www.gay-serbia.com |
Verujem da ljubav uvek ide ravnopravno sa ljubavlju, čovek ne može samo voleti, ne verujem u to, ne verujem u očajničke ljubavi koje se žive usamljenički. Toliko me je voleo da sam ga morala voleti zbog toga, toliko me je želeo da sam ga morala želeti zbog toga. Nije moguće voleti nekog kome se uopšte ne sviđate, kome ste dosadni, potpuno ne verujem u to.
Duras // STVARAN ŽIVOT
Sedimo ona i ja, malo je prehlađena, ja sam malo prejeden. Zadnja dva dana previše jedemo. Ona je u stalnom radnom odnosu, ja nisam. Ja sam freelancer, ona nije. Ja sam i emotivni freelancer, ona nije. Uprkos toj razlici-oboje tražimo tog Drugog.
Naravno.
Gledamo film u kome se na vrlo pop-način problematizuje pitanje oprosta, onog oprosta kada neko zaista zafrkne, kada zaista takne u naše najniže i najtanje niti koje nas -tobož- vežu s nama samima, za ono najjače u nama samima. Kada nas takne u naše „ja nikada ne bih" i u ono „ja nikada nisam".
Pišem njoj, drugoj, kažem joj: „hej, a šta misliš da mu oprostim?", a ona će na to: „hahaha, pa nemaš mu šta oprostiti. Nije te varao. Nije te slagao. Bio je prisutan koliko je mogao. Nije te hteo... to je drugo. To ne možemo zameriti. Možemo samo biti tužni. Eh da."
Ali, možemo li to oprostiti, tu činjenicu stanja "kada nas neko ne voli?" Po onim našim najširim i najintimnijim prohtevima, potrebama?
Možemo li oprostiti neodabranost? Činjenicu da su nas strpali u druge ladice, ladice skromnijih naziva i struktura, poput: "prijatelj, friend, kolega, simpatičan, sladak, drag, ljubavnik?"
Što ako ne možemo? Kako se onda osećate? Kako mislite da se osećate? I, naravno-kako mislite da biste se trebali osećati?
Što ako možete oprostiti? (Postavite sebi ista pitanja).
Lično bih voleo biti u vojsci ovih koji mogu oprostiti. Smatram to vrlinom iznad svih vrlina, jer imam osećaj da su sve druge vrline puno "datije" od ove. Imam osećaj kao da je mogućnost opraštanja drugim ljudima (i naravno-u tom redu-prvenstveno sebi) najracionalnija i zahteva najviše rada na njoj da postane celovita i autentična u izvedbi.
S vremena na vreme valja postavljati pitanja naših intimnih pozicija u odnosu na vrline koje kao zastupamo, po kojima-kao- delujemo, i onda kada je „kao", a pogotovo onda kada nije „kao".
Međutim, da ne zaboravim pitanje, naslov, taj upitnik. Da dam mogući odgovor, svoj, pogrešan - verovatno.
U nekim momentima mi se čini da se „to" dogodilo pre mature. Ta ljubav. To voljenje. Takvo voljenje. Onako ili ovako opisana, ali ipak: telefonska, zavisnička, snena, putena, nevina, tužna, vesela, ushićena. Ljubav kao da je bila svedena na simulaciju te ideje, ali je bila toliko jaka, toliko zaletana, toliko ne-uplašena, toliko moguća. Kao niti jedan posle. Kao niti jedna posle.
Jedino logično pitanje jeste: približava li mi se neka druga „nova matura"? Iza kog se simbola skrila? Hoću li ga moći prepoznati?