www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
U Srbiji se o gej populaciji priča mahom uoči i neposredno nakon Parade ponosa, odnosno njene zabrane. U međuvremenu, Srbija ima druge probleme, dok neki ljudi žive skriveni od svega i svih - uplašeni i neslobodni.
Među njima su i dvojica momaka koji žive zajedno u Novom Sadu - imaju 23 i 29 godina i upoznali su se na internetu. Marko i Luka, kako ćemo ih zvati u ovom tekstu, nisu želeli nikakav kontakt sa novinarima, izuzev putem imejla. Izbegavaju bilo kakav rizik da budu razotkriveni.
I pre nego što su krenuli u školu, oni su znali da su, kako su to tada definisali, drugačiji. Prva reakcija bila je strah, a prva pomisao - možda će se to jednog dana promeniti. "Bio sam uplašen, mada sam se nadao da ću se jednog dana promeniti i biti kao "svi ostali". Na sreću to se nije dogodilo. Tokom godina moj pogled na sebe i svet se promenio. Već sa 15 godina sam potpuno prihvatio to što jesam", objašnjava Luka.
Iako je bio siguran u svoja osećanja, pred kraj osnovne škole Marko se svojski trudio da to niko ne sazna - pretvarao se da je "veliki mrzitelj gej populacije" i da ima mnogo devojaka. "Strah je prilično moćna emocija, koja te tera da se ponašaš onako kako se ne bi ponašao u normalnim situacijama", priseća se Marko. Neko vreme je čak uporno hteo da pronađe devojku svog života.
Iako im iz ove perspektive to deluje neobično, pa čak i smešno, i sada samo mali krug ljudi zna da su Marko i Luka homoseksualci.
Marko je rekao samo majci. "Ona je to prihvatila prilično čudno. Rekla je nešto poput - ti si moj sin, ja te volim kakav god da si. Ali sada ne voli baš da pričam o tome i smatra da ću se ja jednog dana promeniti", priča Marko. Ocu nije rekao, niti namerava da to učini, barem ne uskoro. "On je malo konzervativniji čovek, pa verujem da bi me ubio lopatom i posle toga me se odrekao - štaviše, rekao je da bi to uradio kada bi saznao da je njegov sin gej."
Odrekli bi se skrivanja
Luka svoju seksualnu orijentaciju nije otkrio ni jednom od roditelja, ali veruje da bi oni to ipak prihvatili, iz ljubavi prema njemu. Međutim, kaže da bi to bilo izuzetno bolno za njih i da ne želi da ih povredi. Plaši se samo da priča o njemu ne dođe do njegovih roditelja, a da im on to predhodno nije rekao.
Njegov najveći strah bio je da će ga svi njegovi najbolji prijatelji odbaciti zbog seksualne orijentacije, ali se to nije dogodilo. Kod Luke postoji i strah da će, ukoliko se sazna da je gej, izgubiti posao.
On u većini slučajeva mora da se pretvara da je strejt, pa tako i nije doživeo neke veće neprijatnosti. "Ali to je ponekad previše teško. Voleo bih kada bi svi na to gledali kao neko obično svojstvo, kao što i jeste, na primer da sam levoruk. Voleo bih da mogu Marka da držim za ruku na ulici, da ga ponekad poljubim kada ne mogu da obuzdam želju, ali to je za sada samo naučna fantastika."
Na pitanje šta bi bilo drugačije da svi znaju za njihovu vezu, Luka odgovara da bi to bilo previše dobro i da ne zna kako bi se navikao. "Moram priznati da skrivanje ima svojih draži, ali bih se rado toga odrekao. Ponekad imam želju da celom svetu glasno kažem da sam i ja sposoban da volim, da sam isti kao ostali. Još uvek se suzdržavam. Nadam se da ću u skorijoj budućnosti to i uraditi."
Govoreći o promenama koje su neophodne da bi ljudi poput njih mogli slobodno da izraze svoju seksualnost, Marko kaže da on i nije tip čoveka koji bi izašao na ulicu i izražavao svoju sekusalnost. "To mi je dosta intiman deo života, koji drugi ljudi ne bi trebalo da znaju, ali nažalost znaju. Ali ukoliko bih hteo jednog dana sa šetam gradom slobodno sa Lukom, držeći se za ruke, mentalitet građana naše zemlje, trebalo bi drastično da se promeni, kako nas ne bi kamenovali ili vređali."
Luka kaže da za tako nešto postoje dve mogućnosti - "da srpsko društvo postane daleko tolerantnije nego što je sada. Mislim da možemo da očekujemo da se to dogodi za nekih desetak godina po najboljem scenariju. Druga mogućnost je da odemo iz zemlje u društvo koje je daleko otvorenije, mada mislim da je to gubitak za Srbiju."
Ni Marko ni Luka nisu zadovoljni organizacijom Parade ponosa u Beogradu. Marko kaže da je pogrešan način na koji se promoviše gej način života. "Umesto da organizatori pokušavaju da se približe ljudima, oni na primer dovode izložbe čija je jedina svrha provociranja drugih ljudi. To, po meni, nije najbolje rešenje."
Luka smatra da gej organizacije u Srbiji "ne vide dalje od svog nosa i gledaju svoje interese, a ne interese gej populacije". Međutim, kaže da se parada mora održavati, kakva god bila - ako ne zbog same manifestacije onda zbog debata koje se pojavljuju u to vreme, jer smatra da to pomaže srpskom društvu. "Mislim da bi to bila odlična stvar kada bi se organizatori više potrudili da tu manifestaciju približe običnim građanima. Da se potrude da objasne suštinu. Da je ljubav univerzalna", zaključuje Luka.
Autor: Milka Domanović