www.gay-serbia.com |
Boban Stojanović - Član Organizacionog odbora Beograd Prajda 2012, govori za Gay-Serbia.Com portal o aktivizmu, lgbt pravima i predstojećem prajdu.
Do 2003.godine radio sam na zaječarskoj gradskoj televiziji kao autor emisije koja se bavila mladim, zanimljivim, urbanim ljudima u gradu, a voditeljka je bila moja prijateljica koja je tokom devedesetih došla iz Sarajeva. Iako je emisija izazivala različite komentare, nakon jedne epizode grupa građana se pobunila i rekla da je uvreda bosanski naglasak voditeljke, da je uvreda gostovanje jedne umetnice i pripadnice Hare Krišne, a između svega toga se provukla se i „promocija homoseksualizma" - naš šminker i frizer bio je autovani gej. Previše različitosti bilo je u 25 minuta te emisije. Kako od strane većine kolega nisam dobio podršku već preporuku da prekinem sa tom emisijom, dao sam otkaz i sa doslovno 20 eura i dve torbe došao u Beograd, gde sam skoro tri godine živeo i radio u kancelariji Žena u crnom. Tu sam pekao svoj aktivistički zanat i sistem vrednosti u koji verujem, ali koji pokušavam da uskladim sa aktuelnim kretanjima u društvu. Ima još puno primera, ovaj mi se čini najvažnijim i verujem da se ljudi aktivizmom uvek bave iz veoma intimnih razloga.
Kada sam bio tinejdžer nisam poznavao nijednu gej osobu. U mom gradu je živeo neki „ludi Srećko" kako su za zvali, koji je lakirao nokte i nosio vruće teksas pantalonice. Svi su ga odbacivali i ismejavali ga, a meni je bio beskrajno zanimljiv i želeo sam da se družim sa njim. Prva gej osoba sa kojom sam se susreo bila je Lepa Mlađenović, normalno. Tada sam shvatio da postoje i neki drugi ljudi i nivo samopouzdanja se povećao, a potreba da budem to što jesam nije bila upitna.
Iskazivanje identiteta daje nam legitimitet za ono što radimo i govorimo, za onu slobodu kojoj težimo. Raduje me što ima sve više mladih i autovanih LGBT ljudi. Znam da ume da bude teško nakon autovanja, ali - još je teže ako se to ne uradi. Autovanje samo stvari čini jasnim. Ako nas neko napusti zato što kažemo: Hej, ja sam gej/ja sam lezbejka! - onda nam to i nije prijatelj, napustio bi nas kad tad zbog nekog drugog razloga.
Stvar treba sagledavati sa dva nivoa: prvi čine institucije, a drugi je vezan za svakodnevicu u kojoj živimo.
Što se tiče institucija, neophodno je raditi na njihovom jačanju. Pokazatelj da su institucije slabe je i prebacivanje odgovornosti na političke stranke. To smo primetili iz godine u godinu organizujući Prajd. Zato tražimo odgovornost i stav institucija, a ne samo političara. Jedino ako jačamo institucije, njihov sistem vrednosti, kapacitet njihovog znanja i senziblizeta za probleme sa kojima se suočavamo, možemo da govorimo o trajnim promenama na bolje za LGBT zajednicu u Srbiji.
Drugi nivo je svakodnevnica. Ljudi koji nas okružuju, mesta na koja izlazimo, škole u koje idemo, firme u kojima radimo, ulice kojima hodamo. Tu se stvari takođe menjaju. Ima sve više tzv. gej klubova i kafića, mediji su znatno otvoreniji, dovoljno je da pogledamo facebook i primetimo koliko je mladih ljudi koji se autuju ili slobodno iskazuju svoj rodni identitet. I to je ohrabrujuće.
Ono što je nama, kao organizatorima Prajda bitno, jeste činjenica da svaki put imamo više autovanih LGBT osoba i više njih koje su spremne da prijave nasilje koje im se dešava.
Da, pomaka ima i to velikih. U suprotnom teško da bi se uopšte diskutovalo o homofobičnom nasilju. U mnogim balkanskim zemljama sada postoji potencijal da se ono društveno prepoznaje, da se priča o raznim temama vezanim za LGBT egzistenciju. Veliki nedostatak je postojanje kulture ljudskih prava, pa sve izgleda haotično. Verujem da se to da rešiti jasnom politikom LGBT organizacija prema državi: saradnja, ali i zadržavanje kritičkog stava. Recimo, u Crnoj Gori je prilično paradoksalna situacija: jedna LGBT organizacija, jedan javno autovani hrarbi aktivista i - državna priča o istopolnim zajednicama. Države ispunjavaju svoje obaveze prema međunarodnoj zajednici, i to je lepo, ali mi moramo da ih podstičemo da ono što obećaju u inostranstvu, ispunavaju ovde, što je takođe lepo.
Treba da budemo ponosni na LGBT aktivizam na Balkanu i u regionu. Sve države koje čine ovaj region nemaju demokratsku tradiciju, izložene su nacionalizmu, ratu, repesiji dominantnih verskih zajednica. Bio sam nedavno u Albaniji. Tamošnji aktivisti i aktivistkinje rade divne stvari, ali u Albaniji to nije tema. Ipak, oni vredno rade i žele da naprave Prajd. Zato ih volim. U javnosti tek treba otvoriti tu priču.
U Hrvatskoj je nedavno urađeno istraživanje koje je pokazalo čvrstu vezu između nacionalizma, posedovanja oružja, nasilja nad ženama i homofobije. Nismo daleko od te kulturološke matrice, pa je sasvim jasno u čemu je problem. Ratovi iza nas ostavili su nam u legat fabrikovanje neprijatelja - nekada su to bili ljudi druge nacije, a danas, unutar Srbije to su LGBT osobe. Karakteristika svih post-ratnih društava je povratak patrijarhatu, koji uvek govori da naše nacije nema dovoljno, da treba rađati, stvara razliku između muškaraca i žena. Tako se žene svode na mašine za rađanje, a gej populacije se stavlja na listu za odstrel, jer od nje nema nikakve koristi u pogledu nataliteta. Sve grupe koje se javno suprodstavljaju Prajdu i LGBT pravima su militantno, vojnički ustrojene. Da bi smanjili nasilje, potrebno je dekonstruisati sve mehanizme koji su produkovali ove grupe i ovaj način razmišljanja tokom devedesetih. Zato je pristustvo ljudi koji su podržavali rat i nacionalizam devedesetih u današnjem javnom životu indikativno.
Da nije bilo LGBT organizacija, nijedno pitanje vezano za naša prava - od prepoznavanja u zakonu do tematizovanja na estradi - ne bi bilo otvoreno. Ono što je dobro u Srbiji je da se skoro sve organizacije svojim aktivnostima pokrivaju različite oblasti. Iako LGBT pokret u Srbiji postoji 22 godine, on je prepoznat tek od Prajda 2001. Prvih desetak godina bilo je potrebno pokriti ono što se u Zapadnoj Evropi dešavalo već 30-40 godina. To je težak posao i zato treba imati razumevanja za ono što organizacije rade. Ove godine na Queeria kalendaru skoro sve osobe su pripadnici LGBT zajednice, Labris redovno organizuje lezbejska druženja i izlete, grupa Izađi iz Novog Sada okuplja mlade gej muškarce a u organizaciji SPY formirana je grupa roditelja čija su deca LGBT.
Kritike koje dolaze od strane LGBT zajednice nisu ništa loše, one su pokazatelj da je zajednica dovoljno osnažena i optimistična da aktivno učestvuje u javnom životu. To će biti veliki izazov i u organizaciji Prajda, ali i u radu svih drugih organizacija. Mi koji smo angažovani u LGBT organizacijama moramo da prepoznamo potencijal svih tih reakcija i da naše politike kreiramo na osnovu zajednice. Prajd je to već učinio: mnogi su rekli da Prajd ne treba svesti na jedan dan, i mi smo ga produžili na osam.
Mislim da se ljudi plaše sopstvene slobode. Prajd treba da motiviše sve druge društvene grupe da kažu kako im je, posebno ako im je teško. Prajdom želimo da pošaljemo poruku da pored toga što u svakodnevnom životu od školovanja do radnog mesta nailazimo na ismevanje i isključivanje, što su strah i nasilje svakodnevica sa kojim se suočavaju pripadnici LGBT zajednice, mi želimo da živimo najbolje što možemo i da Prajdom pošaljemo poruku mira, tolerancije, ravnopravnosti, nenasilja u praksi, a ne deklarativno.
Split Pride je dokaz da kada se nešto hoće to se i može. Bravo za drugi Split Pride, bravo za 11. u Zagrebu.
Za razliku od svih prethodnih godina, u pripremama za ovogodišnji Prajd smo pored međunarodne zajednice i policije, razgovarali i sa nevladinim organizacijama, aktivistima, delom LGBT zajednice, sa mladim ljudima u politici, sa ženama iz političkih stranaka. Dobili smo različite povratne informacije, a ono što je zajedničko svima njima jeste da potreba za dijalogom, što samo potvrđuje da je forma Prajd festivala odličan pogodak.
Trenutno finaliziramo program festivala, pregovaramo sa umetnicima koje bi želeli da dovedemo, brusimo detalje. Uskoro krećemo u intenzivni rad sa volonterima, pripremamo najavnu kampanju, ima puno posla. Ove godine u timu vlada pozitivna atmosfera, stavili smo Prajd u prvi plan i verujemo da će prvi put on biti onakav kakvim ga zamišljamo svih ovih godina. Ako sve bude po planu, biće tu puno lepih iznenađenja.
Politička volja je važna, ali nije jedina. Recimo, za Dan ponosa nekoliko organizacija napravilo je performans i šetnju kroz Knez Mihajlovu, to je bio mini Prajd, sa svega tridesetak policajaca i bez imalo frke. Ljudi su nam mahali, neki bili začuđeni, delili smo balone i ništa se nije desilo. Dakle, sve je stvar odluke. Jedna novinarka koja je bila prisutna rekla je: Ovako izgleda Prajd bez podrške države. Kada političari na vlasti shvate da su ljudska prava važna, politička volja će biti rešena u našu korist. Ipak, mi ćemo razgovarati sa svima koji još uvek imaju poteškoća da razumeju čemu Prajd.
Prošle godine je to bilo veoma teško, bila je predizborna godina, dok se 2010.godine puno se pričalo o nasilju koje će se dogoditi. Pokušaćemo da sa nekoliko atraktivnih akcija privučemo pažnju javnosti i tako otvorimo diskusiju u medijima. Mi želimo da Prajd podstiče priču o tome kako živi LGBT populacija, koji su njeni problemi, šta je muči, ali i da afirmišemo ono što rade LGBT grupe, ono što stvaraju LGBT pojedinci, da promovišemo queer kulturu.
Prajd je otvoren za sve ljude dobre volje koji žele da dođu, da podrže LBGT prava i zajednicu pa tako i za političare i političarke. Nedavno je za novi dokumentarni film „Šta se desilo sa ponosom" koji je realizovao Kvirija centar, Borka Pavićević izjavila: Paradu treba da predvode ljudi koji vode ovu zemlju. Oni treba da stanu na čelo kolone i da svojim primerom kažu šta je u redu a šta nije. Ipak, suočavamo se i sa negodovanjem ovakvog pristupa, pre svega od strane jednog dela zajednice koji smatra da osobe poput Tomislava Nikolića ili Ivice Dačića ne treba da budu među nama jer imaju određene biografije. Sa druge strane, deo zajednice to vidi kao prosperitet. U Beograd Prajdu imamo stav da treba razgovarati sa svima, sve dok Prajd ne izaziva toliko talasanja u javnosti, ali i to da sadržaj Prajd festivala i uličnog marša određujemo sami u saradnji sa ljudima iz LGBT zajednice.
Naravno, zato što je Prajd pitanje svih nas. Prajd je prilika da LGBT osobe široj javnosti skrenu pažnju na probleme sa kojima se suočavaju, jer svaka deseta osoba u našem okruženju pripada LGBT populaciji, a veċina njih je ili u strahu da to kaže ili trpi maltretiranje i fizicko nasilje kada prestane da se krije.
Pored toga, Prajd želi da poruči da u ovom društvu nisu samo lezbejke i gejevi, već da su tu i siromašni, samohrane majke, ljudi druge nacije, vere, osobe drugačije boje kože, osobe sa invaliditetom. Kada kažemo da hoćemo Prajd, to znači da zahtevamo ponos za sve građane i građanke Srbije.
J.M.
Gay-Serbia.Com