Transrodno putovanje: 1. deo

Juliet Jacques je rođena kao dečak, ali je oduvek znala da nešto nije sasvim kako treba.  U prvoj kolumni u seriji koja beleži promenu njenog roda, Juliet opisuje kako je postepeno prihvatala svoj pravi identitet.

Odlučila sam da će moje ime biti Juliet kada sam imala deset godina. Bilo je potrebno sledečih sedamnaest godina da se dogodi da ono postane moj identitet. Ne pitajte me za moje "pravo" ime, to je neučtivo.

Promena imena je bila jednostavna- troškovi oko 30 funti. Promena mog tela je bila daleko složenija.  U Britaniji postoje dva načina promene pola: skup (privatni) i spor (državni). Odbivši uslove pod kojim sam mogla da prikupim 30 000 funti za privatni tretman, odlučila sam se za spori- za onaj za koji neki ljudi smatraju da ne bi trebalo ni da postoji. Ali bez njega bih ja bila doživotno osuđena na telo koje prezirem, od mene bi se zahtevalo da se uklopim u društvena očekivanja koja su mi strana, na taj način stvarajući mi mentalne probleme koji bi opet zahtevali višegodisnja (državna) lečenja, možda čak i višedecenijska.

Početak procesa promene roda je za mene sledeća velika faza u regulisanju moje rodne dismorfije. Uklapajući se u klasičnu transeksualnu priču, koju svaka klinika voli da čuje, znala sam još kao dete da sam "drugačija".  Moje prvo shvatanje moje različitosti se desilo u osnovnoj skoli, kada mi je drug rekao: "Moramo da od tebe napravimo većeg muškarca."

Zašto?  Sebe nisam smatrala ni za više muško ni žensko: dopadale su mi se ljubičaste igračke (naročito Transformersi) i mekani mačići. Nisam razumela fundamentalnu ulogu koju rod igra u razvoju deteta: kako ti pruža i grupu kojoj ćeš pripadati i nešto na osnovu čega se definišeš, i istovremeno osnov za dalji lični razvoj. I sve se to dešava mnogo pre su deca dovoljno stara da pitaju zašto devojčice treba da rade X, a dečaci Y (ili još češće, zašto ne treba to da rade.)

Za razliku od mojih vršnjaka, ja sam imala razloge zbog kojih sam preispitivala rodne stereotipe.  Kada sam imala deset godina, videla sam dva muškarca obučena u žensku odeću i osetila sam veliku želju da uradim isto što i oni.

Obukla sam haljinu i ogromna kolicina energije me je gotovo oborila na pod. Istog trenutka sam osetila potpunu opuštenost, a zatim potpunu zbunjenost. Zašto me je ovo uzbudilo? Da li zam ja "transvestit?"  Da li ja želim promenu pola?  Zatim se desio strah: da li će me moja porodica uhvatiti, moji skolski drugovi otkriti? Niko nikada ne sme da zna, rekla sam sebi, oblačeći žensku odeću iza navučenih zavesa sobe, u panici kada bih čula kola mojih roditelja kako se zaustavljaju ispred kuće, pre nego što bih uspela da sakrijem tragove.

U javnosti sam se mučila da iznesem ubedljivu mušku ličnost. Prvo sam poslala mizoginista, prezirući devojčice u školi za koje sam mislila da su imale jednostavan i zabavan odnos sa svojim rodnim identitetom i telima (tada nisam shvatala, u svojoj trinaestoj godini, koliko je apsurdno sve to bilo). Zatim sa naučila da poštujem žene: svoj bes sam okrenuo ka sebi i sopstevnoj nesposobnosti da se osećam slobodno u svom telu, a kamoli da se uklopim sa svojim vršnjacima.

Nikada se nisam pridružila mojim školskim drugovima kada su komentarisali ko se uklapa, a ko ne. Nisam smela da priznam, čak ni sebi da sam uživala u oblačenju ženske odeće, i da su me privlačili transrodni ljudi (iako tada nisam ni znala za reč "transrodan"). Kanalisala sam moju frustraciju kroz fudbal (koji je postao glavna afirmacija moje muškosti) kao i kroz pank bend koji sam vodila.

Usamljena, gutala sam mejnstrim medije tražeći meni slične pojedince, ali se cinilo da su mi najbliže osobe iz javnog života bile one koje su bile i predmet podsmeha: Lily Savage ili Pauline Calf. Znala sam da nisam drag queen ili transvestit, ali nisam znala šta sam.

Odbijala sam da priznam da sam opčinjena svaki put kada vidim reč "transseksualac" -narocito u Daily Mail novinama koje su kupovali moji roditelji. Ove novine su pisale o  pohlepnim transseksualcima koji su iskorišćavali državu i njene službe, a sve to uz karikaturalni prikaz jakih muškaraca u cvetnim haljinama i maljavim nogama (malo se od tada promenilo).

Zatim sam otkrila Eddie Izzarda i The Smiths, prvi je nošenje ženske odece pretvorio u nešto svakodnevno, a potonji su izvrsno glorifikovali poziciju autsajdera. Osetila sam se manje usamljenom, ali i dalje nisam znala nikoga kao što sam ja u predgradskom Surrey-ju.

Internet je bio dar sa neba: konačno sam pronašla muskarce koji se oblače kao ili su postali žene.  Konačno sam prihvatila sebe. Odselivši se od kuće u vreme fakulteta, bila sam spremna da izađem u javnost, ali kao šta?

Izjašnjavala sam se kao gej i kros dreser: gej zato što iako su me privlačili donekle ženstveni muškarci, mada sam ih  dalje smatrala muškarcima, a kros dreser, zato što je to bila najmanje opasna klasifikacija.  Za sebe sam odabrala imidž post pankera, sa bodljikavom kosom, mantilom, martinkama i Joy Division majcama, počela sam da se oblačim u žensku odeću sa svojim ženskim prijateljicama, užasavajuci ljude Horshama (što i nije bilo teško), noseći šminku i šetajuci u ženskoj odeći po gradu. Ipak sam uglavnom držala svoju ženstvenost za sebe, nisam želela da moj rod postane senzacija, i predstavljanje kao muškarca je za mene bila najlakša opcija.

Nakon dve idilične godine otišla sam u Manchester na fakultet. Grad je imao živu transrodnu scenu, ukljucujuci i Sparkle, jedinu nacionalnu transrodnu proslavu u Britaniji, ali ja sam stigla prerano. Na prekretnici milenijuma u Manchesteru kao i svim drugim mestima, trans kulturi je bilo teško da se izbori za vidljivost u okviru gej scene, a kamoli jasan identitet van nje, koju je poznatom učinila serija Queer As Folk.

Vrlo brzo sam shvatila da isključivo muški klubovi nisu za mene i počela sam da više izlazim u Manhattan's, koji je imao kros dresere konobare i bizarno radno vreme, kao i u Hollywood Showbar.  Oba mesta su imala drag queen nastupe, ali sam retko tamo viđala transrodne osobe, a kada i jesam, njih je bilo malo, obično su bili zavučeni po uglovima, skoro uvek dvadeset godina stariji od mene. Ja sam zato stvorila moja mesta: kros dresing u klubovima koje sam ja organizovala,  osećala sam da me prijatelji prihvataju, ali sam i dalje bila usamljena, nisam znala trans ljude.

U Brightonu sam jednog leta sam izasla u grad prvi put kao Juliet. Imala sam dvadeset godina.  Prijatelj me je izveo u Harlequins, gde su trans osobe bile veoma dobrodošle (na njihovim toaletima su bili natpisi "Gents" i "Ladies/TV/TS").  Muzika u klubu i enterijer su podsećali na naj kemp moguće gej klubove- drag nastupi su se smenjivali sa najjefitnijim disko hitovima. Iako sam mrzela muziku tamo, obožavala sam atmosferu i osećaj slobode koje je mesto prušalo: nikada se nisam tako osećala tako svojom.

Nakon diplomiranja upisala sam poslediplomske studije na University of Sussex. Osetivši se sigurnijom, postala sam i otvorenija po pitanju kros dresinga, i tada sam tek počela da otkrivam namerno neodređeni transrodni identitet koji su tokom devedesetih uobličile u teorijske okvire Leslie Feinberg, Kate Bornstein i drugi osnivači Studija roda na University of Sussex.

Osetivši se slobodnom u Brightonu, konačno sam preispitala svoje ubeđenje da sam gej muškarac. Imala sam dve kratke veze sa muškarcima. Obe su se zasnivale na njihovoj seksualnoj privačnosti prema mojoj nepotisnutoj ženstvenosti. Shvatila sam da je razlog zašto se nisam uklopila u gej scenu taj što na nisam gej muškarac i konačno sam sebi samoj priznala da moram da se uklopim negde na obeshrabrujućem, loše definisanom CD/TV/TS spektru, ali gde?

[to be continued...]