www.gay-serbia.com |
Povodom 17.maja, Međunarodnog dana protiv homofobije i transfobije, Labris je sproveo akciju prikupljanja ličnih priča LGBT osoba o primerima kada su njihova osnovna prava bila uskraćena.
Cilj je bio da se što veći deo javnosti informiše o konkretnim
primerima kršenja ljudskih prava. Kampanja Da se i tvoj glas čuje naš je
glas u tišini...
Danas je dvadeset godina kako je Svetska
zdravstvena organizacija skinula homoseksualnost sa liste mentalnih
bolesti, a 17. Maj proglašen za Međunarodni dan protiv homofobije.
Srpsko lekarsko društvo je tek 14. maja 2008. godine konačno priznalo da
homoseksualnost nije bolest. Osamnaest godina kasnije.
Ali
nasilje nad LGBT osobama u Srbiji je i dalje svakodnevno i u javnom
prostoru potpuno nevidljivo. Lezbejke, gejevi, biseksualne i transrodne
osobe predstavljaju objekte mržnje, nasilja i otvorene diskriminacije, a
žive pod stalnim pritiskom. Razlozi leže u čvrsto ukorenjenim
predrasudama, tradicionalizmu, iracionalnom otporu prema svemu što je
drugačije, nesposobnosti i nedostatku hrabrosti, odsustvu volje države
da zaštiti manjinske grupe, te porastu desničarskih grupa i uticaju
pravoslavne crkve. Nasilje se retko ili gotovo nikad ne prijavljuje
nadležnim institucijama u strahu od javnog razotkrivanja vlastite
seksualnosti u homofobičnom društvu kao što je srbijansko.
U ovom trenutku širom sveta, u Australiji, Kamerunu, Kolumbiji, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Izraelu, Peruu, Italiji, Engleskoj, Americi pripadnici LGBT zajednice razmenjuju poljupce, u nizu flesh mob akcija, koje se sastoje od iznenadnog pojavljivanja u javnosti, brze i nenasilne realizacije i isto tako hitrog završetka. Oni tako obeležavaju Internacionalni dan protiv homofobije, slaveći ljubav i pravo na različitost. U Srbiji pak, bez obzira na Ustavom i zakonima proklamovanim pravima, za LGBT osobe i njihove prijatelje još uvek nije moguće slobodno se okupiti i šetati centrom grada i pokazati legitimne težnje u borbi za jednaka prava i tretman u društvu.
Zbog glasova Drugih koje nećete, ne možete ili ne želite da čujete, zbog slobodnog društva ravnopravnih, zbog prava na izbor i prava da se voli, zahtevamo od države sledeće:
Miloš Urošević, Žene u crnom
Najozbiljni napad na mene, desio se u januaru 2007. godine u
mračnoj Sremskoj ulici. Trojica skinsa su rekla: Pederčina on je u
Ženama u crnom. Jedan me uhvatio za kosu. Ponovo me spasla jedna žena,
moja drugarica Violeta. Nije spasla sebe. Nju su povredili gurnuvši je. U
maju te iste godine, u Knez Mihajlovoj ulici, tokom dana, jedan ulični
prodavac mi je dobacio: Žena u crnom sa penisom. U oktobru, te iste
godine, na beogradskom Trgu Republike, jedan muškarac mi je oteo zastavu
duginih boja, polomio motku na kojoj je ona bila a mene ispsovao:
pederu jedan, mamu ti jebem, ubiću te. U rano proleće 2008. godine,
jedan dečko u ulici Prizrenskoj dozvolio je sebi, da me zbog mog
komentara da mi se ne obraća, išutirao.
Potrebno je da
kažem, da niko i još jednom niko od svih ovih nasilnika, nikada nije
sudski gonjen. Niko od svih njih zbog svih pretnji nije bio kažnjen.
Zakon ove zemlje ne prepoznaje homofobiju kao zločin.
M.B.
Pre
dve godine išla sam kući na Telep zadnjim autobusom.Bilo je samo još
dva putnika. Na nekoj od sledećih stanica ušla je grupa pijanih mladića.
Jedan me je sve vreme ispitivao neke gluposti, nekoliko puta hteo da
mi sedne u krilo. Ja sam bila malo uznemirena. Drugi se nisu osvrtali.
Pitao me je jel imam momka. Nisam ništa odgovorila. Rekao je mora da si
lezbejka, nasilno mi je seo u krilo i vikao drugima " ja imam momka".
Bilo mi je neprijatno. Na sledećoj stanici sam izašla nekako, ustala
naglo i samo izletela. Išla sam peške kuci još pola sata, osvrtala se za
sobom i zastajala više puta. Odlucila sam da pustim kosu.
J.M.
Ja
radim na Poljoprivrednom fakultetu u laboratoriji. Imam više od 40
godina. Sve moje kolege i koleginice me često ispituju jel imam nekoga i
kad ću se udati. Posle svakog raspusta ili praznika dočekuju me
pitanja: jesi upoznala nekog, jesi se zaljubila, jel pao neki seks. Ja
imam svoje partnerke, duže i kraće veze od svojih dvadesetih. Nikada
nisam mogla da kažem to. Pre nekoliko meseci jedna koleginica me je
srela u prodavnici namečštaja. Bila sam sa svojom partnerkom i gledala
trpezarijske stolove. Raspravljale smo kakav nam treba i koliko ga
možemo platiti. Ona je stajala i slušala i potom mi se javila. Bilo mi
je jako neprijatno, pocrvenela sam i zamuckivala. Znala sam da je
provalila. Nije proslo ni tri radna dana a sve kolege su me čudno
gledale, svi su nešto ofrlje pricali sa mnom. Posle deset dana ta ista
koleginica mi je nabacivala nešto kao kad ćes nas zvati na neku
večericu, da vidimo kakav si sto kupila. Ja sam se smejala i kao pozvaću
ih, a znam da su htele da provere sa kim živim. Do večere nikada nije
došlo. Sa mnom danas razgovaraju samo dve koleginice od 26 iz mog
sektora.
I.K
Prošle godine sam se
autovala drugarici sa fakulteta. O.k je sve prihvatila i sama je
pretpostavljala. Ništa se nije promenilo u našem odnosu, ali je ona to
rekla i drugim devojkama sa grupe. Od tada, kad god sam u njihovom
društvu, posmatraju me kao muškarca. Prosto ne kapiraju šta je lezbejka.
Tokom jednog izlaska išla sam zajedno u toalet sa jednom od njih. Ona
je isla da se došminka. Kada sam izašla iz toaleta i stala pred ogledalo
da je sačekam rekla mi je: "Uf kako mi je neprijatno da se pred tobom
šminkam. Ja se nikada nisam pred nekim tipom šminkala". Nisam htela da
joj objašnjavam i da se raspravljam. Da ne pominjem koliko snažno su mi
njihovi momci stiskali ruku kada smo se upoznavali prvi put. I to
trojica odjednom (bio je neki rođendan). Celo veče sam držala čašu u
levoj ruci. I dan danas ne znam jel to neka fora bila. Rukujem se
svakodnevno sa muškarcima. Ima jačih i slabijih stisaka, ali ovo je bilo
neizdrživo.
Majka koja podžava i hrabri za dalju
borbu protiv diskriminacije
Želela bi da podelim jedno
iskustvo, kao majka homoseksuaca koji se javno izjašnjava. U svakom
slučaju ja kao majka ga podržavam, a i sama sam aktivistkinja koja se
zalaže za ljudska prava i imam iskustva sa tim problemom. Pošto živim u
manjem mestu to je bio bum kad je sin javno izrekao reč JA SAM
HOMOSEKSUALAC. Nakon toga su bile primedbe upućene meni i to na ulici TO
JE ONA, NJEN SIN JE HOMOSEKSUALAC. Mene je to podstaklo da treba još
više pričati o toj temi, jer ti ljudi koji tako govore nisu svesni da je
to diskriminacija LGBT osoba, da te osobe nisu manje vredne i ništa
drugačije nego osobe koje se izjašnjavaju kao heteroseksuaci. Vremenom, u
mom malom mestu se na to zaboravilo, danas više nije interesantno o toj
temi pričati.