobe su posve zaštićene. Nedavno je čak donesena i prva presuda, doduše nepravosnažna, u korist jednog muškarca kome je napredovanje na univerzitetu zabranjeno zbog njegove polne orijentacije. Kakva je trenutno situacija u Bosni i Hercegovini po pitanju zaštite individualnih osoba?

S.G.: Kada je zakonodavstvo u pitanju, BiH je sigurno na zavidnom nivou. Od 2003. imamo odličan Zakon o ravnopravnosti polova, od 2009. i Zakon o zabrani diskriminacije. Oba pokrivaju seksualnu orijentaciju, a poslednji i rodno izražavanje. Imamo centralnu i nezavisnu Instituciju Ombudsmana (op.u. pravobranitelja) za ljudska prava. Sama implementacija tih zakona je već druga priča. Zakon o ravnopravnosti polova nikad nije zaživeo, dok se slučajevi diskriminacije nekako provlače kroz pravosuđe. Pojedine presude trebaju do tri godine do pravosnažne presude. LGBT osobe zbog svoje nevidljivosti čak i ne dođu do suda. Kroz našu pravnu službu poznat nam je samo jedan slučaj koji se trenutno nalazi na sudu.

Q.hr: Drugi korak u borbi za ravnopravnost je zasigurno zakonska zaštita istopolnih parova. Kako su pozicionirane Vlada i parlamentarne stranke po pitanju izjednačavanja prava istopolnih i raznopolnih parova?

S.G.: Za razliku od Hrvatske, gde se tema prava istopolnih parova provlači kroz politički diskurs više od 10 godina, a vrlo intenzivno ove godine, u BiH to uopšte nije tema. Do sada to pitanje nikada nijedna stranka nije pokrenula niti u jednom parlamentu (a imamo ih 13) niti u kontekstu predizbornih kampanja.

Q.hr: Postoje li neke najave koje bi išle u smeru nekog konkretnog zakona?

S.G.: Nakon organizovanja okruglog stola pre desetak dana, jedna poslanica parlamenta Federacije BiH mi je prišla i zamolila me da pripremimo nacrt zakona o registrovanom partnerstvu, kako bi ga ona "gurala" u svojoj stranci. Na prvu, to je dobra vest. No, ne treba zaboraviti i dodatak njene izjave, koji glasi (parafraziram): "Treba usvojiti taj zakon o registrovanom partnerstvu, kako bi i LGBT osobe imale svoja prava, ali nemojte da dirate u brak, ipak je to prirodna veza između muškarca i žene." Poruka je vrlo jasna: nema bračne jednakosti heteroseksualnih i istopolnih parova.

No, nezavisno od toga, Sarajevski otvoreni centar planira da naredne godine radi na izradi takvog jednog zakona. Ideja je da se izradi zakon o registrovanom partnerstvu, konsultovajući iskustva iz EU država, ali iz Srbije i Hrvatske.

Q.hr: Kako bi otprilike izgledao kalendar donošenja jednog takvog zakonskog rešenja?

S.G.: Kako je naredna godina izborna, predlaganje samog zakona će se desiti tek 2015., kada se formiraju nove parlamentarne većine. U trenutnoj situaciji nije uopšte moguće da se govori o ovoj temi. Sam proces donošenja takvog jednog zakona će sigurno doživeti jedan neobičan put, od samog predlaganja pa do usvajanja, jer trenutno ni jednoj stranci jedan takav zakon ne ide u korist. Ni sama međunarodna zajednica se nikako ne zalaže da se govori o ovoj temi, jer u BiH imaju "veće probleme", kao što su ustavne reforme, diskriminacija Hrvata, etnička diskriminacija "ostalih" itd.

Q.hr: Kada se možemo nadati šetnji u Povorci ponosa u Sarajevu i od čega to zavisi?

S.G.: Povorka ponosa će se desiti kada BiH prođe aktivističko iskustvo koje je npr. Hrvatska prošla. Ne može se očekivati da se u gradu, u kome su jedine autovane osobe (koje, npr, na TV-u govore o LGBT pravima) nekoliko SOC-ovih aktivista i aktivistkinja, desi parada ponosa. Prvo se mora izgraditi jaka aktivistička scena, spremna da javno govori kako bi se pokazalo da LGBT osobe uopšte postoje. Tek onda možemo govoriti o paradi.

A u međuvremenu Sarajevski otvoreni centar će nastaviti da radi sa LGBT zajednicom, da sprovodi aktivnosti za zajednicu i da realizuje zagovaračke i pravne projekte. Pomagaćemo svojim kolegama i koleginicama u Tuzli i Banjoj Luci kako bi se aktivizam i u tim gradovima dalje gradio. I za kraj, odgovornost je na državi da u narednom periodu pokaže da je i ona sposobna da se nosi sa ovakvom jednom temom, te da ne poklekne pred pritiskom desničara, koji će se sigurno oglasiti. Videćemo kako će se to razvijati!