Ljudska prava? Boli glava!

U godini u kojoj je država Srbija zabranila Paradu ponosa, u vreme dok se svakodnevno iz kuća proteruju stanovnici neformalnih naselja, uglavnom Roma i dok dok divlja antiazilantska histerija, ministar za ljudska i manjinska prava Milan Marković ocenio je da je "stanje u oblasti ljudskih prava u Srbiji zadovoljavajuće, a propisi su u skladu s najvišim svetskim standardima"

Iako bi verovatno ćutao kako to čini čitave godine, Marković je ipak morao da se oglasi jer se obeležava Međunarodni dan ljudskih prava, pa je idealna prilika vlast svojim glasačima ponudi još jednu živopisnu sliku simulacije demokratije i ravnopravnosti u Srbiji. Stanje ljudskih prava je, dakle, zadovoljavajuće mada "još treba još da se radi, posebno kad su u pitanju marginalizovane grupe poput Roma". Dodajući da primena postojećih zakona "veliki zadatak", Marković je iznenađujuće iskreno priznao na njegovom bunjištu, u domenu poštovanja ljudskih prava, vlada nepojamni javašluk. Ali ta životvorna entropija koja je u Srbiji shvaćena kao nacionalni brend nije zaobišla nijednu sferu društva. Zato se ministar ne potresa što se ne poštuje osnovni demokratski princip - bezuslovno poštovanje zakona, već se, u civilizovanom svetu podrazumevajuće stvari, u Srbiji doživljavaju kao veliki zadaci.

Marković je lupio i da "u Srbiji sigurno ne postoje diskriminisane grupe i da je vlada veoma aktivna u oblasti ljudskih prava".

"Trenutno je najveći problem Roma. Izmenili smo nekoliko zakona kako bi oni mogli lakše da dođu do ličnih dokumenata i još Ministarstvo pravde treba da izmeni jedan propis kako bi zaokružili taj proces", kaže Marković.

U maniru fino vaspitane i do visokog sjaja uglancane kandidatkinje za titulu Miss Universe, ministar je građanima poručio da je poštovanje ljudskih prava uslov za slobodu, progres, pravdu i mir u svetu.

Ne zaboravljajući povod svog oglašavanja on je rekao da "danas treba da se setimo svih ljudi koji su ranije i danas doprineli ideji poštovanja ljudskih prava". Sutra, prekosutra i sve do sledećeg 10. decembra, podrazumeva se, možemo ih zaboraviti, kako to i inače činimo.

Međunarodni dan ljudskih prava bio je i prilika da Amnesty International (AI) ponovi poziv Vladi Srbije da donese zakon kojim će zabraniti sramna prinudna iseljavanja u Srbiji. Za skidanje AI s grbače bahate srpske vlade, i taj posao je sjano obavljao, do sada je bio zadužen Božidar Đelić. Uspešan bar koliko i u zaustavljanju Srbije u evrointegracijama, Đelić je uporno i vešto ignorisao poziv AI drsko ih ubeđujući da se ono čemu su prisustvovali i o čemu su sastavili izveštaje - nije dogodilo.

I pored poricanja, s pouzdanjem znamo da je samo Dragan Đilas, u periodu od aprila do novembra 2011. godine, uz puno i temeljno nepoštovanje ljudskih prava, prinudno iselio najmanje pet neformalnih naselja, nastanjenih uglavnom Romima. Vlada Republike Srbije nije preduzela nikakve mere da spreči iseljenja ili da zaštiti ljude koji su bili izloženi riziku od prinudnog iseljenja, a međunarodni i regionalni standardi prekršeni su na nekoliko načina.

Najpre, vlasti uopšte nisu konsultovale romske zajednice, nisu im dale adekvatno obaveštenje i nisu uspele da iseljenima obezbede obeštećenje za uništenu ličnu svojinu. Tako su Romi postali beskućnici iako će mnogi, od priprostih, proverenih domaćina do nabeđenih intelektualca podmuklo i zlurado zaključiti da ti Romi kuća nisu ni imali. U nekim slučajevima prinudnog iseljenja porodicama je ponuđen smeštaj u metalnim kontejnerima koje AI ne smatra odgovarajućim smeštajem.

Sve to je dokaz da Vlada Srbije ne postupa u skladu sa svojim obavezama koje proističu iz međunarodnog prava. AI predao je tim povodom peticiju sa preko 20.000 potpisa kojom se traži donošenje zakona koji bi zabranio prinudna iseljavanja. Božidar Ðelić se još nije saglasio da je takav zakon neophodan.