www.gay-serbia.com
|
www.gay-serbia.com |
Gej populacija u Beogradu i Jerusalimu povezana je istim strahom. Žive u društvu koje je traumatizovano ratom, društvu koje tolerantno, podložno je manipulaciji i propagandi i sklono je mržnji prema svemu što je drugačije. O tome kako svet izgleda kada neko skupi hrabrosti i usred takve sredine otvori gej bar, moglo se videti u filmu „Grad granica", prikazanom u Domu omladine u sredu
Možete li zamisliti beogradskog gradonačelnika Dragana Đilasa kako iz svog džepa plaća 10.000 dolara jer Grad nije dozvolio održavanje Parade ponosa? Možete li uopšte zamisliti presudu suda kojom se Đilasu tako nešto nalaže?
Naravno da ne. Ova zemlja još uvek živi u ubeđenju da je Parada ponosa u stvari parada nakaznosti i srama i to su nam političari ove zemlje pokazali prošle godine kada su najpre javno podržali stavove crkve i desničarskih i profašističkih organizacija, a onda zamolili i organizatore da se presele na neku drugu lokaciju, kako ne bi ometali pravoverne porodične ljude u šetnji gradom.
Gledajući film „Grad granica", koji govori o gej baru Šušan, smeštenom u Jerusalimu, u okruženju mržnje, nacionalne i verske netrpeljivosti i rata, stiče se utisak da svojom voljom i upornošću ipak može nešto da se uradi. „Morate da znate da su svi muškarci i žene koji se pojavljuju u filmu preuzeli ogroman rizik za svoje živote i da da su otvorili svoje srce i svoje živote drugima sa idejom da buduće generacije ne pate i za te iste generacije da mržnja i nasilje budu deo prošlosti. Nadam se da ste inspirisani ovim hrabrim ljudima", napisala je režiserka filma Yun Suh.
Film je otvorio program „Vrelo" u okviru 57. Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma, a posle je održana tribina na kojoj su učestvovali vlasnik bara Šušan, Sar Natenel, Boris Milićević iz Gej strejt alijanse i spisateljica Biljana Kosmogina. Moderator je bio Boban Stojanović iz Queeria centra. Tema razgovora bila je upravo borba LGBT populacije za osnovna ljudska prava. U filmu mnogo toga podseća na Srbiju, najpre reakcije desničara i esktremističkih organizacija, pretnje, sukobi na ulici, konzervativizam i mržnja običnih građana koji u kameru govore da LGBT populacija nema pravo da živi u toj sredini.
„Gej populacija u Izraelu je zaštićena zakonom, uživaju svoja prava, međutim postoji veliki jaz između zakona i društva koje je jednim delom liberalno, a drugi deo su verski fundamentalisti. To je kontrast koji karakteriše izraelsko društvo. U Jerusalimu smo uspeli da organizujemo Paradu ponosa i ona se održava već pet godina za redom. Ali prve tri godine bile su pobune, fizički nastraji, tuče, pretnje smrću, bilo je zaista zastrašujuće. Najpre su nam iz grada zabranili da je organizujemo. Žalili smo se sudu i sud je doneo presudu u našu korist, sud je naredio gradu da mora da nam dozvoli organizaciju Parade, a gradonačelniku koji je inače konzervativac, da iz svog džepa plati 10.000 dolara što je otišlo u fond gej zajednice u Jerusalimu", pojašnjava Natenel.
On je objasnio da je postao odbornik u gradskoj skupštini samo da bi učinio vidljivijom LGBT populaciju u tom gradu.
„Situacija u Jerusalimu je potpuno drugačija od ostalih delova Izraela, a naročito Tel Aviva, koji je daleko od Jerusalima samo 45 minuta. Tel Aviv je veoma gej frendli grad u kome postoji gej lezbo centar, i gde se održava Parada ponosa sa preko 80.000 učesnika svake godine. U gradu postoje gej barovi, klubovi, što je veoma bitno. U Jerusalimu, nakon zatvaranja Šušana više ne postoji gej bar, ali smo uspeli našu zaednicu da učinimo vidljivijom i to je veliki uspeh", rekao je Natenel.
Gej barovi su mesta gde su inicirane velike promene, mesta koja su menjala strukture društva i istoriju čovečanstva. U klubu Šušan sastajali su se Izraelci i Plaestinci, koji zbog nekoliko sati slobode u klubu prolaze kroz isečene žice, preskaču zidove, kriju se od izraelske policije. Za razliku od Jerusalima koji nema više ni jedan gej klub, Beograd se može pohvaliti jednim, ali problem s njim je što su i vlasnik i konobari, prema rečima Borisa Milićevića, homofobični.
„Veoma često gosti bivaju napadnuti od obezbeđenja. To je dosta čudna situacija. Imamo gej klub u kojem gosti dobijaju batine, pa čak i kad ih dobiju, oni ponovo idu u taj gej klub. Ono što je bitno za napomenuti jeste da smo prošle godine imali eskalaciju nasilja i homofobije tokom organizovanja gej parade. Istovremeno, ekstremističke grupe su krenule da napadaju gej klubove. Od 2001. do 2008. godine su se uglavnom trudili da ne ulaze u prostore , međutim poslednje dve godine su i to krenuli da rade", rekao je Milićević i dodao da je jako bitno za formiranje zajednice imati jedno stalno mesto na koje će dolaziti.
Podsetimo Parada ponosa u Srbiji nije održana prošle godine na preporuku vlasti. Kada je gej populacija pre nekoliko godina pokušala prvi put da prošeta centrom grada zverski su pretučeni. Važno je biti vidljiv, na sve moguće načine, a LGBT populacija to u Srbiji ne uspeva. Prema rečima Milićevića, u Srbiji se vodi jedan identiteski rat koji je vođen u Velikoj Britaniji sedamdesetih godina prošlog veka, a ova zemlja još uvek nema svoje umetnike, poput Fredija Merkjurija i sl, koji se javno za tu scenu bore.
„Da bismo to imali svako do nas pojedinačno mora da krene da vodi svoj rat za slobodu, a da bi vodio taj rat za slobodu mora da voli život. Problem veliki u Srbiji je što se meni nekako čini da Srbija ne voli život baš preterano", zaključio je Milićević napominjući da zna bar 50 filmskih ekipa koje su htele da rade film o gej sceni u Srbiji ali da to ovde nije moguće, jer bi se svi razbežali kad bi videli kameru.
Ne može se pričati o ljudskim pravima a da se ne pominju i prava LGBT populacije. Jednako tako, ne može se biti aktivista u ime jedne manjine a ne štititi i drugu manjinu. Kako je rekao Sar Natenel, suština borbe u Jerusalimu je bila borba za vidjivost gej populacije u društvu.
„Društvo, većina građana koja me ignorisala tokom godina, nakon mog izbora u skupštinu grada više nije mogla da me ignoriše i to je veoma važno. U Jerusalimu je jako teško menjati stvari, jer je većina stanovništva ultra ortodoksna, ljudi koji podržavaju sekularizam su u manjini. I ono što je važno shvatiti. Parada ponosa je poklon gradu, i strejt ljudima, čak iako je ne žele. Samo tog dana, kada organizujemo Paradu, Jerusalim je normalan. Nema mržnje, izgledao je kao normalan grad, ljudi su šetali u ime ljubavi, u ime jednakosti. Ne znam ni jedan grad na svetu koji se smatra naprednim i prosperitetnim a da nema gej paradu", zaključio je Natenel.
E-Novine