www.gay-serbia.com |
Danas, kad 2000 policajaca mora u Srbiji da čuva jednu izložbu žanr-fotografija na kojima je Hristos, oličenje milosrđa i bezuslovne ljubavi, u društvu pedera i lezbejki, i kad se već dve godine Parada ponosa zabranjuje „iz bezbednosnih razloga", student režije Andrej Nosov iskazao je građansku smelost, postavivši u Bitef teatru komad o ugroženosti homoseksualnih osoba za vreme Trećeg rajha.
Hitler se otarasio uticajnog vođe svojih jurišnika, Ernsta Rema, pederasta lažno optuženog da je snovao preuzimanje vlasti, i sad, diljem Nemačke podiže se hajka i na homoseksualne osobe. U Berlinu, u kojem su cvetali, brojni gej-klubovi i kabarei su zabranjeni a njihovi animatori i klijenti pohapšeni. Maksimilijan Verber, jedan od izvođača u Gretinom klubu, glavni je junak drame Martina Šermana, „Izopačeni", koja prikazuje Maksovo skrivanje od nacista i dopadanje koncentracionog logora Dahau.
Međutim, iako pokazuje društvo u kojem je samo mrtav peder dobar peder, Šermanov komad ima dva opasna felera. Prvo, on nam gejeve predstavlja isključivo u miljeu promiskuitetnosti i prostitucije (to je krucijalna mana i pomenute izložbe „Ecce homo" Elizabete Olson Volin, ali tu je manu teško i pominjati u situaciji u kojoj je sama izložba ugrožena od brutalnih hordi patrijarhalnih konzervativaca).
Drugo, hoteći da ukaže na opseg ugroženosti homoseksualaca u nacističkoj Nemačkoj, Šerman je upoređuje sa ugroženošću Jevreja, dajući joj prednost! To je čista perverzija, prisutna, nažalost, i u predstavi. Postoji, međutim, kod Šermana jedna scena u kojoj se vidi da se logoraši Jevreji prezrivo odnose prema logorašima gejevima, što je utemeljeno u tadašnjem patrijarhalnom svetonazoru verujućih Jevreja, ali to nema nikakve veze sa izmišljenim boljim nacističkim tretmanom prema njima nego prema gejeva!? Ta, i sama nedovoljno iskupljujuća scena, isključena je, međutim, iz predstave.
Ova dva moralna defekta kontaminiraju smisao Šermanovog komada, koji je zapravo u tome što i sam ugroženi junak postaje izopačen, poput sistema koji ga ugrožava. Maks ubija svog prijatelja (u predstavi je to njegova akcija, u komadu, pak, samo pasivno posmatranje), siluje tek usmrćeno telo trinaestogodišnje devojčice (kako bi upravnicima konclogora dokazao da nije peder i kako bi zadobio, umesto ružičastog, žuti trougao logoraša, kao da je Jevrejin!) i spreman je na razna poniženja i zločine a samo da bi izvukao živu glavu, zaboravljajući pri tom da postoji nešto vrednije od pukog života, nešto bez čega život bilo kog čoveka nema nikakvog smisla.
Maks je, u stvari, grozna osoba u groznim okolnostima, i kao takav, on ne zaslužuje sažaljenje, a Radovan Vujović, tumačeći ga isključivo kao žrtvu, upravo izaziva sažaljenje publike. Toj sentimentalizaciji, u kojoj se gubi kritičnost, pridodat je i površan, tipski odnos ostalih glumaca i plesača (Alban Ukaj, Boris Ler, Branko Cvejić, Strahinja Lacković, Draško Adžić, Miloš Isailović) prema likovima koje glume.
Predstavljajući je kao nepostojan karakter, pisac drame, veoma nesmotreno, podržava zapravo stav da je homoseksualna osoba perverzna, neiskrena i nemoralna. To jasno naglašava i u Maksovom sudu: „Pederi nisu stvoreni za ljubav", koji u predstavi Bitef teatra i Hartefakt fonda dobija status songa.
Prikazati danas i ovde homoseksualne osobe u uslovima društvenog života u kojima su životno ugrožene, kao što je to eklatanto u vremenu nacizma, rekli smo već, samo po sebi je vredan društveni akt. Međutim, to nije dovoljno da bi se izgradila i autentično kritička predstava, pogotovu ukoliko joj je polazište u smušenom i kontradiktornom Šermanovom komadu, popločanom dobrim namerama.
Autor: Zlatko Paković