Želeo je samo fudbal

Sve što je želeo rektor cetinjske Bogoslovije bilo je devedeset minuta driblinga, slobodnih udaraca, pasova, ofsajda, kornera, penala, auta, žutih i crvenih kartona, iznerviranih trenera, indisponiranih rezervi, navijačkih pesama, nepropisnih startova, propisnih psovki, pljuvanja na travu, i konačno, onog najvažnijeg - golova, a dobio je jedan poljubac. Ljut je jer golova nije bilo. Ili još gore - nije imao koga da poljubi da ih proslavi.

Protojerej Gojko Perović, rektor cetinjske Bogoslovije, dao je sebi za pravo da crkveni moral promoviše kao društveni pa je ocenio da spot "Mi smo dio ekipe" kojim je LGBT zajednica pokušala na najdirektniji način da objasni uglavnom neprijateljski nastrojenom okruženju da su gejevi potpuno obični ljudi, toliko obični da se raduju najprofanijim stvarima, poput gola na fudbalskoj utakmici - promoviše "blud, razvrat, ali i vrstu nasilja"

Iako je u svim istorijskim epohama i društvenim uređenjima prepoznat kao simbol ljubavi (izuzetak je Judin poljubac Hristu, ali se makar zarad Perovićevog zdravog razuma moramo nadati da poljubac u spotu nije kod njega izazvao takve aluzije), poljubac je po diskriminatorskom shvatanju tog protojereja i rektora, samo zato što se ljube dva muškarca, postao "poslednja karika u lancu javne medijske demonstracije nemorala". Ako se nije potpuno izgubio u rigidnom grču kom očigledno robuje čitavog života, umesto da bar malo, neopterećeno, uživa u životu; ceneći i premeravajući je li sve što kaže i čini ispravno, i pravdajući to, naravno, željom da pred Stvoritelja izađe što neviniji (kao da Stvoritelj ume samo da odseca glave nepoćudnih), Perović ipak dopušta mogućnost da poljubac može biti nečije pravo, ali intimno. Čim je manifestan, kad javno svedoči o nečijoj ljubavi, smatra on, poljubac je oružje nemorala. Perović sigurno isto misli i o heteroseksualnom poljupcu, ali se to ne usuđuje da kaže jer vernice vole da ljube vernike na ulici, kao što i vernici vole da cmaču vernice međ' svetom, čak i ruku nonšalatno da im spuste na donja leđa.

Shodno tome, Perović bi, makar u ime estetike, morao da proglasi nemoralnim šašave romantične komedije gde se prvo dvoje sretnu, pa im dobro krene, na sve strane pršte poljupci i neodoljive trapavosti kojima junaci osvajaju srca jedni drugih i gledateljstva, pa se na deset minuta pred odjavnu špicu nešto loše desi, krene spotić sastavljen od njenih i njegovih trenutaka čežnje, tihe patnje i samoće sa uglavnom otužnom muzičkom podlogom, ali se na kraju sve dobro završi. Ali ni to ne izgovara, iako je izričito protiv, kako kaže "demonstracije takozvanih bludnih radnji putem medija", jer zna da pomenute vernice i vernici vole da gledaju takve filmove koji, iako plitkih poruka, unose radost u srce. Ne zalazeći u to ima li ili nema spasenja bez sudnjega dana, ljudi jednostavno vole da se nešto lepo desi sada, u ovom životu, makar samo u filmu.

"Pogledao sam spot i osjetio žaljenje što je došlo do tog spota, što je to jedna, posljednja karika u lancu javne medijske demonstracije nemorala i tzv. bludnih radnji, koje u nekom kontekstu mogu biti nečija intimna prava - ali kada se to manifestuje javno, putem medija, to onda predstavlja javnu demonstraciju nemorala. Ne mislim ovdje samo na ova dva momka koji su odigrali tu scenu, nego mislim na čitav niz medijske demonstracije bluda i nemorala koji nas susrijeću na svakom koraku, i čiji su ova dva momka samo jedna krajnja posljedica", rekao je Perović radiju Antena M.

Ali ne zadržava se Perović, koji kao da nikada nikoga nije ljubio, samo na omalovažavanju (sa elementima satanizacije) značaja poljupca. Iako prikazuje trenutak nežnosti i ljubavi izazvan bedastoćom kakva je lopta u mreži protivničke ekipe - što po sebi predstavlja seksistički stereotip, ali nećemo sitničariti - Perović shvata poljubac kao akt nasilja samo zato što se ljube dva muškarca, dok je on navikao isključivo na heteroseksualne poljupce, ali čini se i to jedva, s obzirom na gnušanje kojim govori o poljupcu. I to ne bilo kakvog nasilja. Perović ponovo pokušava da svoje vrednosti istakne ako ne kao univerzalne, onda bar kao brojčanom nadmoći opravdane, a time, podrazumeva se, i jedine ispravne, pa kaže da je poljubac dva muškarca nasilje manjine nad većinom. Budući da većina ne ume ili se, po Perovićevom shvatanju, stiče se takav utisak, ne brani dovoljno snažno protiv nasilja manjine, ne preostaje ništa drugo nego da je javnim nastupom on sam, lično zaštiti. Prvo da ukaže na teror manjine, pa da se stavi u zaštitu većine. A tako postavljene stvari, imamo gomiletinu primera u istoriji, uz problematičan odabir reči kakav je Perovićev, neizostavno vode u nasilje uplašene većine prema agilnoj manjini.

Osim navodnim nasiljem, sablažnjen je i nepokornim umom ljudi koji spotom pokušavaju da se izbore na svoje ljudsko pravo da se poljube u javnosti. Tačnije, on je užasnut što ti ljudi, za razliku od sistema iz kog dolazi i hijerarhije kojoj je potčinjen, smatraju da su "sve opcije moguće". Ta navodna panika ne bi bila toliko izveštačena da upravo sistem iz kog Perović dolazi, pozivajući se na slobodnu volju pojedinca kao temelj života samog, ne propoveda upravo to, da su sve opcije moguće, i da nije na smrtnicima da preispituju opcije za koje su se opredelili drugi, etiketirajući ih kao dobre ili loše, već da se postaraju da opcija koju odaberu ne načini od njih neljude. Ali kako obično biva, oni koji sistem vide kao krut skup pravila kojima se bezuslovno treba prikloniti a ne kao platformu za individualizaciju kojom će se ličnost ostvariti upravo stvaranjem makar i minimalnih razlika u odnosu na sistem, Perović je u drugačije izraženoj slobodnoj volji pojedinaca video samo još jedan krut sistem, neprijateljsku ideologiju, protiv koje se treba boriti, neko će i tako protumačiti, do istrebljenja.

"Nakon gledanja pomenutog spota, osjećao sam neku vrstu nasilja koju promovišu ta dva glumca, za koje sam kasnije saznao da privatno nijesu homoseksualci. Taj poljubac - koji treba da bude intimna stvar ljudi - on se javno demonstrira. Što se tiče pomenutih mladića, osim što kroz taj poljubac nastavljaju sa promovisanjem nemorala, bluda i razvrata - oni na jedan način vrše nasilje manjine nad većinom i nameće nam se da je sve to normalno i da su sve opcije moguće. Slušajući promotere ove ideologije konačno ishodište bi trebalo da bude da ta dva momka koji se ljube u spotu, sjutra treba da budu roditelji nekom djetetu. Pripadnik sam dijela građana koji razvija i njeguje hrišćansku porodicu. Načela hrišćanske porodice su, prije svega, heteroseksualni brak, a onda i priprema za taj brak na jedan normalan, moralan, čedan način, a ne na razvratan način. Ja sam se osjećao ugroženim nakon gledanja tog spota. To je bila agresija na mene, na ambijent u kome ja vaspitavam svoju djecu. Dakle, neka mi ne plasiraju u momentu kada ja očekujem fudbal - reklamu LGBT grupacije", kaže Perović.

Sve što je želeo bilo je devedeset minuta driblinga, slobodnih udaraca, pasova, ofsajda, kornera, penala, auta, žutih i crvenih kartona, iznerviranih trenera, indisponiranih rezervi, navijačkih pesama, nepropisnih startova, propisnih psovki, pljuvanja na travu, i konačno, onog najvažnijeg - golova, a dobio je jedan poljubac. Ljut je jer golova nije bilo. Ili još gore - nije imao koga da poljubi da ih proslavi.