Rufus Wainwright: Novi album

Novi album, intenzivna turneja, opera, pripadništvo "pop-kratiji" ... Došlo je vreme da razgovaramo sa izuzetnim kompozitorom pesama i pijanistom Rufusom Wainwrightom.

U poslednje vreme ste dosta na gostovanjima, sta će da donese Vaš novi nastup na sceni?

Jedna novina će biti film koji će se prikazivati iza mene, najverovatnije film Douglasa Gordona. On je izuzetni škotski umetnik, koji živi u Berlinu, inače je osvojio Turnerovu nagradu, a ima i izložbu u galeriji Tate. On je jedan izuzetni savremeni umetnik. Ovo je njegov četrdeseti film o mom oku, samo mom oku, tako da će to biti veoma ... uh ...

Vi ćete gledati u publiku?

Pa da, to je dobra ideja ... mada više će film da gleda u publiku, dok ću ja da gledam u klavir. Deonice na klaviru su toliko zahtevne, pustiću film da gleda okolo. Biće nekoliko izuzetno jakih vizuelnih imiža na sledećem nastupu, koji će biti zaista ikonoklastični, pa ćete moći da izvučete različite zaključke. Da li je u pitanju smrt, tamnokosa dama, večnost ili kraj, cela stvar je poprilično mračna, što uvek otvara prostor za pitanja i odogovore.

Koje je najčešće pitanje?

S obzirom da ste danas ovde i da je već kraj dana, da razmislim malo ... Svi pitaju o Lulu, ko je Lulu, ili zašto taj lik, a ja mislim da postoje mnogi razlozi, jedan je da sam ja veliki obozavalac ovog lika i da ne mogu da se setim imena tipa koji je napisao ovaj komad. Film je bio Pandorina kutija sa Louise Brooks, i ona je posedovala tu neku destruktivnu lepotu koja je donosila nesreću, a da nije čak ni pokušavala, ona nije bila loša osoba, jednostavno je bila prokleta, ali na izuzetan način. Da li je taj lik nešto što sam ja oduvek želeo da budem (smeh) ili neko u koga sam se zaljubio. Za mene to nije konkretno muškarac, odnosno žena, mada mislim da je u pitanju ženska energija. To je nešto što je uvek bilo prisutno u mojoj mašti.  Odatle ta tamnokosa dama, i odatle Shakespeareova tamnokosa dama, koja se pominje u sonetima koje izvodim, a zatim tu je i moja sestra Martha. Posvetio sam jednu pesmu njoj i mojoj majci, i naravno tu je i Prima Donna. Postoji čitav  niz snažnih i tamnokosih, zagonetnih žena koje se pojavljuju na ovom albumu.

Dobro je dokumentovana stvar da su gej muškarci opsednuti jakim zenama.  Šta Vi mislite o tome?

Već sam o ovome govorio i mislim da postoje dva ugla gledanja: jedan je iz perspektive gej muskaraca, da je arhetip starije, mudrije, iskusnije žene nešto sa čime možete da imate vezu bez seksa, bez potrebe i neophodnosti da je i seksualno konzumirate. Razlog je da je ta žena imala seksa u svom životu, nije da je on ne interesuje, ali postoje druge stvari sada. Ona je sofisticirana i malo iznad toga, a seks je samo deo njenog života, tako da je ova veza sa starijom ženom manje zastrašujuća nego "obaveza sa mlađom".  Eto, ja mislim da je to jedan od razloga. Takođe mislim da su ove žene, kao i mnogi gej muškarci, bile povređene od strane muškaraca, tako da mogu da saosećaju o mnogo čemu.  Sa druge strane, dosta ovih starijih žena, a pričam o određenim svojim prijateljicama, kao što je na primer Cherry Vanilla iz LA-a, koja je radila sa Bowiejem i Joan Buck, koja je kao i mnoge druge neko ko je preživeo naše doba, jer su mnoge od njih izgubile prijatelje tokom epidemije AIDSa. Mnogo njihovih prijatelja je umrlo tokom sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih, tako da mislim da one traže svoje stare prijatelje u prijateljstvima sa mlađim gej muškarcima. Mislim da sam i ja sam upao u tu, ne bih rekao zamku, ali već ...

Ovo je kao neki šablon.

Da, šablon, tako te i biraju. To je neka simbiotska veza. (pauza) Nije loše za kraj dana! 

Mislim da ja lično imam neki afinitet prema besu nekih od ovih žena. To toliko osnažuje.

Da, bes, ali isto tako i njihove emocije, bilo da su tuga ili sreća u pitanju, sve su one obojene iskustvom i nekom količinom poraza, zato što ukoliko si žena i na ovoj planeti si već duže vreme, onda si seksualno poražena (smeh) i posle izvesnog vremena to te pogodi. Zato ih njihovo iskustvo čini veoma ponosnim i veoma besnim (smeh). 

Hajde da malo pričamo o Vašoj operi Prima Donna. Da li ste uneli neke izmene od njene premijere u Manchesteru?

Bilo mi je veoma interesatno da radim sa Daniel Cramerom u pripremanju za Manchestersku premijeru, i mislim da je on izuzetno talentovan, dobronameran, dinamičan mladi režiser, i da njegovo vreme tek dolazi. Ali istovremeno, on je gotovo uproprastio ovaj projekat svojim egom. To je u redu ... ukoliko ste Vi kompozitor. (smeh), ali ukoliko ste Vi režiser i tako se ponašate, e to već otežava situaciju. Na kraju svega, završili smo projekat, i bilo je dosta strasti koja je mogla da se oseti kao rezultat njegove vizije i moje muzike, i nisam nezadovoljan krajnjim rezultatom. Ali kada smo je završili, i kada smo saznali da opera ide u London, znali smo da mora još da se radi, da bude više o operi, a manje o, znate već čemu, budžetu. Ja sam namerno napisao operu koja se dešava u jednostavnom, scenskom enterijeru, za koju znate da može da se odigra u različitim pozorištima. Dešava se u jednoj sobi, u jednom danu, sa flešbekovima, i to je bilo veoma strateški sa moje strane, kako bi opera mogla da se izvodi na različitim mestima. Ona daje taj neki lični osećaj, poenta je u muzici i likovima, a ne radi se o žirafi koju ćete dovesti na scenu, tako da sam sa novim režiserom Tim Allburyjem, koji je veoma iskusan u režiranju opera, realizovao ceo projekat, i nisam morao da mu govorim "sad ovako" ili "sad onako".  Cela stvar je bila mnogo pravolinijska, suptilnija i na neki način intenzivnija. Nije ispala kemp u osnovi, a ipak ima dosta komedije na nekim mestima, koje želim da zadržim, a što je zasluga Daniela Cramera. Kao što sam rekao, on je veoma talentovan i biće veoma uspešan, poseduje tu izuzetnost koju ja cenim, ali njegova produkcija, odnosno set nije mogao da se preseli ni u jedno pozorište, odgovarao je samo Manchesteru. Sada je produkcija mnogo jednostavnija.

Pretpostavljam da Vam je interesantno da je opera doživela takav debi.

Da zaista, bilo je kao na filmu, zapravo i jeste.  Nedavno sam odgledao dokumentarac o mom prijatelju, Joy Ariasu. Film je zaista divan i veoma informativan, ali je u osnovi komercijalan. "Mi ga svi volimo i on je divan" i kadrovi su bili fenomenalni, što je sve ok, ali moj dokumentarac o pravljenju opere ima svoje loše i dobre momke, i zaista je pravi za bioskopsko prikazivanje.

Šta se nadate da će ljudi osetiti kada budu došli da gledaju Vašu operu?

Nadam se da će je razumeti, i da će se prepustiti uživanju. Ono što sam ja uvek voleo u operi jeste da možete da se oslobodite svega i da dozvolite muzici, priči, sceni, kostimima da Vas ponesu.  To ne znači da Vi ne razmišljate, ili da je veoma lako da se prepustite umetničkom delu, tako da se nadam da će ljudi ovo osetiti, da će nestati u muzici. Ja želim da oni nestanu u mojoj muzici (smeh).

Vi ste u jedinstvenoj poziciji jer ste radili i u svetu pop muzike i opere.

Ono što ja volim u svemu tome jeste da mogu da cenim moje sveukupno iskustvo. Što se tiče sveta popa, ja sam uvek bio čvrsto u tom svetu, odrastao sam sa tom muzikom na neki način, tako da znam šta je realnosti, ali sa operom sam zaista napravio izuzetni iskorak, radio sam sa kompozitorom klasične muzike, uradio sve aranžmane sam, nisam preuveličavao stvari, i mislim da sam preživeo oluju. Bilo je zaista teško i veoma demorališuće, ali neki kritičari nisu imali mere. Sa druge strane preživeo sam i moje delo je preživelo, što je više nego većina pop muzičara koji pokušavuju da se oprobaju u svetu opere. Ne pričam o mjuziklima, već o operi, koja je kao neko grobljansko odeljenje.

Ko se još oprobao?

Mislim da je Sting napisao operu, koja nije dobro prošla, i moram da kažem da nije da su ova dela loša. Paul Simon je napisao mjuzikl, koji je više opera i bio je isuviše komplikovan za Broadway tako da su ga samo odbili. Roger Waters je napisao jednu operu, Paul McCartney takođe, ali moj rad nastavlja da živi sam od sebe, dok su ovi drugi imali pare (smeh).

Da li Vam je pitanje novca važno?

Pa nije to neko pitanje, mislim definitivno dobro zarađujem i ne mogu da se požalim, ali ja sam uvršćen u popkratiju ove zemlje i definitivno sam na nižoj listi. Dobar sam prijatelj sa Jake Shearsom i Jason Sellarsom, kao i Eltonom i Neilom, ali da znate da svi oni imaju mnogo veće kuće od mene (smeh). To malo nervira, ali opet, ... šta ja znam.  Što god, ne bi trebalo ovim da se sada bavim, kraj je dana.

Moj prijatelj je najbolji prijatelj sa Anom Matronic, i rekao mi je da nju ne prepoznaju u New Yorku.

Da, ne, to je interesantna situacija. Ja sam na primer mnogo poznatiji od njih u Americi, ali to je veoma interesantna situacija. Ne bih voleo to, da budem super poznat, a da me niko ne prepoznaje.

Zaista?

Pa, zapravo još uvek se borim sa tim, tako da...

Vas moraju da prepoznaju.

Još uvek sam željan krvi. Mene dosta prepoznaju.

Ne biste mogli da se šetate Sohom u Londonu.

Mene često, zapravo redovno prepoznaju, ali ne nastaje ludnica kada ja uđem u prostoriju. Još uvek je to suzdržano.

Da li je to tipično britanska stvar da ne želimo da se primeti da smo uzbuđeni?

Ne znam, pošto se krećem u popkratiji, što je za mene novi svet, koji sam upravo izmislio o što je divno, primećujete circus oko ljudi kao što su Madonna ili Eminem, i tu nema poredjenja.  Pre neki dan sam šetao okolo i svuda su bila policijska kola i limuzine, i pomislio sam da je neka pretnja podmetnutom bombom, kad ono Simon Cowell izašao u šoping. To je sasvim neki drugi svet o kome, hvala Bogu, jos uvek ne moram da razmišljam .

Album Rufusa Wainwrighta "All Days Are Nights: Songs For Lulu" je u prodaji.
www.rufuswainwright.com