www.gay-serbia.com |
Statistika govori da svake godine za vreme održavanja ove manifestacije Toronto poseti oko milion ljudi sa strane. Ako se napravi prosta računica da svako od njih mora da potroši najmanje petstotinak dolara za vreme svog boravka, ispada da se u gradsku kasu slije nekih pola milijarde dolara u kešu. Zarade svi. Hotelijeri, taksisti, konobari, prodavci...država preko poreza uzme svojih tridesetak procenata i svima lepo. Pride dođe i prođe, a ionako bogati građani Toronta ostanu da broje ono što im je ostalo u džepovima nakon te halabuke. I zamislite, iako se toliko homoseksualaca nađe na jednom mestu u kratkom vremenu, statistika pokazuje da se broj pedera i lezbijki nije uvećao ni za procenat
Opet smo ispali glupi u društvu. Nije nam prvi put, daleko od toga, ali ovo već postaje smešno. Nekadašnji aparatčik Socijalističke partije iz Žitorađa, koji nekom nerazumljivom ironijom sudbine sada obavlja dužnost premijera Srbije, zabranio je gaypride u Beogradu i to tako nesuvislim obrazloženjima da to mogu da progutaju samo oni genijalci iz Dveri i mantijaši okupljeni oko SPC, koji svoje aktivnosti obavljaju, kako i treba, u „četiri zida". Uostalom, već je o tome dosta napisano, ima ko će to da kometariše, a ovde je reč o nečem sasvim drugom. O onome što do sada, zauzeti zapenušanom razmenom argumenata, nisu pomenuli ni jedni ni drugi. Radi se, naime, o tome da je pride svuda u svetu visoko profitabilni događaj, koji donosi ogromne pare. Ne organizatorima, da se razumemo (njima još i ponajmanje), nego bukvalno svima ostalima, čak i najvećim mrziteljima pedera. Evo kako to izgleda na primeru Toronta čiji građani posle pride vikenda svake godine ostanu teži za tričavih pola milijardi dolara.
Prošlo je nekih dvanaest godina nakon čuvene pobune u njujorškom klubu Stonewall u Grinič Vilidžu, gde su homoseksualci, iritirani stalnim hapšenjima i racijama, po prvi put podigli glas i sukobili se sa policijom, kada je 1981. policija u Torontu rešila da napravi akciju u četiri spa-kluba u centru grada, gde su se okupljale mušterije koje naginju istom polu. Neko od visprenih policijskih šefova nazvao je akciju kodnim imenom - „Sapun". Te hladne februarske noći, 150 čuvara reda pod punom opremom, sinhronizovano je upalo u klubove i pohapsilo skoro tri stotine ljudi. Bilo je to najveće hapšenje kanadske policije u jednom mahu ikada (rekord je oboren tek 2006. u nemirima koje su izazvali navijači hokejaškog tima „Oilers" u Edmontonu). Nabildovani robokapovi nisu bili nimalo nežni prema korisnicima usluga spa-centra. Naprotiv. Brutalno su pretukli većinu privedenih, a klub Ričmond bio je toliko demoliran da više nikada nije nastavio sa radom. Protiv uhapšenih su ekspresno podnete optužbe koje su stavljene pod zajednički imenitelj: "Keeping a common bawdyhouse" (u slobodnom prevodu -"držanje bordela ili javne kuće"). Ovde se neodoljivo nameće jedna činjenica koja bode oči. Pre samo tridesetak godina u danas slobodoumnom Torontu, homoseksualce nisu napali huligani, navijači ili verski fanatici, već je država upotrebila sve instrumente sile koja je imala na raspolaganju ne bi li se obračunala sa ljudima koji su drugačiji. Međutim, desilo se nešto što je malo ko očekivao.
Photo: myopera.com
Samo dan nakon hapšenja, na glavnom gradskom trgu okupilo se više od tri hiljade ljudi koji su protestovali protiv cele akcije i policijske brutalnosti. Nakon nekoliko dana protesti su dobili na masovnosti, tako da su sve glavne gradske raskrsnice bile blokirane, a već šestog marta održan je "Gay Freedom Rally" pred više od deset hiljada građana, koji se danas proslavlja kao prvi pride u Torontu. Na tom skupu govorili su slavna kanadska književnica Margaret Atvud i poslanik saveznog parlamenta Svend Robinson, koji je nekoliko godina kasnije bio prvi član najvišeg državnog doma koji se javno deklarisao kao gay. Veliki broj ljudi izašao je da da podršku svojim sugrađanima drugačijeg seksualnog opredeljenja ne zato što su im preterano simpatični nego zato što su, ponosni na svoje demokratske slobode, znali da će, ukoliko tada ne reaguju i ne daju na znanje državi da nije svemoćna, i njihova građanska prava biti dovedena u pitanje. Tačku na sve stavio je popularni premijer Pjer Trudo izjavom: "The state has no business in the bedrooms of the nation".
To je istorija, ali nije zgoreg pomenuti kako je nekada bilo u zemlji koja danas slovi za jedan od svetskih centara koji prednjači u poštovanju prava LGBT populacije. Pride je nastavio da se održava svake godine, da bi prošlog leta proslavio tri decenije postojanja i odavno je na mapu Toronta upisan kao jedna od glavnih turističkih atrakcija. Moj prvi susret sa ovim događajem desio se krajem juna 1995. kada sam, još ošašavljen od vremenske razlike i skorog dolaska u nepoznatu zemlju, sticajem (ne)srećnih okolnosti bukvalno uguran u kancelariju glavnog urednika nekih srpskih novina i, ni kriv ni dužan, ekspresno postavljen na mesto glodura emigrantskog glasila. Redakcija se nalazila na žili kucavici Toronta, ulici Jong koja je bila i ostala glavna ruta gay parade. Ne znajući čestito ni gde se nalazim, a kamoli šta se toga dana dešava u gradu, izašao sam oko podneva da nešto pregrizem i nakon nekoliko koraka se našao u epicentru događaja okružen, možete misliti, hiljadama pravih pedera. Odrastao i vaspitavan na kruševačkoj i beogradskoj kaldrmi, gde se ta reč smatrala za najveću moguću uvredu, instiktivno sam se narogušio i zauzeo odbrambeno-homofobični stav rešen da se u prvom narednom tekstu žestoko obračunam sa tim degutantnim običajem trulog zapada. Međutim, radoznalost me je naterala da ostanem tu još neko vreme, i umesto raskalašne masovne orgije koju sam očekivao, video sam gomilu nekog veselog sveta koji je preplavio ulice, osmehe na svakom licu i neverovatno pozitivnu atmosferu. Na čelu kolone lagano se kretao ružičasti otvoreni kadilak, na čijem su zadnjem sedištu, držeći se za ruke, sedela dva veterana gay pokreta koji su tog dana slavili 40 godina zajedničkog života u slozi i ljubavi. Iza njih su nastupali razno-razni orkestri, kostimirani učesnici parade i sve je odisalo nekim nepatvorenim, zaraznim veseljem. Vratio sam se u redakciju, sačekao da se gužva na ulici rasturi i lagano krenuo prema podzemnoj železnici. Odmah tu, samo što sam zamakao za prvi ćošak, mimoišao sam se sa zanosnom dugonogom afro-kanađankom (kako se sada kaže na politički korektnom jeziku, u stvari radilo se o crnkinji iz najluđih erotskih snova), i mahinalno se okrenuo da odmerim njeno granitno dupe koje se njihalo u savršenom ritmu kao da je svaki guz živeo svojim nezavisnim životom. Dobro je, pomislih, nisu me zarazili. Još uvek sam onaj isti.
Photo: wikimedia.org
Prošlo je od tada još tačno sedamnaest gay parada i svaka od njih je bila korak napred za LGBT narod. Prvo je bio jedan dan, onda se prešlo na pride weekend kada su i lezbijke izborile pravo da imaju svoju paradu dan ranije (Dyke March), a sada je već u pitanju prideweek sa ozbiljnim programom. Ni jedan gradonačelnik i političar koji drži do sebe i birača, ne propušta učešće na paradi, a pre dve godine je i šef gradske policije Bil Bler, stao na čelo dugačke kolone. Ja sam, što bi moji zluradi zemljaci rekli, potpuno prevaspitan od strane Kanađana, bar što se ovog pitanja tiče. U stvari, mislim da su oni, pametni i praktični kakvi jesu, spojili lepo i korisno. Statistika govori da svake godine za vreme održavanja ove manifestacije Toronto poseti oko milion ljudi sa strane. Ako se napravi prosta računica da svako od njih mora da potroši najmanje petstotinak dolara za vreme svog boravka, ispada da se u gradsku kasu slije nekih pola milijarde dolara u kešu. Zarade svi. Hotelijeri, taksisti, konobari, prodavci...država preko poreza uzme svojih tridesetak procenata i svima lepo. Pride dođe i prođe, a ionako bogati građani Toronta ostanu da broje ono što im je ostalo u džepovima nakon te halabuke. I zamislite, iako se toliko homoseksualaca nađe na jednom mestu u kratkom vremenu, statistika pokazuje da se broj pedera i lezbijki nije uvećao ni za procenat. Ostaju tu gde su oduvek bili od kada je sveta i veka - na nekih desetak odsto. Definitivno se to ne prenosi putem vazduha ili gledanja.
Kada bi u ovoj našoj parodiji od države bilo samo malo više pameti i osećanja za realnost bilo bi i mnogo više para. Umesto da Vlada kao banalni i smešni izgovor navodi "bezbednosnu strepnju", zašto ne razmisliti o potpunom zaokretu i sledeće godine ne napraviti najveću gay paradu u jugoistočnoj Evropi, regionu, jugo-sferi ili kako već hoćete da zovete prostor u kome žvimo? Beograd, otvoren i tolerantan kakav jeste, mogao bi da bude regionalni centar ovog događaja i da zaradi bar nekoliko stotina hiljada evra za par dana. I to na ovu skupoću.
Toronto je u tesnoj i neizvesnoj trci za domaćina worldgaypride 2014. pobedio Stokholm. Gradski oci već zadovoljno trljaju ruke i broje pare koje će uložiti u infrastukturu za dobro svih.
Znam da ovaj predlog sada u vremenu Palme, Ivice i Tome zvuči nebulozno i neostvarljivo, ali živi bili za neke dve decenije. Ili ranije.