„Sreća je što ne izgledam kao gej..."

U Srbiji ni danas nije lako izaći i javno se „autovati", odnosno „priznati" da si pripadnik LGBT populacije. Zato se ogromna većina njih na to ne odlučuje i trudi se da se kreće uglavnom u poznatom okruženju.

„Iz manjeg vojvođanskog mesta sam, verovatno najkonzervativnijeg u Vojvodini. Odrastao sam u okruženju u kojem ljudi na prvi pogled ne bi rekli da sam homoseksualac. Tako da sam tamo naučio da komuniciram bez ikakvog straha i bio sam slobodan u izražavanju. Sve do momenta kada je to postalo predmet interesovanja nekih neonacističkih grupa. Od tada mi bezbednost nije ista kao što je bila", priča Neša, koji se iz tog mesta odselio i živi već 20 godina sa partnerom u Novom Sadu.

„Jedan momak koji je homoseksualac i koji je prepoznat kao homoseksualac u gradskom autobusu je bio napadnut i uboden nožem iz čiste mržnje, zato što neko mrzi homoseksualce. A to se ranije nije dešavalo", navodi Neša.

Milan Antonijević, direktor Komiteta pravnika za ljudska prava, kaže da se, uprkos činjenici da praktično nijedna Parada ponosa nije održana na pravi način, u poslednjih 12 godina u Srbiji ipak dosta toga promenilo nabolje kada govorimo o temi ljudskih prava pripadnika LGBT populacije.

„U Srbiji se dosta toga promenilo. Sada više ne postoji većinsko raspoloženje da se protiv LGBT populacije treba boriti, već to polako prelazi u ove ekstremističke grupe koje postoje u svakoj zemlji, ali koje su na margini i predstavljaju jedan do dva odsto onih koji su spremni da pribegnu nasilju", optimista je Antonijević.

Naš sagovornik Neša, pak, kaže da se kreće uglavnom u krugu ljudi koje poznaje i u kojem nema problema. „Znaju prijatelji, a tu i gde radimo ljudi znaju da smo homoseksualci. Mislim da zna i neka šira društvena zajednica. Mislim da i komšiluk isto tako zna. I dobri smo sa svima, možda zato što smo birali da živimo život u jednoj mirnijoj sredini kao što je novosadska, a posebno ti stariji delovi grada", priča Neša.

Ipak, kada izađe iz tog kruga i kada pokuša da ostvari neka prava na osnovu toga što je nezaposlen, a partner mu je zaposlen, nailazi na prepreke. „Službenica me je pitala da li imam suprugu i da li je ona zaposlena. Shvatio sam da u stvari imam suprugu koja uplaćuje doprinose, međutim sistem to ne prepoznaje. A to su te neke sitnice koje čine život", ispričao je naš sagovornik.

Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava kaže da Srbija mora krenuti korak dalje u poštovanju prava LGBT populacije, koji su građani isto kao i svi drugi. „Ono što su sigurno naredni koraci, to je razmišljanje o registrovanom partnerstvu, da bi imali sva prava u pogledu nasleđivanja, izdržavanja, socijalne i zdravstvene zaštite. To je minimum, i ne znam ko od političara može da da negativne odgovore na takve zahteve", smatra Antonijević.

Našeg sagovornika Nešu pitali smo da li mu roditelji znaju da je gej: „Da, znaju, ali intimno mi to ne odobravaju. Ipak, to nam ne narušava nešto posebno odnos u komunikaciji. Išli smo kod psihologa i oni su nam preporučili da razgovaramo o onim stvarima koje nas povezuju a ne o onima koje nas razdvajaju", odgovorio je Neša.

A ocu je u jednom momentu postavio i jedno pitanje: „Razgovarao sam sa ocem i pitao sam ga jednog trenutka šta on misli o tome da ja imam dete. Nije hteo to da podrži, iako je to čovek koji me stalno podržava, celog života. Ali, tu je napravio tu liniju razgraničenja i to me je zabolelo", ispričao je Neša, koji nas je molio da mu ne spominjemo pravo ime i da mu, u našem AUDIO IZVEŠTAJU, malo izmenimo glas. Za svaki slučaj.

Autor: D.Gruhonjić