Srbija

Lične priče: “Da se i tvoj glas čuje”

labris.org.rs · Srbija · Odabrao: Nikola · Dodato: 17. MAY 2010

Povodom 17.maja, Međunarodnog dana protiv homofobije i transfobije, Labris je sproveo akciju prikupljanja ličnih priča LGBT osoba o primerima kada su njihova osnovna prava bila uskraćena.

Cilj je bio da se što veći deo javnosti informiše o konkretnim primerima kršenja ljudskih prava. Kampanja Da se i tvoj glas čuje naš je glas u tišini...

Danas je dvadeset godina kako je Svetska zdravstvena organizacija skinula homoseksualnost sa liste mentalnih bolesti, a 17. Maj proglašen za Međunarodni dan protiv homofobije. Srpsko lekarsko društvo je tek 14. maja 2008. godine konačno priznalo da homoseksualnost nije bolest. Osamnaest godina kasnije.

Ali nasilje nad LGBT osobama u Srbiji je i dalje svakodnevno i u javnom prostoru potpuno nevidljivo. Lezbejke, gejevi, biseksualne i transrodne osobe predstavljaju objekte mržnje, nasilja i otvorene diskriminacije, a žive pod stalnim pritiskom. Razlozi leže u čvrsto ukorenjenim predrasudama, tradicionalizmu, iracionalnom otporu prema svemu što je drugačije, nesposobnosti i nedostatku hrabrosti, odsustvu volje države da zaštiti manjinske grupe, te porastu desničarskih grupa i uticaju pravoslavne crkve. Nasilje se retko ili gotovo nikad ne prijavljuje nadležnim institucijama u strahu od javnog razotkrivanja vlastite seksualnosti u homofobičnom društvu kao što je srbijansko.

U ovom trenutku širom sveta, u Australiji, Kamerunu, Kolumbiji, Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Izraelu, Peruu, Italiji, Engleskoj, Americi pripadnici LGBT zajednice razmenjuju poljupce, u nizu flesh mob akcija, koje se sastoje od iznenadnog pojavljivanja u javnosti, brze i nenasilne realizacije i isto tako hitrog završetka. Oni tako obeležavaju Internacionalni dan protiv homofobije, slaveći ljubav i pravo na različitost. U Srbiji pak, bez obzira na Ustavom i zakonima proklamovanim pravima, za LGBT osobe i njihove prijatelje još uvek nije moguće slobodno se okupiti i šetati centrom grada i pokazati legitimne težnje u borbi za jednaka prava i tretman u društvu.

Zbog glasova Drugih koje nećete, ne možete ili ne želite da čujete, zbog slobodnog društva ravnopravnih, zbog prava na izbor i prava da se voli, zahtevamo od države sledeće:

Omogućiti LGBTIQ osobama uživanje prava na slobodno okupljanje i osigurati bezbednost učesnica/ka na skupovima
Procesuirati sve slučajeve nasilja nad LGBTIQ osobama, ali i one koje se tiču pretnji aktivistkinjama i aktivistima za LGBTIQ prava, tj. pronaći i kazniti počinioce ovih krivičnih dela
Promovisati pravo na seksualnu orijentaciju kao jedno od osnovnih ljudskih prava
Razviti programe s ciljem senzibilisanja zaposlenih u državnim institucijama za pitanje seksualne orijentacije i LGBTIQ ljudskih prava, pre svega za zaposlene u institucijama sudstva, tužilaštva, policije i zdravstva
Uvesti krivično delo zločin iz mržnje u postojeći Krivični zakonik Republike Srbije

Lične priče

Miloš Urošević, Žene u crnom

Najozbiljni napad na mene, desio se u januaru 2007. godine u mračnoj Sremskoj ulici. Trojica skinsa su rekla: Pederčina on je u Ženama u crnom. Jedan me uhvatio za kosu. Ponovo me spasla jedna žena, moja drugarica Violeta. Nije spasla sebe. Nju su povredili gurnuvši je. U maju te iste godine, u Knez Mihajlovoj ulici, tokom dana, jedan ulični prodavac mi je dobacio: Žena u crnom sa penisom. U oktobru, te iste godine, na beogradskom Trgu Republike, jedan muškarac mi je oteo zastavu duginih boja, polomio motku na kojoj je ona bila a mene ispsovao: pederu jedan, mamu ti jebem, ubiću te. U rano proleće 2008. godine, jedan dečko u ulici Prizrenskoj dozvolio je sebi, da me zbog mog komentara da mi se ne obraća, išutirao.

Potrebno je da kažem, da niko i još jednom niko od svih ovih nasilnika, nikada nije sudski gonjen. Niko od svih njih zbog svih pretnji nije bio kažnjen. Zakon ove zemlje ne prepoznaje homofobiju kao zločin.

M.B.
Pre dve godine išla sam kući na Telep zadnjim autobusom.Bilo je samo još dva putnika. Na nekoj od sledećih stanica ušla je grupa pijanih mladića. Jedan me je sve vreme ispitivao neke gluposti, nekoliko puta hteo da mi sedne u krilo. Ja sam bila malo uznemirena. Drugi se nisu osvrtali. Pitao me je jel imam momka. Nisam ništa odgovorila. Rekao je mora da si lezbejka, nasilno mi je seo u krilo i vikao drugima " ja imam momka". Bilo mi je neprijatno. Na sledećoj stanici sam izašla nekako, ustala naglo i samo izletela. Išla sam peške kuci još pola sata, osvrtala se za sobom i zastajala više puta. Odlucila sam da pustim kosu.

J.M.
Ja radim na Poljoprivrednom fakultetu u laboratoriji. Imam više od 40 godina. Sve moje kolege i koleginice me često ispituju jel imam nekoga i kad ću se udati. Posle svakog raspusta ili praznika dočekuju me pitanja: jesi upoznala nekog, jesi se zaljubila, jel pao neki seks. Ja imam svoje partnerke, duže i kraće veze od svojih dvadesetih. Nikada nisam mogla da kažem to. Pre nekoliko meseci jedna koleginica me je srela u prodavnici namečštaja. Bila sam sa svojom partnerkom i gledala trpezarijske stolove. Raspravljale smo kakav nam treba i koliko ga možemo platiti. Ona je stajala i slušala i potom mi se javila. Bilo mi je jako neprijatno, pocrvenela sam i zamuckivala. Znala sam da je provalila. Nije proslo ni tri radna dana a sve kolege su me čudno gledale, svi su nešto ofrlje pricali sa mnom. Posle deset dana ta ista koleginica mi je nabacivala nešto kao kad ćes nas zvati na neku večericu, da vidimo kakav si sto kupila. Ja sam se smejala i kao pozvaću ih, a znam da su htele da provere sa kim živim. Do večere nikada nije došlo. Sa mnom danas razgovaraju samo dve koleginice od 26 iz mog sektora.

I.K
Prošle godine sam se autovala drugarici sa fakulteta. O.k je sve prihvatila i sama je pretpostavljala. Ništa se nije promenilo u našem odnosu, ali je ona to rekla i drugim devojkama sa grupe. Od tada, kad god sam u njihovom društvu, posmatraju me kao muškarca. Prosto ne kapiraju šta je lezbejka. Tokom jednog izlaska išla sam zajedno u toalet sa jednom od njih. Ona je isla da se došminka. Kada sam izašla iz toaleta i stala pred ogledalo da je sačekam rekla mi je: "Uf kako mi je neprijatno da se pred tobom šminkam. Ja se nikada nisam pred nekim tipom šminkala". Nisam htela da joj objašnjavam i da se raspravljam. Da ne pominjem koliko snažno su mi njihovi momci stiskali ruku kada smo se upoznavali prvi put. I to trojica odjednom (bio je neki rođendan). Celo veče sam držala čašu u levoj ruci. I dan danas ne znam jel to neka fora bila. Rukujem se svakodnevno sa muškarcima. Ima jačih i slabijih stisaka, ali ovo je bilo neizdrživo.

Majka koja podžava i hrabri za dalju borbu protiv diskriminacije
Želela bi da podelim jedno iskustvo, kao majka homoseksuaca koji se javno izjašnjava. U svakom slučaju ja kao majka ga podržavam, a i sama sam aktivistkinja koja se zalaže za ljudska prava i imam iskustva sa tim problemom. Pošto živim u manjem mestu to je bio bum kad je sin javno izrekao reč JA SAM HOMOSEKSUALAC. Nakon toga su bile primedbe upućene meni i to na ulici TO JE ONA, NJEN SIN JE HOMOSEKSUALAC. Mene je to podstaklo da treba još više pričati o toj temi, jer ti ljudi koji tako govore nisu svesni da je to diskriminacija LGBT osoba, da te osobe nisu manje vredne i ništa drugačije nego osobe koje se izjašnjavaju kao heteroseksuaci. Vremenom, u mom malom mestu se na to zaboravilo, danas više nije interesantno o toj temi pričati.

[+] Postavi komentar

Vaši Komentari

Moja ceka koja je bila mljenica cele familije, uspesna, lepa, umiljata, atraktivne profesije. Ali meni, ko ocu, stalno su "sedeli na grbaci" sto joj dozvoljavam da vec od polovine srednje skole ima momke, da ih ne zadrzava dugo, da cak i neko vreme zivi sa jednim, po zavrsetku srednje skole. A kad je otisla za svojom karijerom van zemlje, zamerali su joj sto zivi sa momkom koji je mladji od nje... Meni je, naravno, najvaznija bila sreca mog deteta...

I onda se desio nagli preobrazaj - prosto je nesto kvrcnulo u njenoj glavi i... Jednog dana mi stize na mail njema poruka da se konacno i neipozivo zaljubila.. Posle nekoliko dana, druga poruka. Moja cerka mi sasvim obicnim recima, kao da se to podrazumeva, objasnjava da se zaljubila u devojku!

Priznajem, bio je to sasvim neocekivani sok za mene.. Sedeo sam i razmisljao sta da joj odgovorim, sta pametno da kazem... Mesali su se u meni osecaji.. Onda sam, bojazljivo, da je ne povredim, smislio neki odgovor "okruglo pa na cose", kao u smislu - dobro je, sve je to prolazna faza, verovatno. A bio sam strahovito ponosan sto se bas meni, svom ocu, iskreno, cak i sa radoscu, poverila u tako zivotno bitnoj stvari... Rekla je istovremeno i svom mladjem bratu, koji nema problem da tako nesto smatra za "nenormalnim", iako on ima svoj stav da to za njega nije "domaci teren", ali nema nista protiv kad su ostali na takvom terenu...

I da ne duzim. Godine su prosle od tada. Ljubav izmedju dve devojke prerasla je u zajednicko zivot, kao da su bracni par. Ja sam davno prevazisao sopstvene nedoumice i shvatio da je sreca mog deteta iznad svega - ako je moje dete sretno, i ja sam sretan!Ali, znam u kavom homofobicnom drustvu zivim, i zahvaljujem Bogu sto je moja cerka van ovakvog balkanskog miljea, sto zivi u sredini koja na takve stvari gleda cak i sa simpatijama.. Ali ovde, sve sam morao kriti da bi bio mir u familiji, pa cak ni moja supruga nije dugo bila posvecena u to... Tek krajem prosle godine, nasa cerka je resila da pozove mamu kod sebe i da je stavi pred svrsen cin - pa sta bude!... U svemu ovome, najveci sok je bio za sve nas, sto je i mama to, mada sa zadrskom, prihvatila sasvim pozitivno!... Ali pravi problem za sve nas je nasa rodbina. Od kako su stvari postale jasne, jer ni ja ni supruga vise ne zelimo da krijemo tu cenjenicu, moja cerka vise kao da ne postoji ni za koga u familiji! Niko je vise ni ne pominje iako je bila uzor i miljenica oduvek.. Nama, naravno tesko pada sto medju svojom rodbinom moramo i mi da se pravimo kao da nemamo cerku, samo sina koji je za celu rodbinu sasvim "OK"...

Ali, kao sto rekoh, meni i (najzad!) mojoj supruzi, sreca naseg deteta je ono sto je iznad svega. A kako ce ona svoju srecu pronaci i realizovati, samo je njena stvar, mi smo sretni da je ona sretna... KORAST

BEOGRAD · 19.05.2010, 12:44

Jedan moj prijatelj mi je ispricao jedno njegovo neprijatno iskustvo, a ja cu ga podeliti sa Vama:
Naime, on je se jednom prilikom dogovarao preko nekog chata sa nekim likom za upoznavanje.. Culi se oni telefonom, popricali, sve naizgled ok.. I ode on na gajbu kod toga lika, ovaj ga lepo doceka. Medjutim, iskoce iz druge sobe par likova sa palicama.... Srecom, uspeo je da skoci i zagomila na vrata..jurili su ga oko 100m, medjutim uspeo je da im pobegne. Strasno!!!!!!!

Mrcajevci · 18.05.2010, 9:56

Imam 29 godina i zivim u unutrasnjosti. Biti gay osoba u Srbiji, narocito u malim mestima, predstavlja ogroman pritisak, bar za mene. Nekako, sve je bilo lakse do 23-ce, 24-te godine, a onda ljudi pocinju da se zapitkuju, sto nemam devojku i sl. Pritisak porodice i okoline, kojima su gay osobe izlozene, je svakodnevan i hronican. Nije to ni lako, a ni jednostavno.

Kragujevac · 18.05.2010, 9:42

Neću da govorim o školskim zadirkivanjima, ismejavanju, mobingu pa čak i fizičkom nasilju zato što sam to prihvatio kao realnost sa kojom moram svakodnevno da se izborim. Čak i ne krivim te dečake koji su mi to radili, rade a i radiće, rođeni su u veoma ludom vremenu, na ludom mestu i ko zna kakve probleme imaju kod kuce. Ono što me je najviše pogodilo je ponašanje moje tetke, kod koje sam odrastao, verujte to je mnogo bolja opcija nego da sam ostao sa mamom, a oca i ne poznajem. Moja "draga" razredna koja je nekako saznala da sam gej, nije imala pametnija posla nego me je poslala kod školskog pedagoga koji me je ubeđivao da je to nešto što moram da potisnem, kao da to već ne radim, i da bi mu bilo gadno kada bi mu jedan od njegovih sinova rekao da je homoseksualac. Povrh svega razredna je pozvala moju tetku i mog teču da ih obavest o mojim sklonostima koje moramo da korgujemo. To veče kada su došli kući nikada neću zaboraviti. Pale su tako teške reči, tipa, "Bolje da se Jelena (moja mama) obesila kada je ostala trudna nego da rodi tako nešto ", "Bože šta mi negujemo"... Dogovorili samo se da moram odmah da nađem devojku i da će se to popraviti. Od tada uvek imam devojku, one mi skoro ništa ne znače, ponaekad i zamolim i neku drugaricu da mi na neko vreme glumi curu. Više puta sam primetio teču da me prati kada izađem u grad. Imam oseća kao da sam u zatvoru. Kad god raskinem sa jednom devojkom, obično je to trenutak kada me pita zašto još nismo spavali, počinju neizdržljiva zapitkivanja, vređanja pa i pretnje od strane mojih, tako da veoma brzo nađem novu devojku kako bi prestali. Sada imam 20 godina još nisam u mogućnosti da iznajmim svoj stan, i ne znam kada ću biti. Počeo sam čak i da se povređujem, nekako mi to ublažava bol. I pored ovoga, tetka i teča su veoma dobri, toliko stvari su učinili za mene tako da je meni neshvatljivo kako tolika dobrota i okrutnosm mogu da stanuju i istoj osobi.

Smederevo · 18.05.2010, 3:58