Srpsko gej kraljevstvo

TV programi sve su puniji emisija u kojima gostuju pripadnici gej populacije... i to je jako dobra stvar. Iako genetičari i slični pametnjakovići tvrde da je posedovanjem stanovitih hromozoma svaki muškarac latentni homoseksualac, biti gej u Srbiji oduvek je, nažalost, bio usud i guba.

Naravno, mislim na seksualno opredeljenje, jer biti pederčina po karakteru u ovom balkanskom brlogu smatra se poželjnom osobinom u mnogim zanimanjima, političkom, estradnom i javnom životu uopšte.

Da je svaki muškarac i latentna budaletina znalo se odavno, a posebno je zanimljiva teorija da do pre desetak godina gejeva u Srbiji nije ni bilo. Tada su, šatro postojali samo „peškirići" i „olinjali homosi", a u docnije vreme su se oni podelili na buljaše ili furundžije i pucače ili tobdžije, te da je biti gej privilegija novoevropskih Srba.

Iako istraživači tvrde da gotovo ne postoji muškarac koji za života nije makar jednom sebe zamislio u toj „nemogućoj misiji", retki su oni koji imaju petlju da to i priznaju. Svoju hrabrost obično troše na dandarisanje žena i razbijanje gej parada. Još su ređi oni koji smeju da se pohvale naglas da se druže sa gejrilcima.

Primer rijalitija „Dvor" najbolje pokazuje onu razliku s početka teksta, jer se u najpoznatijem srpskom TV kraljevstvu nalaze najmanje četiri gej sigurice i još najmanje dve osobe koje bi makar probale i ovo i ono... i dsz! I dok jedna kratkonoga mentalna pederčina ovom nebitnom temom nije krenula da drugima bode oči, niko o njihovom seksualnom opredeljenju niti je razmišljao, niti je o tome polemisao, a polugej kraljevina je funkcionisala besprekorno! Ali, sad je tamo i ta vrsta različitosti postala uvreda.

Problem homoseksualaca u Srbiji nisu ni genetičari, ni političari, a ponajmanje su to lajavi dvorski patuljci. Problem je to što se homoseksualci i dalje bave formom umesto konkretnim načinom da postanu ravnopravni u svemu. U sopstvenoj patetici lakše im je da podviju rep nego da pokažu zube, ali ne meni i sličnima, već onima koji ih razapinju... i sličnima. Moraju da ličnim primerima ubede javnost da muški nije više poginuti na bojnom polju, prebiti ženu ili onog ko drugačije misli. Da je muški prihvatiti činjenicu da je za pojedinca svejedno da li se njegovom komšiji diže na onog istog urednika ili na njegovu ženu, koleginicu, ljubavnicu. Da im neprijatelji nisu oni koji smišljaju viceve o njima, već oni koji ih realizuju.

Jer, da bi u ovoj drljojebini neko bio omražen, nije potrebno da bude latentni ili konkretni gej, homoseksualac, peder, whatever... Poremećeni sud javnosti odavno je, u zavisnosti od potrebe, bio iznad onoga što se smatralo poremećenim.

Preuzeto iz magazina Press Online