www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
Uvek sam pre susreta ugovorenih putem SMS poruka i četova na Internetu pun straha, ali želja za seksom je jača. Veliku frku sam imao kada sam jedne noći, u tri sata posle ponoći, pristao da se vidim s jednim četrdesetogodišnjakom. Razmenjivali smo nekoliko sati poruke, dogovorili se da to bude kod Savezne skupštine, ali kada sam stigao i javio mu se - ispostavilo se da je to policajac, noćni čuvar u kućici ispod zgrade. Od straha me oblio znoj, ali -šta sad? Video me je, ulica je bila pusta, ako hoće da me bije, lako će me stići. Otišao sam kod njega i upitao ga: „Šta ako neko od tvojih kolega naiđe?", „Ništa ne brini, reći ću da si mi bratanac", odgovorio je i odmah, dok je skidao pantalone, počeo da mi se pravda kako mu je to prvi put, da mu je neprijatno, da je oženjen i da ne zna zašto mu uopšte treba muškarac. Lagao me je, gej je sto posto. I nije jedini kojem je brak maska. Mnogo ih znam i mnogo žena bi se iznenadilo da to zna. Verujem da neke i znaju, samo im je lakše da žive tako, u nazovi braku. Imaju fasadu, i one i muževi.
A mene su dečaci privlačili još kada sam imao šest - sedam godina. Kako sam rastao taj osećaj je bio sve jači. Loše sam se osećao, naročito u pubertetu. Plašili su me prostački i agresivni komentari okoline na temu homoseksualaca. U tim je godinama počela da me pritiska i griža savesti da sam zbog nečeg kriv pred drugima. Obuzimao me je i religijski strah, pitao sam se da li je greh misliti na seks s drugim muškarcem. Nisam imao odgovor, nisam imao sa kim da pričam o tome. Ni sa starijim bratom, ni s roditeljima. Oni su patrijarhalni ljudi, dobri, ali utopljeni u malu palanačku sredinu punu predrasuda. Negotin se po tome ne razlikuje od bilo kog drugog grada, uključujući i Beograd.
Bio sam prepušten sam sebi. Gledao sam filmove, čitao knjige, pretraživao gej sajtove na Internetu i vremenom shvatio sam da to što jesam nije ništa strašno, već normalno. Ali, sredina u kojoj sam živeo nije takva da bih smeo to javno da pokažem. Znao sam da moram da se čuvam, da sam ugrožen kao gej. Iz tog osećanja izrodio se strah koji me i dan - danas prati.
Roditelji nisu ništa čudno primećivali u mom ponašanju. U srednjoj školi svima oko mene bilo je jasno da sam drugačiji, ali sam se dobro uklapao među vršnjake. Bilo im je zanimljivo moje ekstravagantno oblačenje, verbalna komunikacija (mislili su da se namerno izmotavam), egzibicionizam - ponekad sam menjao boju kose tri puta mesečno. Družio sam se i s devojkama, čak sam imao i seksualna iskustva s njima, samo da ne bih bio otkriven. Krio sam i potiskivao svoju želju za muškarcima sa jednim ciljem - da upišem studije u Beogradu verujući da ću ovde moći slobodno da ispoljim ono što jesam.
Nije baš bilo onako kako sam zamišljao. Iz straha i nedostatka hrabrosti dugo nisam ništa preduzimao. Tek posle godinu i po dana krišom sam, dobro pazeći da nema nikog oko mene, počeo da ulazim na gej sajtove u Internet kafeima. Ali, nisam smeo da napišem oglas, niti da se javim na neki od njih. Nisam imao ni toliko hrabrosti da na netu četujem sa ljudima odavde, iz Srbije, već sam birao samo one iz inostranstva. Bili su daleko, pa sam se osećao sigurnim. Bojao sam se da ću biti pretučen, čak ubijen ako se otkrije da sam gej. Bio sam uplašen za golu egzistenciju, jer godinu dana pre dolaska u Beograd desila se ona Prajd parada. Sve što sam o tome gledao na televiziji - nalete hordi muškaraca na ljude i žene koji su mirno šetali, batine, krvave glave i krici duboko su mi se urezali u svest. Strepeo sam da mi se nešto slično ne dogodi.
Vremenom sam se opustio, uvideo da nisam usamljen, da su ljudi kao ja tu, oko mene. Skupio sam konačno hrabrost da počnem da se dopisujem s jednim čovekom iz Beograda. Punih deset dana smo dogovarali prvi sastanak koji je za mene bio vrlo traumatičan. Očekivanja velika, strah još veći. Tražio sam da mi pre nego što se vidimo pošalje svoju kućnu adresu, broj lične karte, gde radi... Na sve je pristao, što je samo uvećalo moj strah da je neka nameštaljka. Zbog toga sam insistirao da se nađemo usred dana, na javnom mestu. Došao je kolima, a kada sam ušao tresao sam se kao prut i tražio da vidim ličnu kartu. Rekao sam mu da sam ostavio sve njegove podatke u stanu, ako mi se nešto desi da znaju s kim sam bio. Nisam ga čestito ni pogledao. Imao je 36 godina, bio je znatno krupniji od mene. Zaista sam mislio da će me odvesti negde u šumu i u najboljem slučaju samo prebiti. Nije tako bilo, a taj prvi seks doživeo sam u 21. godini.
Ne postoji gej model na koji možeš da se ugledaš. Svako traži nešto posebno, nešto što će ga učiniti zadovoljnim. Ja se i danas pitam koliko je moja seksualnost potreba za emotivnom vezom, a koliko je samo potreba za seksom? I kada sam upoznao partnera s kojim sam zajedno živeo skoro dve godine, mislio sam da će to biti samo seks i ništa više od toga. Naša veza je bila zatvorena, imali smo samo jedan drugog, što nije u mojoj prirodi. I sada sam u vezi koja traje dugo, ali obostrano promiskuitetnoj, iako živimo zajedno. Oboma odgovara ta varijanta. Dosta je gej parova koji tako žive, bez frke i ljubomore.
Nedelju dana posle onog prvog traumatičnog seksualnog iskustva otac je video da se sa mnom nešto dešava i na kraju sam mu rekao da sam gej. Prihvatio je to bez ikakve drame. Strepeo sam od njegove moguće reakcije, ali je na kraju sve ispalo dobro. Posle tog razgovora imao sam više samopouzdanja. Upoznao sam mladića s kojim sam bio u prvoj dužoj vezi. Njegovi roditelji, iako intelektualci iz Beograda, za razliku od mog oca radnika iz Negotina, nisu ga ni razumeli, ni prihvatili. Zavideo mi je što imam barem jednog razumnog roditelja. Ali, i to što imam, nije mi bilo dovoljno da se potpuno osnažim kao gej i da prestanem da se krijem. Posle batina koje sam dobio jedne noći, ispred stana, shvatio sam da najgore prolaze upravo oni koji se kriju, jer iz njih isijava strah, a navodne muškarčine to nanjuše kao gladni psi. I ja sam bio takav, pa su me nanjušili. Dobio sam batine, a da ih ničim nisam izazvao. To me je osvestilo. Pretučen sam kada sam se krio, onda je svejedno krijem li se ili ne. Od tada se ne krijem i nemam neprijatnosti.
To ne znači da nisam upadao u delikatne situacije sa samim homoseksualcima, sve zbog moje sklonosti da ugovaram sastanke na neviđeno. Jednom mi je u stan došao mladić tridesetih godina, muškarčina, visok, mišićav. I sve je u početku bilo kako treba, a onda se odjednom, kada je trebalo da dođe do seksa, sklupčao na kauču i počeo da trese kao da je dobio epileptični napad. Mucao je, bio je potpuno bled i izbezumljen, pokazivao mi sliku svoje devojke i samo ponavljao „ja nisam gej". Uhvatila me je panika od tog njegovog straha da se suoči sam sa sobom i bio sam
ubeđen da će da me pretuče, jer je u jednom momentu skočio i krenuo prema meni. Jedva sam ga smirio i ispratio. Javljao mi se posle toga nekoliko puta, želeo da se vidimo, ali nisam se usudio.
Gej zajednica, barem u Beogradu, veća je nego što iko ko nije u tim krugovima može i da pretpostavi. Većina skriva svoju seksualnu orijentaciju, ali sve je više onih osvešćenih, oslobođenih pre svega ličnih stega. Mlađe generacije još su slobodnije i sve ranije ulaze u seksualne odnose, već sa 15, 16 godina. Mislim da je to prerano. Ipak treba da sačekaju, da sami sa sobom budu sigurni ko su.
Miloš D.(25) student