“Da li si frajer ili riba?” 3. deo

Nakon što se odlučila na promenu pola, Juliet Jacques počinje da živi kao žena. Slede reakcije prijatelja, poslodavca i potpunih stranaca. (deo I, deo II)

Nakon što sam donela odluku o promeni pola, prvo mesto gde sam otišla je bio Clare Project, grupa za podršku transrodnim osobama.  Tu sam dobila informacije o proceduri koja sledi preko državne zdravstvene službe, o brojnim estrogenima koje ću morati da uzimam, o uklanjanju malja i samoj hirurškoj proceduri, kao i o prvom i osnovnom koraku, a to je da od svog lekara opšte prakse dobijem uput za psihijatra.

Moj lekar opšte prakse me je upozorio da postoji lista čekanja od tri do četiri meseca.  Dobro, pomislila sam, imaću dovoljno vremena da se pozabavim stvarima oko prijatelja i porodice. Nekoliko dana kasnije stiglo mi je obaveštenje: moj pregled je zakazan za dve nedelje. To je to, odlučila sam.  Živeću kao žena, sem na poslu, gde ću i dalje biti muškarac, ionako mi moj privremeni ugovor ističe za dve nedelje.  Zašto se onda toliko trudim zbog tih preostalih dve nedelje?

Poslala sam imejl svima sa kojima sam bila u kontaktu. Želela sam da od mene saznaju šta se dešava.  Pre nego što sam poslala mejl, potrudila sam se da napišem o svemu što bi ih možda interesovalo, a zatim sam otišla u grad da kupim ono što sam smatrala kao osnovno za svoj život u ženskom obliku.  Odabrala sam odeću, želeći da se delujem kao zensko, ali bez preterivanja.  Odabrala sam crno belo majcu, suknju do kolena i ravne cipele.

Iako je ono što sledi trebalo da bude uobičajena svakodnevica, delovalo mi je nepoznato i zastrašujuće.  Izlazak iz kuće je bio užasavajući, ništa nalik sređivanju za kvir džender večernje izlaske.  Ulog je bio izuzetno veliki, ali sam sebi zabranila upotrebu "dugmeta stop" koje sam koristila svaki put kada mi bi teško padala uloga predstavljanja sebe kao žene u javnosti.  Znala sam da sada činim pravu stvar.

Morala sam da zamenim jeftine uloške za brushalter koje sam kupila na eBay-u, tako da sam otišla u posebnu radnju koja je nudila sve što je potrebno muškoj osobi da bi izgledala kao žensko.  Potrošila sam 110 funti na daleko trajnije grudi. Iako je bio veliki izdatak, znala sam da će ovaj brushalter izdržati sve dok ne počnem da uzimam hormone. (Obećala sam prijatelju da ću mu ih pokloniti kada mi ne budu više bili potrebni.  Ukoliko ih on kasnije ponudi na eBay-u, biću veoma ljuta.)

Gladna nervozno sam izašla iz prodavnice hrane. Da li transfobija čini kupovinu voća komplikovanim procesom?  Ne: kupila sam babane, a kasirka nije ni čudno pogledala, a zatim sam samouvereno sela na autobus nazad kući.  Moj prvobitni strah da će biti teško da prođem kroz grad bez dobacivanja i verbalnog uznemiravanja je bio neosnovan.

Prijatelji su odgovorili na moj imejl: svi su mi pružali podršku, mnogi su se divili mojoj "hrabrosti".  Ja se nisam osećala posebno hrabrom.  Samo sam uradila ono što je bilo neophodno da bih ostala normalna.  Neki, naročito moji muški prijatelji, su iskazali svoju zabrinutost: njima sam se dopadala kao muškarac, i plašili su se da će me kao muškog prijatelja izgubiti.  Iz moje transrodne perspektive ja sam podcenila plemensku prirodu roda. Takođe sam bila zatečena kada su neke moje prijateljice iskazala svoju radost pošto ću im se "pridružiti", dok su neki muškarci smatrali da ih ja "napuštam".

Uskoro je njihova zabrinutost nestala. Trenutne promene su bile površinke, u osnovi ja sam ostala ista osoba. Ali kada smo proslavljali rođendan jednog mog prijatelja, drugog dana mog " pravog životnog iskustva', ja sam postala zabrinjavajuće svesna kako stranci na mene mogu da reaguju.  Dvojica muškaraca su buljila u mene, a zatim je jedan prišao i pitao me: "Jesi li ti frajer ili riba?"

Šta sada da učinim? Da tražim mogućnost treće opcije?  Da kažem "žena" ili mojim muškim ili nekim kemp piskutavim glasom?  "Frajer" mi se učinilo najsigurnijim odgovorom, kojim pak nisam bila oduševljena.  "To sam i mislio," rekao je on.  "Dobre sise!" Stisnuo je sadržaj mog brushaltera i zatim otišao.  Ja sam sela, osećajući olakšanje i istovremeno da sam bila seksualno napadnuta.

Dva dana kasnije sam se vratila u Clare Project.  Osetila sam se manje sigurnom: u radnjama su odbijali da me usluže, nekoliko starih prijatelja nije odgovorilo na moj imejl, i veoma sam brinula kako će moja porodica da reaguje.  Savetnik u Clairu mi je rekao da dam prijateljima vremena, da ocekujem diskriminaciju i da čekam pravi trenutak da kažem roditeljima.

"Šta ako me psihijatar proglasi nespremnom za promenu?" pitala sam.  "Neće" rekao je savetnik.  "Postoji niz psihijatrijskih pregleda kroz koje treba da prođes, ovaj će samo proveravati da li boluješ od nekih očiglednih mentalnih bolesti.  Objasni sve polako i sve će biti u redu."

Otišla sam kući donekle razuverena.  Sledećeg dana sam se vratila na posao kao muškarac. Znala sam da zakonski akt Gender Recognition Act onemogućava poslodavca da otpusti osoblje koje je u procesu promene pola, a ja kao privremeno osoblje i ovako mogu uskoro da ostanem bez posla.

Popričala sam sa mojim menadžerom, koji mi je pomogao da pronadjem drugi posao u okviru firme.  Ona mi je rekla da se obratim HR-u. Sa HR menadžerom sam odlučila da ukoliko pronađem novi posao, pošaljem imejl svima koje znam i objasnim moju tranziciju, ne samo između različitih odeljenja u okviru firme, već i između polova. Kako su stvari stajale, smatrala sam da ću biti nezaposlena, ili započeti posao u nepoznatoj sredini. Najradnije bih ostala gde jesam, znala sam da je moja sredina bila srdačna, i bila je još jedna trans žena na mom spratu koja je bila savršeno srećna.

Moj predgled kod psihijatra je bio zakazan za sledeći dan.  Nervozno sam ušetala na polikliniku i ispunila preliminarni upitnik, koji je merio nivo moje depresije i uznemirenosti. Na moju sreću, rezultati upitnika su pokazali nizak nivo istih.  Psihijatar mi je postavio pitanja koja sam očekivala, o mom detinjstvu, porodici, pirjateljima, poslu, mom učestvovanju u trasnrodnoj zajednici, mom mentalnom zdravlju, upotrebi droga i mojoj seksualnosti.  Moj strah da ću biti odbijena je bio neosnovan. Zakazan mi je sledeći pregled, a psihijatar mi je saopštio da će me preporučiti za kompletnu promenu pola.

Otišla sam u šoping sa prijateljicom da proslavim dobre vesti.  Častila sam sebe šminkom, pre kupovine nove garderobe.  Kada smo to završile, bacila sam užasan kaput i torbu, koju sam kupila pre mnogo godina, simbolizujući moj prelazak iz "kros dresera" u "trans ženu". Odjednom sam osetila da sam prestala da osećam da živim "kao žena", već da samo "živim".

Vratila sam se na posao sledećeg dana.  Sredili su mi privremeni posao.  Rekla sam mom novom šefu da sam u procesu tranzicije: nikakav problem, rekla je ona.  Pomislila sam koliko sreće imam, mora da prolazim kroz jednu od najlakših tranzicija ikada. Jedan moj trans prijatelj mi je ispričao kako je izgubio sve, posao, rođake.  Bilo je užasno.  Ja sam zahvaljivala nebesima što mogu da živim i radim u vreme i na mestu koje ovo relativno dobro prihvata.  Ostala mi je još samo jedna stvar: da obavestim svoju porodicu.

The Guardian