Lidija Obradović "Biti gej u Srbiji"

Knjiga Lidije Obradović „Biti gej u Srbiji" počinje rečenicom: „Pred vama je najbolja knjiga o sukobljenom odnosu hetero i homo orijentisane Srbije. I jedina." U pitanju je prva knjiga koja se bavi kompleksnom temom homofobije u Srbiji i načinom na koji u našoj zemlji žive gej muškarci.

Knjiga obuhvata širok dijapazon tekstova i priloga, među kojima su ispovesti homoseksualaca iz Beograda, unutrašnjosti Srbije i Vojvodine, različitog porekla, starosne dobi, obrazovanja i socijalnog statusa. Za ovu knjigu specijalno su priloge napisali prof. dr Ratko Božović - sociolog, dr Svetozar Čiplić - ministar za ljudska i manjinska prava, Jovan Ćirilov - dramaturg i Vesna Brzev-Čurčić - psihoanalitičarka.

Muškarcima koji vole muškarce svilen je gajtan stegnut oko vrata taman toliko da ih stalno žulja. Opomene radi, da ne zaborave da su nepoželjni kao sinovi, kao braća, kao kolege, kao komšije, kao prijatelji...

Zašto?

Ugrožavaju predrasude koje ih prate. Lakše je, iz neznanja, verovati u ono što se želi, nego se suočiti sa nepoznatim. Nepoznato i strah od nepoznatog idu ruku pod ruku. Opasna je to kombinacija jer provocira zapitanost: „Jesam li u pravu?" Ugrožavaju licemerje oličeno u rečima: „Gej je Ok, ali ne u mom dvorištu."

Lidija Obradović

Izrazito je nepovoljna okolnost što su kod nas dramatično oslabile snage empatije. Dominantni obrazac življenja i nacionalistički mejnstrim daleko su od prihvatanja raznolikosti, od uvažavanja ljudske različitosti i življenja u skladu s tom različitošću. Najsporniji su bili i ostali surovi goniči ljudi razlike. Njihova ekstremistička ponašanja otkrivaju niže i najniže motive, obznanjuju veoma sumnjive pobude. Simptomatičan je i njihov gnev i njihova agresija.

Prof. dr Ratko Božović

U Skupštini Srbije bio sam svedok defilea licemerja i laži, a pravni, politički i ljudski argumenti nisu bili na strani onih koji su vrlo bučno bili protiv usvajanja Zakona o zabrani diskriminacije. Na svu sreću, zakon je donet. U formalno-pravnom smislu, on donosi mehanizme zaštite manjinskih grupa, ali ima i edukativnu funkciju i za homofobe i za one koji su tolerantni. Proces donošenja zakona bio je direktan sukob izmedju starog i novog, netolerancije i tolerancije, borba civilnog i kulturnog sa necivilizovanim, vulgarnim i prostim.

Dr Svetozar Čiplić

Protivnik sam svakog izdvajanja, getoizacije bilo koje grupe ljudi. Mislim da svaki čovek, pa i gej zajednica, treba da bude što više integrisan u društvo i da se za mesto u njemu izbori svojim ličnim primerom.

Ja sam za to da cvetaju svi cvetovi. Ali, i gej ljudi moraju biti tolerantni. Ako tražimo da se prizna gej ljubav, nema mesta preziru prema onoj heteroseksualnoj. Da nema te ljubavi, ne bi bilo ni sveta, ne bi bilo ni jednih ni drugih. I to je važno u borbi za sopstvena prava - biti tolerantan prema drugome, prema onima koji su u odnosu na nas drugačiji. I tu drugost treba prihvatiti.

Jovan Ćirilov

Uspešan je onaj roditelj koji je podrška svom detetu, koji ga voli bezuslovno i koji može da prihvati i različitost ukoliko ona postoji. Kada gej osoba smogne snage da kaže: „Ja sam gej", zaista ima pravo da očekuje bar to da je roditelji ne žigošu. Svesni svih teškoća sa kojima će se njihovo dete suočavati, problemima koje će imati sami sa sobom, okolinom, radnom sredinom, svojim društvom, širom porodicom - mogu da pomognu sebi i mladoj osobi jedino tako što će prihvatiti različitost. Gej osobe ne očekuju aplauze, tapšanje po leđima i pohvalu, već samo pravo na sopstvenu orijentaciju.

Vesna Brzev - Ćurčić

Odlomak iz knjige

Brak koji to nije

Ivan i Tomas su zajedno gotovo tri godine, Ivan je student iz unutrašnjosti Srbije, Tomas ugledni novinar iz Austrije, s dve fakultetske diplome i visokom pozicijom u internacionalnoj medijskoj kompaniji u kojoj radi.

Ovaj par potiče iz sasvim različitih porodica i sredina. Ivan je rođen u palanci na istoku Srbije u porodici srednje klase, Tomas u imućnoj austrijskoj porodici u Beču. Obojica su rano, već u doba adolescencije prepoznali svoju seksualnu orijentaciju i nisu imali iluzije da će se to promeniti, ili da se može promeniti.

Ivan:

- Uticaj holivudske kulture bio je dovoljno jak da shvatim da biti gej nije neki problem, ali jeste bio za sredinu u kojoj sam živeo. Slušao sam prostačke i agresivne komentare o homoseksualcima. Reč „peder" jedna je od najpogrdnijih u srpskom jeziku i bilo mi je jasno da nije pametno da otkrivam svoje seksualno opredeljenje. A želeo sam da pronađem nekog sebi sličnog. Preselio sam se u Beograd, no ni ovde dve godine nisam ništa preduzimao zbog straha i nedostatka hrabrosti. Tek u 21. godini imao sam prvo seksualno iskustvo. Partnera sam pronašao preko Interneta. Ostali smo zajedno dve godine i sa njim sam počeo da upoznajem ovdašnje gej krugove.

Mesec dana posle mog prvo seksualnog iskustva otac mi je došao u posetu. Bio sam zbunjen, nisam smeo da ga pogledam u oči. Insistirao je da mu kažem o čemu se radi, ali nisam mogao. Pitao me je: „Jesi li narkoman?" Odmahnuo sam glavom. Drugo pitanje je bilo: „Jesi li peder?" Potvrdio sam. On je ćutao, ćutao i na kraju počeo da plače. Prvi put u životu. Rekao sam mu: „Ako želiš da me se odrekneš, razumeću te." Kroz suze mi je odgovorio da me i dalje voli kao sina, da me prihvata takvog kakav jesam i da mu se obratim kad god budem imao problem. Bilo je to za mene ničim merljivo olakšanje. Jedini uslov je bio da ne kažemo majci. Ona ni danas ne zna da sam gej.

Tomas:

Imao sam 14-15 godina kada mi je potpuno bilo jasno da me devojčice ne privlače. Lično, nisam se ni tada, a ni kasnije, nikada loše osećao zbog toga. Potičem iz veoma liberalne porodice i roditeljima sam rekao da sam gej u 17. godini, ali oni su već ranije to prepoznali, pokušavajući da me preobrate. Moju glasno izgovorenu seksualnu orijentaciju su oćutali, bez komentara. Nikada sa mnom nisu želeli otvoreno da razgovaraju i činjenicu da sam gej do današnjih dana ignorišu. No, i ignorisanje šalje poruku. To je najgore rešenje, ali s druge strane, nisu na mene vršili nikakav pritisak, nisi su me verbalno osuđivali.

Što se prvih seksualnih iskustava tiče, nije mi bio problem da nađem srodnu dušu. U Austriji se na homoseksualne odnose gleda drugačije nego ovde. Zahvaljujući profesiji obišao sam čitavu Evropu, jedno vreme sam živeo i radio u Istanbulu. Nigde se nisam susreo sa tako rigidnim i homofobičnom sredinom kao što je srpska. Čik ni u Istanbulu, koji je zahvaljujući multikulturalnosti i pretapanju brojnih uticaja, veoma liberalna sredina prema homoseksualcima.

Svoje seksualno opredeljenje nikada i nigde nisam krio. Ali, doživeo sam da me srpski poslovni partner, ne mogavši drugačije da me diskvalifikuje, na javnom sastanku prozove kao „pedera". Biti drugačiji u Srbiji, bez obzira da li je reč o politici, oblačenju, načinu razmišljanja ili nečem drugom, nije ni ugodno, ni prijatno. Ovo je veoma konzervativna sredina, daleko od pluralistične i tolerantne. Pitanje, seksualnog opredeljenja deo je te priče. Moji poslodavci znaju da sam gej i za njih je to moja privatna stvar. Kada sam doživeo pomenutu diskriminaciju, obratio sam se svom šefu i pitao ga šta da radim ako se to ponovi. Dobio sam podršku i odgovor da tako nešto svakako zvanično prijavim, jer je reč o diskriminaciji koja se u mojoj kompaniji ne toleriše.

Ivan:

- Ja sam prošao gore od Tomasa. Iz čista mira sam pretučen ispred stana u Beogradu. Grupa mladića je prepoznala da sam gej, dobio sam batine, a da ih ničim nisam izazvao. Obratio sam se policiji, rekao razlog, ali se ispostavilo da je birokratska procedura tolika da nije imalo šanse da batinaši budu uhvaćeni. Kada sam u Studentskoj poliklinici zatražio lekarsko uverenje o povredama, rekli su mi da dođem za nedelju dana, jer ne mogu bez načelnika da me pregledaju. Niko me ne može razuveriti da su namerno izbegli svoju obavezu, jer sam i njima rekao da sam gej. Mnogi homoseksualci doživeli su slično iskustvo, ali ga nisu prijavili. Iz straha, sramote ili svesti da ih niko neće zaštititi.

Tomas i ja, kao par koji se ne krije i pojavljuje na javnim mestima, nismo imali većih problema. Družimo se i s hetero osobama koje su nas dobro prihvatile, poštuju nas i ne smeta im to što smo gej. Inače, gej zajednica i u Srbiji i u Beogradu je veća nego što se misli. Kao u svakoj socijalnoj grupi, i među nama postoje raslojavanja uslovljena obrazovanjem i socijalnim faktorima. Svaki sloj ima svoje mesto okupljanja - kafiće, klubove, diskoteke, a oni najsiromašniji druže se i partnere nalaze po parkovima, javnim toaletima ili na Adi Ciganliji.

Grupe su kompaktne, njeni pripadnici pomažu jedni drugima i to se naročito u krugovima obrazovanih i poslovno uspešnih neopravdano naziva gej lobijima. Mi smo upućeni jedni na druge jer nas društvo ne prihvata i normalno je da se poslovi sklapaju sa osobama koje se poznaju. Stručnost je kao i u svakoj drugoj sredini presudan faktor, a ne činjenica da li je neko gej ili ne.

Ivan M. (25) i Tomas V. (37)