“Folk me ushićuje zato što je u njemu dozvoljeno doslovno sve”

Olga Dimitrijević je mlada beogradska dramaturginja, pozorišna kritičarka i spisateljica koja povremeno predaje o filmu, pozorištu i queeru kada je neko pozove. Osim što voli folk muziku voli i kuvati, a njene tekstove vole drugi što dokazuje i Sterijina nagrada za savremeni dramski tekst koju je 2012. dobila za dramu "Radnici umiru pevajući".

Q.hr Povod za ovaj intervju je tvoje poslednje dramsko delo naziva „Narodna drama", priča ljubavi o dve devojke u srpskoj zabiti. U tom se delu prvenstveno propituje žensko pitanje, položaj žene u porodici kao supruge, majke, kćeri u tradicionalnom poretku, na ekonomskoj skali, te mogućnost njene emancipacije i posledice iste. To je vrlo široko područje intersekcije u kojem se svaka žena može prepoznati. Specifičnost je da su glavni likovi, Anka - kćer lokalnog veleposednika i Branka, folk pevačica koja peva u kafani njenog svekra, usto i lezbejka. Zašto si odabrala upravo lezbejke kao opšti primer ženskog pitanja u Srbiji?

O.D. Svakako sam htela pisati o ženama i patrijarhatu, budući da patrijarhat sistematski ne čini dobro ni ženama ni muškarcima, i o svetu u kome se mešaju patrijarhat i privatni materijalni interesi. U tom smislu, moje dve junakinje dakako mogu funkcionisati i kao metonimija položaja žene u društvu, i tako se najčešće čitaju, ali ja nisam odabrala lezbejke da bih pričala širu neku priču o ženama, birala sam lezbejke zato što sam htela pisati o ljubavnom odnosu između dve žene. Takođe sam u tekstu htela propitivati mogućnosti za pobunu u ovakvom tipu patrijarhata, s te se strane samosvesna lezbejka automatski morala pobuniti protiv sistema koji se ženske seksualnosti gadi ili je negira. Što se toga tiče, moje junakinje ne tematizuju svoju seksualnost tj. ne prelaze onaj klasični coming out narativ od preispitivanja toga šta im se događa do konačnog prihvatanja svog seksualnog identiteta, narativ koji su politike identiteta nametnule kao jedan od nužnih kada se piše neka LGBT priča. U ovom delu seksualni identitet se ne teoretizuje i ne artikulira politički na način na koji smo navikli. One jednostavno postupaju u skladu sa sobom i to rade vrlo odlučno, i kroz te postupke pokušavaju pronaći svoju sreću.

Q.hr Tvoje je pozorište neobična sprega vrlo teških tema i lakih nota; naime za glavne likove svojih drama odabiraš vrlo ranjive društvene grupe poput radnika tj. radnica u tranziciji, lezbejki iz tradicionalne male zajednice ili pak transrodne seksualne radnice. To sve povezuješ sa širim društvenim kontekstom ubacujući i patrijarhat, ulogu crkve, siromaštvo odnosno tranziciju i to u maniru turbo folk pesama. Na prvi pogled deluje kao da time dodaješ notu smeha u pozorišnu analizu društvenih problema. Na koji način ova vrsta društveno angažovane folk melodrame ozbiljno progovara o dotičnim temama? Kako si došla do te kombinacije i zašto je smatraš podobnom za pozorišnu scenu?

O.D. Oduvek me zabavljala melodrama, kao uostalom i većina dramskih i književnih žanrova koji su smatrani ženskim i pučkim i stoga manje vrednim. Kada je melodrama u pitanju, u njoj se vidi da se sve dešava zbog društvenog konteksta, da je društveni kontekst taj koji određuje sudbine likova. U svojim tekstovima zadržavam melodramsku matricu radnje, ono što nas tera da se smejemo i plačemo i da snažno emotivno proživljavamo događanja na sceni, ali istovremeno u prvi plan izvlačim taj neki društveni kontekst.

Folk pesme funkcionišu na sličan način kao melodrama, barem taj neki korpus koji ja izučavam i slušam. Iako je u njima uglavnom primarna ljubavna priča one dobijaju svoje društveno značenje u širem kontekstu, a ja u svojim tekstovima samo naglašavam moguća društvena značenja. U konkretnom slučaju „Narodne drame" folk muzika funkcioniše kao soundtrack kroz koji uvodim polje aktivnog konzumiranja i identifikacije s tekstom. Odnosno, želela sam upisati mogućnost lezbejske istorije i privatnih života u folk muziku, napraviti neku vrstu prisvajanja folka. Folk muzika je u suštini široko, kompleksno i nepregledno polje i nepravedno je svoditi je samo pod odrednicu turbo folka. Koliko god s jedne strane podržava neke dominantne vrednosti koje bismo označili kao negativne, toliko ih istovremeno subverzira ili im se čak otvoreno suprotstavlja. Jednostavno, ja duboko verujem da folk sadrži subverzivni potencijal koga se ne treba olako odreći.

Produkcija puna pehova kulminirala - požarom

Q.hr „Narodna drama" premijerno je izvedena u oktobru 2012. u Vranju a pozorište je tokom pripreme predstave zahvatio požar. Kako je izgledala premijera? U decembru je usledilo gostovanje u Beogradu u Ateljeu 212. Kako su mediji i publika reagovali na predstavu?

O.D. Premijera je bila priča za sebe. Inače su celu produkciju pratili nekakvi pehovi, a vrhunac je bio kad je pozorište staro više od sto godina izgorelo u podmetnutom požaru, koji je izbio tako što je mafijaš mafijašu palio diskoteku pa je najviše nastradala pozorišna zgrada. Na kraju je premijera otvorila festival „Borini dani", u Domu vojske, dakle vojska je ustupila svoj prostor, i to je bilo svojevrsno iskustvo, gledati premijeru takvog teksta u tako svečanoj prilici na takvom mestu. Sve je izvedeno tada uz bezrezervnu odlučnost i posvećenost ansambla i vranjskog pozorišta, a dobili smo neke zaista fenomenalne reakcije. U Beogradu je prošlo još bolje, uz ovacije u prepunoj sali Ateljea. Kritika nije baš propratila predstavu, zato što kritika inače slabo prati šta se događa van Beograda ili Novog Sada, ali par tekstova koji su se pojavili bili su vrlo pozitivni.

Što se vidljivosti tiče, zbog izgorelog pozorišta predstava se ne igra toliko često koliko bih ja htela, no postoje planovi za gostovanja. „Radnici umiru pevajući" i dalje se izvodi u Bitefu, pripremamo izvedbu krajem februara, te ovom prilikom pozivam sve da dođu.

Q.hr Tvoje su drame okarakterizovane kao izrazito društveno angažovane dakle i potreba za time da se vide trebala bi biti velika. Kakav je odaziv publike i kako srpsko pozorište uopšte stoji s takvom verzijom savremene pozorišne umetnosti? Postoji li razlika u reakciji kritike i gledalaca s obzirom na aktere ili grupu ljudi koji su glavni likovi dotičnih drama? Primetila sam da se u najavama kao i člancima po webu gotovo nigde izrekom ne spominje da su primera radi u „Narodnoj drami" glavni likovi lezbejke, već se govori o ženskom pitanju. Postoji li ignorisanje tog naziva budući da su, po mojim saznanjima, reakcije struke i publike na izvedbu vrlo pozitivne?

O.D. Publike ima koliko inače u pozorištima ima i angažovanih predstava. Ja, valjda, imam tu sreću da su reakcije dosta pozitivne, sa svih strana. Pojavilo se u poslednje vreme dosta predstava koje se mogu okarakterizovati kao angažovane, uglavnom centrirane oko manjih pozorišta i u produkciji Heartefact-a (koji je producirao i „Radnike"), ali glavna pozorišta i dalje stagniraju.

Što se tiče interpretacije, pretpostavljam da je predstavljanje teme predstave kao „ženskog pitanja" najbezbolniji teren, mislim da su svi hteli izbeći da je okarakterišu kao „lezbejsku predstavu", ali istovremeno mislim i da „lezbejsko" nisu prepoznali kao ključnu reč. Osim naravno Srpskih Dveri koje su se odmah zakačile, i na svoj tipičan nepismen, neobavešten i kukavički način automatski krenuli drviti o podrivanju porodičnih vrednosti, stranom plaćeništvu i LGBT propagandi. Oni su se zakačili, sudeći po njihovom huškačkom tekstu, ne zato što su pogledali predstavu, nego zato što su negde u novinama naleteli na podatak da se u predstavi radi o ljubavi dve žene, pa im je to bilo dovoljno.

Q.hr U jednom intervjuu navodiš Fassbinderovu rečenicu da je ljubav najbrutalniji i najpodmukliji izvor socijalne represije. Na koji način to povezuješ s ovom lezbejskom ljubavnom pričom. Postoji li tajna veza između lezbejki i folk muzike i kakve je ona prirode?

O.D. Toga sam se već dotakla malopre, za mene je folk muzika otvorena za različita iščitavanja i upisivanja. Kao što rekoh, ja jako volim folk muziku, i to je bilo svojevrsno autovnje, da priznam sebi da je volim pa da onda to priznam i drugima. Zvuči smešno, ali meni je do sada toliko ljudi reklo da to jednostavno nije moguće - da neko s mojim društvenim backgroundom sluša folk muziku, a da to nije camp-a radi. Naravno, kada je nešto toliko dugo društveno neprihvatljivo za kulturni, urbani, intelektualni krug kojem nominalno i vi pripadate, vi se prvo počnete pitati šta nije u redu s vama, a onda se počnete pitati što je to što izaziva toliku mržnju i a priori odbacivanje jednog kompleksnog produkta popularne kulture.

I onda vidite kako elita lako pada u zamku, jer neprestano karakteriše folk kroz mizogine i klasne formulacije („gologuza pevaljka", „to slušaju samo seljaci" itd). U tom nekritičkom pristupu koji izvesni elitni krugovi imaju spram folka, vrlo često možemo prepoznati gađenje spram „širokih narodnih masa". Sada se o tome već dosta piše, ali pre par godina bilo je znatno drugačije.

A folk mene ushićuje i zato što je u njemu dozvoljeno doslovno sve. U pitanju je pre svega jedno široko tržište, koje pruža svima univerzalne matrice prepoznavanja. Tako da, na primer, imamo pesme koje su sklopljene tako da mi ne možemo reći koji rod tačno kojem rodu peva.

"Naravno, kada je nešto toliko dugo društveno neprihvatljivo za kulturni, urbani, intelektualni krug kojem nominalno i vi pripadate, vi se prvo počnete pitati šta nije u redu s vama, a onda se počnete pitati šta je to što izaziva toliku mržnju i a priori odbacivanje jednog kompleksnog produkta popularne kulture."

Fassbinderova rečenica je u kontekstu folk muzike izuzetno inspirativna, jer u ovom delu folka koji ja volim sve ljubavne priče iz pesama završavaju nesretno, a razlog tome je društvena nejednakost, ili preciznije, rodna nejednakost. Idealna ljubav za kojom se traga i juri ne može se dostići zbog tih nejednakosti, i tako ideja o ljubavi zadržava ljude u nesrećnim emotivnim i porodičnim vezama. U „Narodnoj drami" ta je ideja prikazana doslovno, na primeru Anke, koja u dobrom delu drame, što iz ljubavi prema svojoj porodici a što iz ljubavi prema Branki, ne može raskrstiti s blatom u kojem se nalazi.

"Okupiraju me teme solidarnosti"

Q.hr Pre predstave „Narodna drama" napisala si dramu „Radnici umiru pevajući" za koju si dobila nagradu za najbolji savremeni angažovani dramski tekst. Ona je takođe vrsta angažovanog mjuzikla. Kojim temama si se bavila u toj drami i zašto je ona imala dobar prijem?

O.D. Kao što i naslov kaže - radnicima koji umiru. To je priča koja u fokusu ima ljubavni trougao, propalu fabriku, spregu vlasti i hohštaplerskog kapitala i uvećanja kapitala. A dobar prijem je imala, pretpostavljam zato što je napisana kako je napisana - htela sam čvrstu priču u koju je inkorporiran klasičan scenario prodaje, pljačke i dovođenja jednog poduzeća/fabrike do propasti, i u kojoj je ta tehnička priča uklopljena s ljudskim sudbinama. I da to sve bude konkretno, i s jasno definisanim pozicijama, bez nekakvih relativizacija ko je tu dobar a ko loš, i u kojoj se jasno pokazuje kako se tranzicija, i privatizacije koje su jedan od ključnih tranzitivnih toposa, odražavaju na sudbinu i život čitave jedne sredine.

Q.hr Čini se da te jako zanimaju queer teme, naime radila si i na kabareu „Iza ogledala" u kome su glavni akteri transrodne seks-radnice, a nastala je na inicijativu samih transrodnih seks-radnica iz Beograda 2011. Reci nam više o projektu, kako je došlo do te saradnje i čemu je ona trebala doprineti?

O.D. U pitanju je projekat koji su pokrenule same seks radnice, koje su želele napraviti umetničko-aktivistički projekat radi njih samih. Mene su prijateljice koje su radile s njima pozvale da se priključim kreativnom timu. Tekst sam pisala s Gocom, o kojoj je cela predstava tj. o njenom životu o kome se progovara kroz monologe i muziku. Tekst smo komentarisali svi zajedno, dok nismo došli do prave verzije, i sada se "Iza ogledala" uspešno igra u Rex-u, gostovali smo u Skoplju, a nadamo se da ćemo u nekom trenutku igrati i u Zagrebu. Taj kabare je meni lično jedna od najdražih stvari na kojima sam radila, zato što je neviđeno živ, autentičan i emotivan, a istovremeno i vrlo prijemčiv publici i naglašava na pravim mestima ozbiljne društvene probleme.

Q.hr Koji je tvoj sledeći projekat? Nameravaš li nastaviti ovom već tipičnom simbiozom društvene kritike i mjuzikla i na koju temu?

O.D. Pišem upravo tekst u kojem se, ukratko, četiri sedamdesetogodišnjakinje udružuju protiv jedne nepravde. Dakle, opet će biti dosta pesama, emotivnih monologa i društvene refleksije. Trenutno me najviše okupira pitanje solidarnosti, želim se baviti pitanjem gde je danas možemo pronaći, kao i pitanjem šta ljude može podstaći da reaguju na nepravdu. Mislim da je pitanje solidarnosti jedno od ključnih u našim društvima - naš opstanak će zavisiti od toga hoćemo li je opet pronaći.

Preuzeto sa Q.Hr