www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
Uvod u društvene pokrete grada Bafalo
Bafalo je taj grad pored Nijagara vodopada, na granici sa Kanadom, a u istoriji poznat po tome da je pre 60 godina bio mesto sa najvišim procentom Afro-Amerikanaca i Crnaca u SAD, jel je imao jaku industriju čelika i ogromnu klasu radnika. Medjutim moderno doba više ne zavisi od čelika, te se u poslednjih 40 godina stanovništvo Bafala od pola miliona smanjilo na 260.000, dakle kao Novi Sad. Trenutno u gradu ima 39% Afro Amerikanaca (da podsetim u SAD, procenat je 19% ), 0,8% domorodskih indijanaca i oko 10% Latino i Azijski i identifikovanih gradjanki i gradjana. Godine 2008 Ujedinjene nacije su dale Izveštaj o gradovima u svetu u kome je pisalo da je Bafalo jedan od gradova sa najvećom ‘ekonomskom nejednakošču koja je rasno zasnovana'. Rasna razdovjenost - rasizam je aktuelan i dandanas. Inače, u Bafalu živi i radi Ani de Franco pevačica i kanatautorka.
Što se tiče lezbejki, gej i kvir osoba - ima puno promena, a pre svega prošle godine država Njujork je izglasala jednaka prava za istopolne brakove! Ovaj uspeh LGBT pokreta je doneo ogromno olakšanje svima. Mada je i LGBT pokret rascepljen rasnim i rodnim transverzalama. Tako, na primer u Prajd centru zaposleni su uglavnom ne-Afrikanci, ali je od pre dve godine direktorka lezbejka feministkinja Džorijen Brok - i priča se da je Centar od tada živnuo i da ima odličnu povezanost sa drugim centrima.
Što se tiče feminističke scene - Bafalo Unverzitet je jedan od prva dva u SAD koja su uvela Ženske studije 1971. Ženske studije kao predmet i posle fakultet su nastale iz dugogodišnjeg aktivizma feministkinja iz pokreta kao i pokreta samopomoći. U to vreme grupe samopomoći su se zvale grupe pregleda svoje vagine spekulumom i razmenjivanje iskustva o svojim iskustvima sa vaginom. U Bafalu godinama su feminisitičke profesorke podsticale studentkine da se samoorganizuju. Feministička profesorka Liz Kenedy (Elizabeth Lapovsky Kennedy) je jedna od prvih predavačica i rukovoditeljki ženskih studija. Nakon deset godina, dolaskom Izabele Markus (Isabel Marcus) osniva se i Institut za ženske studije kojim je ona rukvodila par decenija.
Mnogi gradovi SAD trentuno imaju Prajd centre koje su mahom finansirani od gradske uprave ili lokalne države. Prajd Centar u Bafalu aktivistkinje i aktivisti su osnovali 1998, a 2002 je dobio osnovne finansije za rad od Ministarstva zdravlja države Njujork. Centar je zadužen za teritorije - gradove i sela - Zapadnog dela Njujork države, ima sedam zaposlenih i evo šta sve oni rade:
U prostorijama Prajd centra se sastaju i mnoge druge grupe:
Prajd centar saradjuje sa drugim nevladinim organizacijama u gradu:
U razgovoru sa aktivistkinjama Prajd centra, većinom su žene, čula sam puno priča o tome kako žive lezbejke i kvir. Situacija je mnogo bolja nego ranije, ali daleko od toga da je idealna, pogotovu za sve koji nisu bogati, beli i muškarci. Inače jezik se menja, tako misija Centra glasi: ‘...da grad bude sigurna, zdrava i zadovoljavajuća zajednica za LGBT ljude da žive, rade i ostvare svoje porodice'. Nakon osvajanja osnovnih ljudskih prava, terminologija se prebacila na sigurnu zajednicu.
Oktobra 1998 jedan 22 godišnji beli mladić, Matju Šepard je ubijen zato što je gej, na univerzitetu u zabačenoj državu Vajoming. Nakon toga javnost SAD je pokrenuta u cilju kažnjavanja i prevencije homofobije, i novi pravni akt je donesen koji se zalaže za istraživanje zločina iz mržnje. Tada u Kaliforniji nastaje ideja za osnivanjem Gej-strejt alijansi, van-nastavnih klubova za osnaživanje položaja lezbejki, gej i kvir populacije u srednjim školama. Od tada je samo u Kaliforniji osnovano oko 880 klubova, a vremenom su se proširili u večinu država SAD. Bafalo, kao jedan od naprednih mesta, ima više gimnazija i srednjih škola sa Gej strejt klubovima. Klubovi su povezani u nacionalnu mrežu SAD. http://www.gsanetwork.org/about-us
Ove godine prve nedelje u junu održana je 21. Prajd parada u Bafalu! Po ugledu na San Francisko, Lezbejski marš je u subotu, a Parada sutradan u podne. Diskusije koje se vode u SAD su vrLo slične našim, a radi se o političkoj razlici izmedju lezbejskog marša i prajd parade. Lezbejki marš su u istoriji SAD pokrenule feministkinje 1993 koje su znale da je potrebno izdvojiti seksizam, rasizam i homofobiju kroz marš/hodanje gradom sa porukom da je nepravda ogromna, da su žene i lezbejke - a pogotovu one iz ne-belih grupacija - i dalje diskriminisane, da imaju manje slobode, manje prava, manje novca, da su više isključene. Dakle, lezbejski marš je politički protest. S druge strane, Prajd parade u najvećem delu predvode i organizuju gej i trans osobe sa idejom za proslavom istopolne ljubavi tu se peva i igra, transformira i preoblači. Na lezbejskim marševima uglavnom nema kapitalističkih naznaka - kupovanja i prodavanja, niti vašara, sem što je marš zabavan po sebi. Dobošarice i vozačice motora su obično sastavni deo lezbejskih marševa. Na Prajd paradama prolaze paradna kola okićena duginim bojama sa muzikom i vašar kao mesto uličnog karnevala jeste politička ideja Prajda. Važno je imati na umu razliku izmedju ove dve političke poruke. Neke lezbejke su prisutne i na maršu i na paradama, a neke su angažovane samo na marševima. Marš je protest nije parada.
Foto: Lezbejke u krugu svoje porodice pripremaju se za lezbejski marš
Foto: Organizatorke lezbejskog marša Bafala 2012.
Feministkinje lezbejke koje su devedesetiih već godinama bile u Komitetu za organizaciju 8 martovskog marša u Bafalu, odlučile su 2001 da organizuju Lezbejki marš! Nakon 6 meseci priprema marš je održan sa oko 100 lezbejki, i bio je istorijski dogadjaj za ovaj grad! Počeo je predveče da bi se završio sa velikom žurkom. Marš su obavezno predvodile dobošarice i motoristkinje - dykes on bykes, lezbejke na motorima! Na početku ovog prvog lezbejskog marša Afro američka lezbejska pesnikinja i aktivistkinja Alexis de Veaux inače profesorka na Bafalo Univerzitetu i biografkinja Audre Lord, održala je kako kažu očevidkinje jedan istorijski strastveni govor. Fantastično! Rekla je jedna Patriša. Inače Patriša je isto tako rekla da je policija prve godine bila prilično neprijateljska i sumnjičava. Da je dolazila jako blizu žena i da je to bilo neprijatno. Ali da je 2011 već bilo dosta žena policajki u obezbedjenju i da se cela situacija na maršu i prajdu skroz promenla, pogotovu obzirom na novi zakon o braku!
Alexis de Veaux recituje svoju poeziju 2012 ispred državnih zgrada u Vašingtonu, u majici sa citatom Afro Američke feministkinje lezbejke pesnikinje June Jordan ‘We are the ones we have been waiting for' - u prevodu: ‘Mi smo te na koje smo čekale'. Fotografisala je Džil Brejzel (Jill Brasel) na festivalu angažovane poezije pod naslovom ‘Split This Rock' - 'Rascepi ovu stenu'. Festival okuplja pesnikinje i pesnike politički opredeljene ka društvenim promenama, od 2008.
Tekst i foto: Lepa Mlađenović
Septembar, 2012.