U potrazi za kontra trans kulturom: 2.deo

U drugom nastavku svoje kolumne, Juliet Jacques opisuje kako je postala transrodna osoba, započela terapiju i traganje za sebi sličnima.

Pošto su moji problemi sa rodom komplikovali moje odnose sa gej muškarcima koji su se ponašali strejt, odlučila sam da preispitam moj identitet i ulogu muškosti u okviru njega. Postepeno sam došla do definicije transrodni.  Razumela sam da bi transrodno podrazumevalo preoblačenje, transvestite, muško-ženske i žensko-muške transseksualce, kao i sve ostale koji su smatrali da su van tradicionalnih rodnih binarnosti. Pošto sam pronašla odgovarajući termin kojim bih opisala sebe, sada sam imala dovoljno prostora da istražujem svoj rod, i želela sam da pronađem mesta gde bih mogla sebe da izrazim, kao i da upoznam ljude slične sebi.

U početku sam provodila vreme u Harlequin klubu u Brightonu, ali se to činilo kao gubljenje vremena: jedino mesto koje je prvenstveno bilo namenjeno transrodnim i ponekad transseksualnim ženama je postalo gej klub, pre nego što se sasvim zatvorilo. Tu su se održavale povremeno "tranny" večeri, ali su uglavnom privlačile srednjovečne ljude koji nisu prošli kroz promenu roda. Program se sastojao od izuzetno kemp izbora muzike uz koju su nastupali dregovi, što je sve delovalo izuzetno zastarelo.  Ja sam se osećala frustrirano i povukla sam se sa scene.

Postalo je izuzetno naporno da nekome objasnim moj identitet: "Mislio sam da "transrodno" znači ljudi koji ... znaš već ... koji iseku svoje "delove".  Ovo je bila uobičajena reakcija. Razočarana što nisam mogla da se uklopim u postojeću LGBT scenu, iscrpljena stalnim odvajanjem mojih dvaju ličnosti, (naročito na poslu) započela sam terapiju savetovanjem.

Nakon meseci terapije, prestala sam da doživljavam sebe kao podeljenju osobu, počela sam da se osećam kao žensko, ali sam i dalje nastavila da se predstavljam kao muškarac. Moj odgovor na česta pitanja vezana za proces promene roda "da li ćes ići do kraja" su od nekadašnjeg negativnog odgovora prerasla u "kada bi bilo dugme koje bih mogla odmah da pritisnem" do "možda za nekoliko godina."  Troškovi i trud su me odbijali, ali ne i sama ideja.

Pročitala sam mnogo literature koja je na inteligentan način istraživala seksualne i rodne razlike. Sada sam pronašla mesto na kojem sam mogla da upoznam ljude koji su delili moje razmišljanje o polu i rodnim normama. Ovo je bila kvir scena, koja je srdačno dočekivala svakoga koja je sebe opisivao kao protivnik mejnstrim LGBT kulture i njenih klubova i očigledne opsesije da uđe u najkonzervativnije institucije strejt društva.

Moje učestvovanje u kvir zajednici je počelo Prajdom u Brightonu 2007.godine, kada sam se pridružila protestu protiv policijskog i vojnog regrutovanja učesnika Prajda, samo nekoliko godina nakon što su policija i vojska ukinuli zabranu homoseksualnosti u svojim redovima. Mi smo "oteli" paradu, nosili smo drečavo roza banere na kojima je pisalo "Pičke, ne murija!" Bila sam protiv vojske, ali bez policijske zaštite ne bi ni bilo Prajda (kao što je bio prošlogodisnji slučaj u Beogradu).  Dominantna genetski ženska grupa u kojoj su me dočekali raširenih ruku, bez bilo kakve istorijske tenzije među lezbejskim feministkinjama i transseksualnim ženama, ja sam bila jedina muško-ženska osoba tamo.

Moji prijatelji su me ohrabrili da se uključim što više u transrodnu zajednicu, ubedivši me da se prijavim za takmičenje  Miss Transgender uprkos svoj odbojnosti prema konceptu takmičenja lepotica. Kupila sam izuzetnu haljinu i obrela se na pisti. Na bini sam bila kao zalivena naročito kada su me pitali koji lik iz serije EastEnders bih bila, ali je sve ukupno bilo zabavno i upoznala sam izuzetne transrodne ljude koji su delili moj kritični stav prema konvencionalnoj LGB i naročito T kulturi i pomogli mi da pronađem vitalnu mrežu podrške.

Tu je bio i Clare Project, organizovana savetodavna usluga koju su volonteri vodili, za sve one koji su razmisljali ili su prolazili kroz pomenu roda, kao I Gender Trust. Prisustvovanjem njihovim forumima "Have Your Say" koji je organizovala lokalna LGBT grupa Spectrum, naucila sam mnogo o lokalnoj transrodnoj zajednici, I gde nam je mesto u gradu. Razumela sam da treba da gradimo odnose sa policijom, koja je obecala da ce da zaposli transrodnu osobu za medjusobnu komunikaciju, I shvalital sam koliko tezak zivot moze da bude za trans osobe, narocito transseksualce, koji nemaju opciju vec da budu "izopsteni" narocito cije je poreklo bilo manje privilegovano od mog.

I dalje sam tražila trans kontra kulturu. Pošto sam shvatila koliko je malo transrodnih ljudi dostupno, koliko je samo izuzeno malo njih otvoreno po pitanju svog statusa i želi da bude deo "scene" znala sam da će ovo biti teško, ali Transfabulous festival je bio otkrovenje. Nastupi i predstave su bile izuzetne, a umetnici nisu bili ništa slično različitim dreg performansima koje sam imala prilike da gledam ranije.

Srećna što mogu da zaronim u ovakvu scenu, osetilla sam se i dalje sposobnom da funkcionišem kao muškarac.  Posvetila sam se igranju gej fudbala, igrala sam za klub Brigton Bandits na IGLFA World Cup u Londonu. Iako sam se osećala prihvaćenom, ova sredina je bila suviše muškobanjasta za mene.  Pronašla sam lokalnu rodnu kvir scenu u klubu Wotever gde sam upoznala ljude koji su prolazili kroz rodnu tranziciju (uglavnom su iz žena prelazili u muškarce) i koji su sa mnom delili svoje putovanje, objašnjavali kako su ušli u državni zdravstveni program i kako su se završavali njihovi pokušaji pravog životnog iskustva.

Na kraju je podela između mog tela i uma postala nepodnošljiva.  Nisam više bila sposobna da tolerišem da me doživljavaju, obraćaju mi se i tretiraju me kao muškarca i šta više nisam  osećala da mogu da funkcionišem u muškom telu, moja strategija nije više uspevala. Sedamnaest godina nakon što sam postala svesna svog transeksualnog impulsa, vreme je došlo i za moju tranziciju- bez obzira na troškove i napore koje će biti potrebni.  Prvo pitanje je bilo: odakle da počnem?

Prvi Deo