Intervju s Lepom Mladenović

Lepa Mladenović, feministkinja, aktivistkinja, lezbijka, nedavno je boravila u Sarajevu te učestvovala u diskusiji nakon projekcije filma Bal mačaka prikazanom u Art kinu Kriterion 18. jula u sklopu filmskog programa Sex, Pop & Politics. Za Dane Lepa, kao kultna ličnost feminističkog i lezbijskog pokreta na prostoru bivše Jugoslavije i aktivistkinja Labrisa, organizacije za lezbijska ljudska prava iz Srbije, govori o prideovima u Splitu i Zagrebu, stanju LGBT prava na Balkanu, LGBT aktivizmu, patrijarhatu i planovima za naredni Pride u Beogradu.

DANI: Molim Vas da za početak prokomentirate dešavanja sa Split Pridea koji se desio 11. juna ove godine?

MLAĐENOVIĆ: Tog sunčanog dana bilo je puno ljudi, građanki i građana iz Splita, solidarnih u podršci lezbijskih i gay prava. To je bilo dirljivo. Atmosfera je na početku bila sjajna, izgledalo je skoro kao da smo u San Franciscu, neki su nam mahali sa prozora, iz kafića... Ja sam nosila poruku “Mare i Kate vole se da znate”, osjećala sam se veličanstveno hodajući kamenim ulicama Splita, i nekako se moja istorija odlazaka na more, još iz Jugoslavije, pojavila u trenutku. U povorci je bilo nas iz Crne Gore, Srbije, Bosne i Hercegovine, Slovenije i različitih gradova Hrvatske. Dalje smo hodali i onda je krenulo sve više i više nacionalističkih vikanja, i počelo je da liči na Beograd 2001, “masakr paradu”: to je bio početak ultranacionalističkog napada na lezbijsku i gay populaciju na postratnom Balkanu, oko 800 muškaraca je u stampedu kidisalo na nas, a nije bilo nijednog policajca. U Splitu, kada smo stigle na rivu, to je već bilo zastrašujuće. Taj huk hiljadu muških glasova: “Ubij, ubij, ubij!” još mi šušti u ušima kada se setim. Ono što je bilo dobro jeste da je policija morala da ih makne, što je vrlo važno, tako da smo paradu završile sa Le Zborom, lezbijskim feminističkim horom iz Zagreba. Kada su one zapevale Moja mala nema mane, u takvom okružju, celo energetsko polje se promenilo i ljubav je počela da ulazi u nas.

DANI: Sedam dana poslije desio se Zagreb Pride koji je do sad okupio naj veći broj ljudi i prošao bez ijednog incidenta.

MLAĐENOVIĆ: Zagreb je ogroman uspeh, jer je nekoliko hiljada građanki i građana izašlo na ulicu sa jasnom političkom porukom – ljudska prava za različite ljubavi. U Zagrebu je to deseta godina izlaženja na Paradu ponosa, i ovog puta je bilo oko četiri puta više ljudi nego obično. Inače, simbolika mržnje u Splitu je bila slična simbolima u Beogradu 2001. Nasilnici su i ovde bili navijači. U odličnom tekstu bivšeg feralovca Damira Pilića, on kaže da mu je u Splitu sve to ličilo na predzadnju fudbalsku utakmicu između Hajduka i Crvene zvezde 1990. u Beogradu. Interesantno je da su dobrovoljci u ratovima mahom bili navijači fudbalskih klubova tada, a da su ultranacionalisti iz istih klubova sada, 20 godina kasnije, i dalje spremni da se tuku, uz blagoslov crkve i nekih nacionalističkih političkih partija. To je tako u Srbiji, i to je tako u Hrvatskoj. Sve dok ima ultranacionalističkih i profašističkih osnaživanja od strane određenih partija i od strane religioznih institucija, oni će postojati.

DANI: Možemo li uopće govoriti o poboljšanju LGBT prava na Balkanu?

MLAĐENOVIĆ: Apsolutno! Lezbijski i gay pokret je aktivan u regiji već 20 godina. S jedne strane smo uradili početni korak ka uvećanju dostojanstva za život nas koji volimo na neheteroseksualni način. Međutim, još uvek ima ultra desničara koji hoće da nas zaustave. Oni nas ne mogu zaustaviti, ali zasigurno usporavaju razvoj ljudskih prava. Što se više ide ka demokratiji, ljudi će birati s kim će živeti, imati će više opcija, moći će da prave gay ili lezbijske porodice, queer komune, šta god to značilo i koliko god se to drugima svidelo ili ne. Sarajevo već ima puno građanki i građana koji su lezbijke i koji su gay, trans i queer. To je činjenica. Ova država i društvo morat će to prihvatiti. Queer Festival 2008, koliko god da je bio nasilan, a i tada sam bila ovde, je bio ogroman pomak. U postratnoj regiji istospolna orijentacija postaje vidljiva najširem građanstvu kao vest o nasilju. Tu fazu smo sad u BiH i Srbiji prošli. Udruženje Q je pre toga aktivno radilo dobrih četiri-pet godina, tako da je civilno društvo dobilo ogromno osnovno znanje o LGBTIQ pravima.

DANI: Međutim, poslije tih tragičnih događaja iz 2008. LGBT aktivizam je nestao. Kako povećati LGBT vidljivost i aktivizam?

MLAĐENOVIĆ: Nije nestao, on je mudro promenio oblike delovanja. Aktivizam u BiH postoji kroz internet. Prošle godine sam srela aktivistkinju grupe za prava muslimanske lezbijske i gay populacije u SAD-u, i ona mi je rekla da se njihov aktivizam zbog pretnji i straha odvija samo preko interneta, zato što i tamo postoje ljudi koji, simbolički rečeno, žele njihove glave. Sećam se da sam bila iznenađena, jer mi mislimo da je u tim državama sloboda neupitna. Internet se onda koristi na najbolji mogući način kroz chat sobe, forume, Facebook... Taj aktivizam u BiH ne treba zanemariti. To je važna faza osnaživanja, pre nego što se ponovo objave novi likovi aktivistkinja i aktivista na vašim ulicama... Pitanje je dana kada će se to dogoditi. Iznenadit ćete se koliko ih ima i kako su različiti i lepi. Ja verujem u njihovu snagu.

DANI: Problem je što se ljudska prava zanemaruju u korist drugih stvari– prvo treba riješiti nacionalizam, pa onda prava prvih, drugih, trećih manjina, i na kraju ništa neće biti ni riješeno...

MLAĐENOVIĆ: ...Jer mi više nećemo biti živi. Ali, to nije samo problem BiH. Sećam se kad smo osamdesetih krenule sa feminizmom u Jugoslaviji. Konzervativni diskurs je tada bio isti – moramo prvo da razrešimo klasno pitanje, a žensko pitanje će doći na red kasnije. Tačno je tako bilo. Mi smo rekle – stanite malo! Mi smo diskriminirane sada i ovde! Poznata mi je ta argumentacija već 40 godina. To je jedan od načina na koji se brane oni koji imaju teškoće da se suoče i prihvate da lezbijska ljubav postoji – iako ona zapravo ni za koga nije opasnost.

DANI: Kada govorimo o protivljenju LGBT pravima, može se reći da su većinom muškarci ti koji stoje u prvim redovima i koji su protiv – muškarci iz političkih stranaka, iz vjerskih skupina, pa i navijači o kojima ste govorili. Da li je to neka vrsta fronta odbrane patrijarhata koji služi kao odbrana od različitosti?

MLAĐENOVIĆ: Oni koji imaju više političke moći i uticaja na društvenom polju više su homofobični. Zato homofobija ima lik muškarca, iako je homofobija društveni fenomen nezavisan od roda. Feminističke istraživačice već imaju argumentaciju za povezanost macho identiteta i otpora prema lezbijskoj i gay seksualnosti. Moja politika je da mi nismo njihovi neprijatelji. Ja nisam ničiji neprijatelj. Ja tražim, insistiram, uzimam javni i privatni prostor za svoju lezbijsku žudnju i to je moja politika.

DANI: Kako biste definirali termin “lezbijska žudnja”?

MLAĐENOVIĆ: Ah, u telu jedne žene ka drugoj. A sada više nema nikakve dileme da je lezbijska žudnja građansko pravo. Zašto – da bi lezbijke mogle imati ogledalo u društvu. To znači da kada uzmem knjigu, film, nauku, kulturu hoću da sam tu predstavjena. Četiri hiljade godine civilizacije ukinule su prostor za lezbijsku i gay ljubav i erotiku. Setite se, svaka knjiga iz lektire bila je duboko patrijarhalno seksistička i heteroseksualna. To je za mene sad samo materijal iz arhive. Lezbijska žudnja je pukotina u ogromnom čeličnom zidu koji je heteroseksualan, pukotina koja dovodi u pitanje čitavu postavku društvenog sistema. Freud se zasigurno, kako se to kaže u narodu, prevrće svaki dan u grobu 16 puta, na moju radost, jer nam koncept s kojim je on ustrojio porodicu više ne koristi.

DANI: Zašto je bitno iskazati svoj identitet? Da li je to značajno zato što jedino to može garantirati adekvatnu borbu za ono što nam je potrebno?

MLAĐENOVIĆ: Za sada jeste bitno. Možda jednog dana neće biti bitno, kada svako bude mogao da se identificira kako želi. To je političko pitanje. Heteroseksualni ljudi ne mogu uopšte da zamisle koji su to slapovi teških emocija i strahova raznih vrsta koji dolaze iz dana u dan kod ljudi koji imaju istospolnu orijentaciju. Život u izolaciji, u krivici koju im je na metnulo društvo. Pogotovo u manjim mestima. Potrebno je puno individualnog i političkog rada da bismo imali građanke i građane koji će birati svoj život. Zato što sada oni zapravo svoj život ne mogu birati. Oni prihvataju poslove gde ne moraju da se iskažu, gde se neće napredovati, samo da ih niko ništa ne pita, da ne kažu ni “Dobar dan” komšinici jer će ih sutradan pitati zasto nemaju muža... i gledaju naprosto da se provuku.

DANI: Kako izgledaju planovi za naredni Pride u Beogradu?

MLAĐENOVIĆ: U Beogradu se naredni Pride planira za septembar. Da bi Pride uspeo potrebno je da država i gradske vlasti preuzmu odgovornost. Poznato je šta treba da rade. Na primer, ove godine dok smo kao Žene u crnom protiv rata stajale u Beogradu na dan komemoracije u Srebrenici – nije bilo organizovanih ultranacionalista da urlaju i bacaju petarde na nas. To znači da im je neko iz vlasti rekao da ne dođu! Grad je prošle godine za vreme Pridea 2010 bio razrušen, gradonačelnik je bio očajan, i moguće je da će ih to navesti da pregovaraju sa nacionalistima, jer nasilnici ne moraju da izađu na ulice ako im njihove vođe to narede. Ja računam da će još nekoliko godina trajati ovo izlaženje na ulicu sa policajcima i ultranacionalistima u isto vreme. A u BiH će se raditi na načine pomoću kojih će se aktvistkinje i aktivisti osećati sigurno. Važno je da zauzimamo svoj prostor, ali i pre svega da se osećamo dobro. Lepo je biti ono što želiš da budeš, a jedan lezbijski i gay slogan kaže: Svaki poljubac je revolucija.

Razgovarala: Masha Durkalić

Foto: Dženat Dreković
DANI