Almanah propuštenih prilika

Srbija je u mnogo čemu kasnila i dalje kasni: rušenje komunizma - 10 godina, kraj Drugogsvetskog rata - 65 godina, otvaranje dosijea -20 godina, Koridor 10 - 20 godina, ulazak u EU -najmanje pet godina, gej parada - pet do 10 godinal

To što Srbi uvek u svemu kasne posledica je večitog otpora prema svemu što je drugačije i što se svaka promena prihvatala kao nešto što je zlo i što mora da bude usmereno protiv naroda. Srbi su uvek kasnili za svetom u pogledu obrazovanja i prosvećenosti, te naši ljudi nikada nisu mogli da vide širu sliku, kaže sociolog Milan Nikolić. I Parada ponosa spada u red onoga što je drugačije. Za Srbiju bi najbolje bilo da se ona održala pre pet ili deset godina. I tada bi morala da se upregne sva državna sila, ali da se na vreme poseglo za takvim rešenjem, danas pitanje prava seksualnih manjina ne bi zavređivalo prostor u medijima, niti bismo na našem „evropskom putu", pored Kosova i Haga, imali još jedan problem. Samo je u vrhu države tada neko trebalo da bude svestan da Srbija mora da bude „zemlja seksualnih sloboda", šta god to značilo. Ali tad još nije bilo sazrelo vreme za takve odluke.

Slučaj sa prolongiranjem održavanja Parade ponosa nije usamljen - u istoriji srpskog naroda postoji izvesna pravilnost da se odluke donose sa zakašnjenjem ili da se neizbežni događaji odlažu, zbog čega na kraju mora da se plati manja ili veća cena. Kao što, na primer, krajem osamdesetih godina u Srbiji nije srušen komunizam, pa je postala država koja je poslednja u Evropi skinula crveni barjak, iako je mogla da bude ne samo prva ju-republika koja je raspisala višestranačke izbore, već i da bude predvodnica u spuštanju gvozdene zavese. Ili kao što danas „još nije sazrelo vreme" da se otvore dosijei tajnih službi, da se otkrije grob Draže Mihailovića i da se konačno i u Srbiji završi Drugi svetski rat. Zbog toga je pravo pitanje zašto u Srbiji uvek kasno sazri vreme za sve, osim da se ide u rat.- Najveću krivicu treba pripisati društvenim elitama koje su vodile narod kroz istoriju - kaže Milan Nikolić. - U Srbiji kao retko gde postoji veliki razdor između elita i običnog naroda. U svim pokušajima modernizacije i u periodima donošenja prelomnih istorijskih odluka, taj odnos se pojavljivao kao veliki problem. Naša elita je uvek pristupala modernizaciji tako što je odlazila na školovanje u inostranstvo i vraćala se da to znanje primeni ovde. Međutim, veliki broj tih ljudi je po povratku doživljavao odvratnost prema sopstvenom narodu, i to odvratnost koja ide do mržnje. Tako je ostalo i do danas - elita posmatra narod kao glup, neobrazovan, jer gleda „Farmu" i slične programe. Malo ljudi pokušava da obrazuje masu, već se sklanja u unutrašnju izolaciju.Narod, s druge strane, kaže Nikolić, intelektualnim elitama uzvraća nepoštovanjem.- Kada vam neko predloži neke promene, a istovremeno vas naziva stokom, sigurno to nećete prihvatiti. Sada imamo situaciju da se održavanje gej parade doživljava kao promena koja će nas odvesti u Evropu, a to pitanje nema veze sa Evropom. Gej populacija ima pravo da demonstrira, jer to je demokratsko ljudsko pravo i od toga ne treba da se pravi nikakvo veliko pitanje, niti da mu se poklanja tolika pažnja. Jednostavno, samo niko ne sme da ih bije ako izađu na ulicu.

Kroz obrazovanje treba usmeravati narod u pravcu da prihvata drugačije poglede na svet kako bi u budućnosti u nekim prelomnim trenucima podržali neke možda i nepopularne odluke, koje bi se pokazale da su nacionalni interes - kaže Nikolić.Razdor između srpskog naroda i elite, koja se gnuša šajkače i opanka, dovodila je u istorijske situacije da narod ne prihvata ono što govore intelektualci, već se povodio za pričama populista, onih koji su govorili ono što narod voli da čuje. Možda je i tu deo objašnjenja zašto je narod marta 1941. poverovao generalima da je „bolji rat nego pakt", zbog čega je posle Drugog svetskog rata „zagorski bravar" mogao da bude prihvatljiviji od Slobodana Jovanovića ili što je bankar Slobodan Milošević delovao kao daleko bolja opcija od, recimo, književnika i univerzitetskih profesora koji su činili opoziciju.Nikolić kaže da i danas statistike pokazuju da Srbija procentualno daleko manje od razvijenih zemalja ulaže u obrazovanje, nauku i razvoj tehnologija. Zbog toga sagovornik Pressmagazina ističe da i današnje elite ne pokazuju odgovornost prema narodu, koji bi trebalo dovoljno da se obrazuje kako bi mogao na vreme da prihvati potrebu za nekim promenama i kako kao nacija ne bi uvek kasnili u donošenju važnih odluka.

- Kod nas nema ozbiljnog pristupa razvoju. Nova politička, intelektualna i ekonomska elita bi mogla da posveti više pažnje obrazovanju i nauci, ali oni, naravno, to ne stižu. Ekonomska elita samo puni džepove parama koje troši u inostranstvu, a politička elita preživljava od izbora do izbora vodeći računa samo o tome kako će spinovanjem da ubedi narod da je još jednom izabere - kaže Nikolić i napominje da poseban problem predstavlja to što postoji sve veći jaz između intelektualne i ostalih elita u Srbiji.

Mi imamo pametne i obrazovane ljude, ali problem je što oni najkvalitetniji odlaze u inostranstvo. Više od 200.000 mladih i obrazovanih je otišlo da doprinosi drugim ekonomijama i društvima. Imamo medije koji forsiraju sve prizemnije teme. Narod gleda „Farmu", „Selo gori" i slične programe kojim se zaglupljuje. Naravno, narod voli da gleda sebe i to treba da postoji, ali u našim medijima nema ozbiljnih naučnih i društvenih sadržaja. Potrebno je da intelektualna elita podigne glavu iz peska, prestane da juri sitne tezgice i da kaže gromkim glasom ono što primećuje i što intelektualci pričaju između sebe. Da kažu kako treba menjati stvari - priča Nikolić.Nikolić kaže da se na pitanju globalnih klimatskih promena vidi da današnja politička elita nije ništa naučila iz grešaka svojih prethodnika.

- Naši mediji ništa ne pišu o problemu klimatskih promena, koje se već događaju i žestoko pogađaju i našu zemlju. A političari čak i ne razmišljaju o tome, jer su koncentrisani samo na narednih godinu dana, kako da napune džepove i kako da prežive sledeće izbore. Kada se sve zajedno uzme u obzir, mogu da kažem samo da je dobro što nam je i ovako - zaključuje Nikolić.Goran Nikolić iz Centra za novu politiku kaže da srpski narod nema urođenu osobinu „da uvek kasni", već da su na srpska kašnjenja uticale objektivne istorijske okolnosti i činjenica da smo „sagradili kuću na raskrsnici" i bili centar rešavanja sukoba „mnogo većih igrača od nas".- Najveći problem koji imamo je nerešeno srpsko nacionalno pitanje, što su lideri često instrumentalizovali, kao što je radio Milošević. Činjenica je da su druge zemlje oko nas ranije krenule sa reformama i gutale razne „gorke pilule" koje to prate, ali je i tamo bilo problema. Nismo mnogo nazadniji od drugih naroda, ali je činjenica da zbog objektivnih okolnosti kod nas reforme uvek kasne - kaže naš sagovornik.I zato se danas govori o srpskoj istoriji kao o almanahu propuštenih prilika. Da je Milošević na Gazimestanu 1989. godine proglasio višestranačke izbore kako su mu savetovali sa Zapada, verovatno bi bio „srpski Jeljcin", a ne „balkanski kasapin", verovatno nam ekonomija ne bi bila na nivou od pre trideset godina, izgradnja Koridora 10 ne bi kasnila punih 20 godina, a železnica bi nam bila kudikamo brža nego 1939. godine. A Partizan utakmice Lige šampiona ne bi igrao na stadionu koji je izgrađen 1949. godine.

Press Online