Jagode i čokolada

Da li ste nekada probali Arape? Nemojte ako već niste... Jer jagode i čokolada - to nikad više neće biti samo jagode i čokolada!...  

Moja vojna karijera, kao oficira JNA, bila je u usponu. U elitnoj vojnoj akademiji bio sam na dužnosti starešine pitomaca (studenata) iz jedne arapske zemlje. Vrlo ljubazni sa mnom, slušali su me i poštovali. Samo malo mlađi od mene, generacijski smo se izvrsno razumeli. Dobro plaćeni, bili su puni para, pa su se naše ženske vrlo lako lepile za njih. Ne, nisam morao biti ljubomoran zbog toga. Iako oženjen lepom i atraktivnom ženom, nisam ja bio bas cvećka... Mnogo putujući, službeno i zbog mojih studija, nisam se mnogo opirao ženskim uzdasima... I nije me tek tako bio glas Don Žuana....

Da, žene - ali i mene je nešto neobjašnjivo, nešto uznemirujuće, magnetski privlačilo tim crnoputim momcima... Stidim se da priznam - verovatno zbog onih priča o njihovoj konstantnoj napaljenosti i o obdarenosti iznad našeg evropskog proseka - prosto sam uživao da ih gledam onako istočnjački zgodne i zaista večito napaljene. Valjda upravo zbog toga sto sam i ja bio jako slab na žene, i ljubomoran valjda što ja nemam tu arapsku „nadarenost"!... I šta god da sam radio i gde god bio, stalno su mi bili u glavi... Već i sama pomisao na njih, na njihov tako snayan uticaj na žene, ubrzavala mi je rad srca i uvek sam sa radošću boravio u njihovoj blizini. I sve češće sam hvatao sebe u nekom čudnom (nevojničkom) razmišljanju o mojim pulenima... ali ne bez osnove.

Evo zašto: dobro poznati "zornjak" (ranojutarnja erekcija), tako česta kod svih mladih ljudi, kod njih je bila pravilo, skoro bez izuzetka. Zahvaljujući tom pravilu "zornjaka" i mojoj revnosti na dužnosti, lično sam se uverio u istinitost tih mističnih priča o uzbuđujućoj arapskoj nadmoći nad nama (što je još više pojačalo moj nemir i maštu). Naime, svaki put kada sam bio dežurni oficir morao sam ih "izvlačiti" iz kreveta da bi ih naterao da ispoštuju strogu vojničku jutarnju satnicu. U početku mi je bilo neprijatno, ali videvši da njima nije, brzo sam se navikao na to. Čak sa uzbuđenjem sam ulazio u njihove sobe, "vukao" ih iz kreveta i uživao u prizorima veličanstvenih erekcija... i mislio: blago ženama...

Neki su čak spavali goli... pa kad se ujutro otkriju, to njihovi tamnoputi, erektirani penisi bljesnu predamnom u svoj svojoj veličanstvenoj orijentalnoj lepoti i punom sjaju - a moja mašta (i još nešto) samo bukne... A bilo ih je po izboru: debelih, dugih, sjajnih, velikih glavića, debelih korena, čupavih, golih... sasvim ili manje čokoladno tamnih, ali svi, bez izuzetka, bili su takvi da su zaustavljali dah u grlu! I svi su neodoljivo asocirali na predivne čokoladne poslastice sa nekim tajanstvenim, neodoljivim filom! Prosto čovek mora da se zapita kako li je to biti žensko u naručju takvih pastuva?.. Mora da su ovi tamnoputi mladići ipak pročitali moju naklonost ka njima jer su sada, pri samom kraju školovanja,  postajali sve slobodniji... i sve izazovniji...

Srećom, u vojnoj hijerarhiji bio sam daleko iznad njih, zaštitićen od preterane intimnosti prema meni (iako smo ih mi u JNA totalno raspamećivali našom doktrinom o starešini kao drugu, a ne gospodinu i gospodaru - što je u njihovim glavama bio potpuni civilizacijski sukob). I tako, kao (nedodirljivi?) objekat njihovih (nastranih?) seksualnih želja - bele puti, plavook, slobodnog ponašanja, a dobro zaštićen, uzbuđeno sam uživao u toj ulozi... Ali ritual sa "zornjacima" postepeno je doprineo da barijera počne da opasno popušta, da me počinju gledati nekako drukčije, nekako "toplije", više "njihovim", bliskijim... Sve češće su me pozivali, za vreme mojih dežurstava, na kasne čajanke u svoje sobe, što ja, naravno nikada nisam odbijao. Jedino ih je još moja oficirska uniforma i stroga hijerarhijska barijera sprečavala da me u takvim prilikama, kad sam vec tu, u njihovoj sobi, ne odvuku u svoje krevete, tu u uglu, tako na domak ruke... A u tim trenucima pritajene erotike, uniforma je i mene nepodnošljivo stezala i sputavala... Prosto sam želeo da je besno strgnem sa sebe, da tog trenutka budem žensko... (i da im se bacim u naručja - možda)...

Mohtar, njihov vođa, lep je mladi Arapin. Izrazito čokoladnog tena, blještavo bisernog osmeha, dubokih tamnih očiju, nemirnog duha... Lepo izvajano telo, uski kukovi i tako divno zategnuta, visoka, muški čvrsta guza... Bio je u svemu dostojanstven, a hodao je kao pravi jelen - predvodnik! Samo da sam žensko - ludo bih se zaljubio. Ovako, mogao sam samo da zavidim devojkama koje on odabere... Obrazovan, prijatan, ljubazan, predusretljiv, taktičan i - vrlo privržen meni... A kad me Mohtar pozove kod sebe na čaj,  kad sam dežuran, to je poseban doživljaj. Bliži jedan drugom, svako u svojoj hirerhiji iznad ostalih njegovih sunarodnika, bili smo znatno prisniji. Znali smo sate provoditi zajedno, a da me ubijete, ne znam šta smo sve to pričali u tim noćima, ali nije ni važno.... Jer moj pogled, moje srce u grlu, moji žmarci po celom telu, moja uznemirnost i puls, jasno su govorili samo jedno: "eh, samo da sam žensko...želim te svim bićem i telom... kako bi se samo pohvatali!"... Njegov neizrečen odgovor na moje neizrečene vapaje bio je i više nego jasan: "...kako te samo želim... kako bih te smotao tu, na taj krevet... i kakva bi to samo vatačina bila!"... Ali vojna hijerarhija se mora poštovati - na žalost!...

...Čudno je to kod tih Arapa, kako su bezrezervno potčinjeni svom starešini. Njihov vođa, po pravilu iz uticajne, imućne i moćne porodice, ima neograničenu vlast - može da im radi šta god hoće! Kad se on pojavi, sve prestaje - svi sa strahopoštovanjem ustaju... gledaju samo u njega... Sve sobe u našem internatu su imale po dva kreveta i u svakoj su spavali po dvojica, a njihov vođa, Mohtar, (pitomac zastupnik grupe), njihov vršnjak,  imao je neprikosnoveno pravo da ima takvu jednu sobu samo za sebe. Imao je i "posilnog", jednog od pitomaca, kojeg je on odabirao, koji je spavao u onom drugom krevetu i služio ga (uređivao sobu, nameštao krevete, održavao higijenu...). Većina njih je prošla tu fazu, a neko se i ponovo vraćao na tu "dužnost", bez pogovora. Tada sam samo bojažljivo naslućivao da ih je koristio možda i za neke druge, sasvim nevojničke, i vrlo "specifične" usluge...

A onda je došlo to završno letovanje zbog kojeg ću Arape pamtiti celog života - bas onako kako sam ih, u najsmelijoj i naj otkačenijoj svojoj masti, do tada i doživljavao... Imali su pravo na petnaestodnevni oporavak na kraju školovanja o trošku svoje države, na moru ili planini - kako izaberu. Izabrali su more, a ja sam, eto sticajem okolnosti, određen da ih vodim! Naravno, uniforma nije dolazila u obzir, da ionako upadljivi, ne bi izazvali preterano napadni interes. A i odmor je to, ipak. Nikad neću uspeti da opišem sa kakvim uzbuđenjem, pomešanim sa strepnjom i nekom dozom straha, najvise od samoga sebe, sa kakvim sam se samo emocijama borio dok sam se spremao za tu avanturu i dok me je supruga pakovala... Krenuli smo ispraćeni željama za sretan put i dobar provod. Ovo drugo ispalo je tako... da ću moje Arape pamtiti ceo život...

Svi, sem Mohtara i mene, su dobili dvokrevetne sobe, u predivnom, luksuznom hotelu, u poznatom mestu u Dalmaciji, u sred sezone. Ja na dinarskim dnevnicama, a oni sa punim džepovima dolara. Već u samom putu, presretni sto sam upravo ja sa njima, utrkivati su se ko će bolje i više da me časti. A u hotelu, sada i bez uniforme, formalno oslobođeni vojničke barijere, srdačno su me grlili i nastojali da u svakom trenutku pokažu koliko im je drago što sam sa njima. Kako sam neodoljivo voleo jagode, a u ovom hotelu su ih maestralno pripremali i posluživali sa predivnim šlagom, to sam ih prosto tamanio. Moji Arapi su se smejali tome i najzad su me prozvali: drug Jagode! (tada, u bivšoj JNA svi smo bili drugovi).

Od prvog dana, piće, rasterećenost i obilje slobodnog vremena, učinili su da je barijera i stvarno nestala. Grlili su me, ljubili kao drugara, a neki, bogami, čak i mnogo, mnogo slobodnije... što je u meni proizvodilo pravi kovitlac protivrečnih osećanja... "Drug Jagode, mi Vas mnogo, mnogo volimo", govorili su mi. Uzdržavao sam se i borio sa sobom, da im ne dam povod za nešto više od toga - ipak sam ja oficir JNA, sa mačo oreolom, a i njihov sam pretpostavljeni, zar ne?... A tu je bio i sveprisutni Mohtar, sa pogledom koji me je svuda pratio, štitio i ulivao sigurnost. Međutim, najhrabriji i najuporniji, rešili su da ostvare što su naumili. I tako jedne „noći o ponoći", kad sam sa dvojicom njih ostao do kasno u baru (a Mohtara, ko za inat, nigde na vidiku), i dok smo se vraćali u svoje sobe, vrlo lako me nagovoriše da svratim kod njih na još po jedno piće. "Naručićemo i jagode", rekoše.

...Moram ovde da objasnim jednu veoma važnu stvar: Arapi izuzetno vole žene, u stanju su da ih menjaju svaki čas i da se pri tome skoro nikad ne umore. Harem i mnogoženstvo nisu bez ikakvog osnova oduvek zauzimali značajno mesto u njihovoj istoriji i kulturi. Tako i sada, već prvog dana su startovali ko psi sa lanca. Onako mladi, a lepih, negovanih, čokoladnih tela, bili su upadljivi na plaži, a i gde god da se pojave. Više je raznih žena prošlo kroz njihove sobe sada, nego od kada je hotel izgrađen! Ne mogu se požaliti - i ja sam zbog toga profitirao, ne mogu im to nikada zaboraviti. Pa ja sam imao baš pravi izbor. Ali mnoge od njih su me samo koristile kao odskocnu dasku - htele su da se upravo preko mene pribliće njima! Znale su i one sta tamo mogu da dobiju, ono sto nikad i nigde!... Ali ima istine i u tome da Arapi gaje neki specifičan odnos i prema istom, svom polu. Nikako nisu bez osnova one, doduse retke i stidljive priče o orgijama sa belim mladićima - robljem u njihovim hamamima... A meni je, eto, bilo suđeno da se u to i lično uverim!...

Da odmah razjasnim nešto, samom sebi, prvenstveno: imam predivnu, do apsurda vernu suprugu, divnu dečicu... jednom rečju uspesan brak... Ali, pa nisam ja baš od kamena... i nije to sapun pa da se isotrosi!... Kao što već na početku rekoh, vrlo često sam službeno bio na putu, što zbog mog specifičnog posla u vojsci, što zbog mog angažovanja u gradjanstvu, na polju na kojem sam i dovršavao postdiplomske studije u Zagrebu... Obilasci, kontrolete i sastanci širom Jugoslavije, u okviru mojih nadležnosti u JNA, pa onda i savetovanja, stručni sastanci, kongresi, takodje širom Jugoslavije, u okviru i mog stručnog angazovanja u gradjanstvu... Tek, malo, malo, pa nema me kod kuće... A kako sam ja ipak od krvi i mesa, slobodnih shvatanja i živog, nemirnog duha, jako društven i raspoložen uvek za nova poznanstva, to nikad nisam bio bez lepog ženskog društva, koje skoro nikad nisam baš birao ja, po pravilu, uvek sam bio izabran!... Često su zato i znali da kazu mojoj supruzi da pripazi malo, da me ne pušta baš toliko da se angazujem baš svuda. „Znaš, zgodan ti je muž, naročito u toj plavoj uniformi avijacije, pa..." A ona im je baš onako sa puno duha i smisla za šalu, zapušila usta čuvenom rečenicom koju su mnogi ponavljali i često citirali: „A šta će meni neko ko nikome ne treba?..." Eto, sada znate skoro sve... I zato nisam ni ovog puta nikad bio sam, bez ženskog društva, u svojoj sobi, u svom krevetu... a vrlo mnogo zahvaljujući reputaciji mojih tamnoputih momaka...

...Čim smo tih kasnih sati, te daleke, tople, mediteranske noći ušli u njihovu sobu, kao što sam i strepeo (iako sam možda i priželjkivao tako nešto u najdubljoj podsvesti), baciše se na mene bez ikakva pardona. Trenutno paralisan, pokušao sam (neubedljivo!) da se oduprem, kako njihovim nasrtajima, tako i mom potiskivanom nagonu koji me je prosto gurao u njihova naručja, u makaze ta dva raspomamljena i dugo za ovo pripremana, potpuno raspamećena mlada tela... Srce mi je htelo da iskoči... Istinski sam se uplašio ovog iznenadnog izliva strasti... Čupao sam se iz stege njihovih jakih ruku, stenjao pod snažnim stiskom koji mi je terao vazduh iz pluća, gurao ih od sebe, izbegavao njihov vreli dah  i senzualne tamne usne koje su me palile po vratu... Ništa nije vredelo. Kao lovački psi kad najzad uhvate dugo gonjeni plen pa ga ne ispuštaju iz čeljusti ma koliko god se uporno otimao, ova dva jaka mladića svu svoju snagu su usredsredili na svoj sopstveni "plen", tako dugo željen, dragocen. U toj neravnopravnoj borbi (pa pomalo i protiv sebe samoga), nije ni čudo što sam brzo popustio...Prvo sam izgubio tlo pod nogama... A zatim, prosto su me na rukama odvukli u krevet, strasno me stiskajući, skidajući usput, ono malo laganih letnjih krpica i sa sebe i sa mene... Srce mi je ludo tuklo u samom grlu...

Gubio sam se žestoko stisnust u nepopustljivom sendviču dva snažna tela osvetnički napetih misica i... penisa... Njihov dah specifičnog mirisa a tako dobro uokviren tonovima skupoceno diskrrtnih muskih parfema, dodatno me raspaljivao... i moje telo je počelo izdajnički reagovati (pa rekoh već, ni ja nisam od kamena!). Onaj znatno krupniji, pravi gorila, zahuktaliji, uporniji, preduzimljiviji, nasrtljiviji... oslobodivši se odeće, skinuvši me do gola uz pomoć svog druga, odlučno mi je zadigao noge... Bio je to raspaljujući prizor: njegovo krupno tamnoputo telo napetih mišića, ogromni, debeli, tamni penis, pri korenu sasvim crn, na vrhu već sluzav, sve se to preteći nakostrešilo prema meni, prema mom mlečno belom telu koje je treperelo strepnjom, tajnstvenim isčekivanjem, pa i strahom od tog zahuktalog, oznojenog, nepopustljivog, pretećeg tamnog brda... Belo i tamno... kontrastne boje... kontrastni mirisi znoja... Moje bele noge na njegovim tamnim mišćavim grudima, oko njegovog tamnog nabreklog vrata delovale su nestvarno... kao i cela ova situacija... Na liniji spajanja naša dva tela, na liniji njegovog tamnog stomaka i moje zadignute bele guze koju on tako raspomamljeno privlači sebi, na liniji tamnog i belog, buknula je vatra...

Ali, štaje - tu je! Pomirio sam se sa sudbinom: biću silovan - pa šta (tako mi i treba, sam sam to tražio)... Obuhvatio sam rukama čokoladno tamne i jake bokove, da makar ublažim ove snažne nasrtaje, koliko god mogu... Spremio sam se za bol koja će sigurno uslediti... a zatim... pa ne znam, videću i to, najzad...

Da silovanje bude potpuno, onaj drugi, manji, ali veoma kočoperan, ljubeći me po celom telu, trijumfalno je najzad osvojio i moja usta, uvalivši mi svoj debeli jezik do grkljana... Upijao sam (moram priznati, ne baš bez užitka) taj specifični, reski miris i ukus tamnopute kože i znoja... i strepeo. Jaki, rastući pritisak i tupi bol na ulaz u moju utrobu... Gorila se napreže, vratne žile napete, grč na licu i tamnom telu, znoj lije... napinjem se i ja... Otvor čmara, i uz moj svesrdni trud, nikako da popusti pred neumoljivim nasrtajima nabreklog, tamnog, kameno tvrdog, vulkanski vrelog, obrezanog, balavog glavića... poceosa da se opet prisecam davno I duboko poisnutih trenuaka... Počelo je da me ozbiljno boli... čak i oštro kad je penis započeo da krči svoj put... Strah me sve više obuzima... Stenjem sve jače dok me onaj drugi, koji nas obojicu strasno grli, guši svojim poljupcima... nestaje mi vazduha... izvijam se od bola i nedostatka kiseonika... što su oni protumačili na svoj način... Stiskam se zatim instiktivno, ali ono što je jednom već krenulo više se nije moglo zaustaviti... Znam da su emocije cudo, ali ovde toga nie bilo... cista fizika samo...

Kad je ona zastrašujuća, skoro crna masa od penisa konačno probila neubedljivu odbranu mog čmara i krenula da me ispunjava, jeknuo sam i svom snagom odupro se o njegove tamne i jake kukove... Uzalud... Zastao je samo malo... i opet krenuo, neumoljivo... I dok je slavodobitno prodirao u mene, suze su mi same krenule od nemoći da se odbranim, ali i od bola, ne više tako oštrog, nego nekako tupog i neodređenog... Kao da me nešto raspinje i rasteže, ispunjava me nešto što nema gde da se smesti, a ipak i dalje nasilnički nadire... S nevericom pratim kako ona tamna, tvrda, vrela masa od penisa, malo po malo a nezaustavljivo ulazi tamo gde čini se ništa više ne može da stane... Bol prelazi u osećaj potpune ispunjenosti, preplavljenosti nekim teškim talasom koji zatvara sve otvore i pore... Kao da me je noć poklopila... (Ne, ovo se ne događa - ne meni!)

Gorila nadamnom počeo je odjednom  da ječi, da se trza, da se grčevito nabija sve jače i još dublje... Onaj ogromni penis počeo je da se nadima još više... Ja sam plakao od nemoci, od muke, ali i od još nečega... neobjašnjivog, lepog i zastrašujućeg... Ali moje uzdahe i jecaje niko nije čuo izvan ove sobe... A zatim je krenulo iz njega... Toliko sperme, toliko tople, tako jakih mlazeva, i pored naslućivanja, nisam očekivao... Pri tome toliko je ušao u mene, neverovatno me ispunjavajući, da sam se čudio kako je to uopšte moguće... Debeli crni koren njegovog penisa razapinjao me je do nekog slatkog bola i sa svakim izlivom sperme širio me je sve više... toliko, da sam mislio da neće prestati dok se ne rasprsnem... i da će me potoci te sperme najzad potpuno ugušiti... Kad se ipak ispraznio, bio sam mu zahvalan što je bio tako brz... Izašavši konačno iz mene, moj nasilni ljubavnik se stropoštao na krevet ko junak posle teškog boja. Osetio sam prazninu i olakšanje - kao da sam sa njim izbacio i komad svoje utrobe...

Ali moja radost opuštanja nije bila dugog veka. Nisam se ni osvestio a onaj drugi nasilnik, uz izdašnu pomoć predhodnika - gorile, kršeći moj uzaludni, već davno skršeni otpor, bio je na meni, sav uzdrhtao, sav napet, nestrpljiv...

Odmah mi je zadigao noge na tamna, jaka ramena i sunovratio se svojim debelim penisom u moje telo, ko kobac iz nebeskih visina na svoj bespomoćni plen. Opet sam jeknuo i bezuspešno pokušao da ublažim njegove besne napade... Moja natopljena klizava unutrašnjost donekle je ublažavala bol koji mi je ovaj raspomamljeni tamni pastuv nanosio nabijajući se besno u utrobu mog bledog i izmučanog tela, sve jačim i sve žešćim zamasima... Zarivao se u mene kao da nikad ništa nije imao pod sobom... Samo sam ječao i molio Boga da što pre svrši... Ali ovaj nije bio tako brz... Usporavao je, cak i zastajao na kratko, izvlačio sladostrasno svoj debeli tamni penis skoro do kraja i ponovo ga nabijao u mene, punim zamasima i nekakvom osvetničkom snagom... Zastajkivao je, usporavao pa opet nastavljao i ubrzavao ko najzahuktalija mašina... Odlagao je i odlagao... Kao goropadna mačka koja se igra sa jadnim, bespomoćnim, izmrcvavljenim mišem...

Visoko zadignute noge su mi utrnule, skoro do bola... Moje zgrčeno i snažno pritisnuto telo borilo se za vazduh... Utrnuta guza ništa više nije registrovala... dok je moj nasilni ljubavnik nastavljao, i nastavljao... skoro mehanički... i bez umora... i bekrajno dugo... Ne znam koliko dugo... i ne znam kako sam to uopšte izdržavao...

A svršio je tako naglo i silovito, bezdušno, u jednom pokretu, zarivši se iznenada, strašno, i pustuvši da me sperma iznutra preplavljuje, dok je njegov tamni penis, potpuno zaustavljen i umiren, samo snažno pulsirao i samo prosipao... i prosipao tu vrelu belu spermu, koja me je pekla... a raspomamljeno tamno telo treslo se u transu... Svest mi se pomračila, svici su mi sevali kroz glavu... Sasvim ponižen, samo sam ječao i strahovao da gorili ne padne na pamet da krene opet...

Kad se konačno i ovaj drugi moj nasilni ljubavnik zadovoljio i sa dubokim uzdahom olakšanja, skinuo sa mene, onaj me je gorila nimalo nežno opet ščepao i nasrnuo... A onda, već napola u meni, u po zamaha se iznenada ukočio... Pravi šok - pred nama je stajao niko drugi do Mohtar! Nekako čudnog izgleda, kao da gleda u nešto što ne može da razume, kao da želi nešto da kaže a ne zna ni šta, ni kako - samo mi je mirno pružio ruku spasenja... Uhvatio sam se za nju, kao davljenik za slamku, iskobeljao se ispod onog gorile, a Mohtar me odigao sa vrelog kreveta, kao da me izvlači iz tamnog ponora na svetlo dana... Beskrajno zahvalan u tom trenutku, istovremeno sam se osećao i bespomoćno i nekako posramljen - kao dete koje uhvate u krađi slatkiša a ono ne zna šta da kaže... Samo je rekao: "Idi u kupatilo." Samo to, i ništa više... (Tek mnogo kasnije, kad sam sve mirno analizirao, shvatio sam da od tog trenutka nismo više bili na "vi".) Šta se događalo dok sam bio u kupatilu, ne znam, ali kad sam se vratio tu je bio samo Mohtar. "Idemo", jednostavno i mirno je rekao, pružajuđi mi opet svoju ruku, kao nešto što se samo po sebi razume...

Otišli smo pravo u njegov apartman, bez i jedne reči, kao da se to podrazumeva i kao da smo to oduvek radili. Ništa nije govorio... Skinuo se i ušavši u krevet zadigao pokrivač pozivajući me... Na fonu bele posteljine, njegovo lepo, tamno, divno izvajano i negovano, vitko telo, sa mat-blistavom, ko mirisnim uljima natopljenom kožom, bez i najmanjih dlačica, sem kovrdžavih crnih žbunjića pod pazuhom i oko ležerno opuštenog, povelikog, lepo oblikovanog tamnog penisa, blistalo je u nepodnošljivoj lepoti i nudilo mi se kao luka spasa... (Zašto li sam opet pomislio na jelena - predvodnika?) .... valjda zbog nadoslih cudnih i tako retkih emoija...

Kao opčinjen, oslobodivši se opet, po drugi put te noć,i ono malo lake odeće, uvukao sam se kraj njega... Sa punim poverenjem, kao spasiocu, predao sam se potpuno... Svoje izmučeno belo telo, bolno žarećeg čmara, privio sam uz njegovo tako željeno, divno tamno telo, dopuštajući mu da me obavije i obuhvati potpuno, dočekujući ga kao izmučeni bolesnik lekovitu travu na otvorene rane... Svoju nežno toplu i umirujuću tamnu šaku belih dlanova, obzirno je spustio na moju belu silovanu guzu... I dalje nismo ništa govorili... Nežno me je privio uz sebe utisnuvši jedan dugi, umirujući i sezibilni, isceliteljski poljubac svojih vrelih tamnih usana u moj beli vrat... Tog trenutka, sav  prožet nekom blagom i prijatnom jezom, nekom neobjašnjivom zahvalnošću, otvorio sam vrata jednog sasvim drugog sveta... Prešao sam najzad onaj magični prag bez povratka... i bez straha... Suze su mi same krenule... Uronio sam svoje lice u tu tamnu i nežnu kožu, opijao se njenim opojnim mirisom, privio se uz te napete mišiće i uzbuđujuće opušteni penis, i bio sam spreman na sve što moj dragi Mohtar može da poželi... A on me je, savršeno se kontrolišući, samo nežno mazio i kao blagi utešitelj uveo u jedan miran i okrepljujući san... praćen mirisom i ukusom najlepše čokolade... Ma kayem ja - emocije su čudo jeno...

Probudio sam se u zoru, još uvek zaštitnički ubuhvaćen Mohtarovim snažnim tamnim telom, njegovim rukama, nogama, toplim šakama belih dlanova, stisnut uz tamnu, meku i mirisnu kožu ukusa najlepše čokolade, siguran ko dete u majčinom naručju... Zahvalno sam ga nežo i duboko emotivno zagrlio obuhvativši njegova lepa tamna i glatka leđa svojim belim rukama, još više se upijajući u njega. Reagovao je na isti način. Snenih očiju pogledali smo se i polako i nežno spajajući usne, utisnuli jedan u drugoga dugi, topao, i oslobađajući poljubac... Ne izrekavši ništa, podsvesno sam ga molio da se ne zaustavlja... Čitajući mi misli, moj lepi, moj snažni i nežni, moj dragi Mohtar, moja zabanjena ljubav i moja najintimnija želja, počeo je da prekriva moje zahvalno telo svojim vrelim, umirujuićim i obećavajućim, muževnim poljupcima. Uzvraćao sam mu najvećom nežnošću i zahvalnošću... Njegova crnokosa glava svuda po mom belom telu... Potpuno izlečen od sinoćne more, i već zaboravivši na nju, predavao sam se talasima pozitivne, erotske energije koja je izvirala iz naših tela, preplavljala nas, i svojim fluidom uvodila nas u neku skrivenu, nikom drugom poznatu, čarobnu luku... ko brodolomnike sa dalekih, burnih mora...

Držeći se grčevito jedan za drugoga, kao da se štitimo od nevidljivih napasnika, ne dajući nikom da nas razdvoji, počeli smo da se otvaramo i predajemo jedan drugome... Nećete verovati, ali ljubeći njegovu tamnu kožu, ližući je i grickajući (skoro crne) bradavice, i sve što mi je došlo pod usta, ja sam osetio pravi ukus one slatko-gorke, one crne čokolade - tada, i nikad više u životu!... Njegovo telo, njegov penis, ceo Mohtar - bili su od najdivnije, one tamne gorkastooslatke čokolade! Neverovatno, ali istinito, i Mohtar je, grickajući me svuda po mom belom telu (kako je tek sada uzbuđujući taj tamno - beli kontrast!), tiho prošaputao: "...kao jagode..." I to je bio onaj sudbinski okidač, konačni znak za potpuno opuštanje... Valjajući se po prostranom krevetu, nismo više znali ko je gore a ko dole... Pritiskajući jedan drugoga, gužvajući čaršave, daveći se u strasnim poljupcima, postali smo jedno biće, jedno telo, jedna misao... Ko će koga, ko će ući u koga - nije ni bilo više važno... Ipak, Mohtar se u jednom trenutku, verovatno bez svesti, kao ni ja, našao u poziciji da me konačno uzme u potpunosti...

Moje noge su se opet našle na podlozi tamne kože mišićavih grudi i oko vrata nabreklih žila... Obuzet nezajažljivom strašću, obema rukama obuhvatio sam njegov nabrekli i sluzavi tamni penis, skoro otimajući ga iz njegovih ruku, i grozničavo usmerio u svoj čmar. Moj gorkasto-slatki čokoladni Mohtar je sa obzirnom pažnjom, a ipak tako strasno, energično, a polako i nežno, počeo da prodire...

Ništa me nije bolelo! Sasvim opušten, oslobođen i strahovito željan Mohtara i svakog njegovog dela, primao sam ga u sebe, u svoju unutrašnjost, kao deo sopstvenog tela, kao nešto što mi je oduvek falilo pa da budem kompletno biće... (Ma kayem ja - emocije su čudo!) Popunjavajući me polako, postepeno, ulazeći u mene malo po malo, i Mohtar se potpuno opustio i sav utapao u mene... Ne znam kako sam primio u sebe ceo njegov nevidjeno monumentalni tamni penis, ali kada je došao do kraja, do samog, kameno tvrdog tamnobraon korena, samo sam osetio kako sam konačno potpuno, divno kao nikad ispunjen onim što je mom telu i biću oduvek tako strašno nedostajalo. Prešao sam nežno rukama po njegovim crnim testisima, jedinom delu medju njegovim tamnim, čvrstim butinama koji još nije ušao u mene, i jedva napipao početak korena njegovog čokoladnog penisa, čvrsto obuhvaćenog i stisnutog, uronjenog u moj čmar... i topio sam se od miline... 

Kao da je samo to čekao - taj moj nežni dodir po tako osetljivom mestu, Mohtar je jeknuo iz dubine svog tela, trgnuo se, ukočio i ostao tako par sekundi... Samo je njegov tamni penis duboko u meni pulsirao svom svojom veličinom i lepotom, svom svojom toplinom, nežno i ujednačeno, blago - kao otkucaji srca... Mislim da je tada ipak  svršavao, ali kontrolisano i krajnje uzdržano, polako, sa merakom, čuvajući omo majbolje za kraj... Nežni pokreti njegovog tela zatim, kojima je započeo svoj emotivni ljubavno erotski ples nadamnom i u meni, nešto je što nikada neću zaboraviti. Talasi zadovoljstva, krećući iz malog stomaka, kao epicentra, koncentrično su preplavljali svaki kutak moga tela, postepeno rastući i najavljujući buru strasti... Obuhvatajući ga u sebi, stiskajući ga na sebi, ljubeći ga, grickajući ga i gutajući njegove poljupce, davio sam se u moru zadovoljstva za sva čula, bez želje da se spasem... Bio je to jedan od onih retkih i prelomnih trenutaka u životu koje nikad ne zaboravljate i kojih se uvek rado sećate, kao nekog merila za sve ostalo što će se tek dogoditi... a možda i nikad...

Mada deluje možda cak i smešno i nestvarno, ko u nekom jeftinom romantičnom filmu, ja sam baš te i takve trenutke izistinski proživljavao: u rano jutro, dok je laki povetrac nadimajući laganu paučinasu zavesu na balkonskim vratima iznad blistavo plavog mora, koje je tek počelo da se budi, dok je taj laki povetarac unosio u našu sobu mirise mediterana, nežnu simfoniju leta od zelenih krošnji pinija, kristalno svetlucavih i providnih talasića na obali šarenih sitnih šljunaka, bliskih vrhova visokih,  belo-sivih brda u pozadini, nejasnih odraza ostrva koja u plavičastoj jutarnjoj izmaglici kao da lebde nad ogledalom mora... u toj mešavini boja, mirisa i zvukova Mediterana, naša erotska igra čvrsto spojenih tela, naši duboki uzdasi i jecaji, vatra što se raspaljuje i bukti u nama, ja pod Mohtarom, Mohtar u meni - tako nežan i tako jak, tako topao, tako mirisan i uzbuđujući, oni strasni grčevi naših tela (tamno čokoladnog i nežno belog!), sve je bilo tako uzbuđujuće i nestvarno da sam stalno ponavljao: "ovo je nije stvarnost, ovo se ne događa zaista... ne događa se meni... a tako je lepo, neizrecivo je lepo... neću da prestane, neću da se završi... molim te Mohtare, molim te... temoj nikada prestati"...

Ali, sve ima svoj kraj... Odjednom, iako najavljivan postepeno i neprestano rastućom plimom, ogromni talas strastvene topline izdigao nas je izvan vremena i prostora... U kovitlacu što je nastao, dok se Mohtar od tamn, gorko slatke čokolade topio i nestajao u meni grčevito me stiskajući u paničnom ljubavnom, doko emotibnom zagrljaju, dok je moje telo, potpuno zarobljeno Mohtarovom silovitom strašću, zahvalno primalo u sebe beskrajne i obilne izlive njegove sperme, kao žedna zemlja toplu kišu, dok je njegovo srce silovito tuklo u mom telu, dok sam se ja znojio njegovim znojem, dok smo se lomili i uništavali jedan drugoga, spojenih usana, isprepletenih jezika, izmešanih sokova, dok sam ja svim svojim raspaljenim čulima halapljivo gutao Mohtara, i ispijao tu slatkogorku čokoladu, znao sam nepogrešivo, osećao sam svim svojim bićem da je ovo taj presudni trenutak u mom životu posle kojeg nikad i ništa više neće biti isto...

U jednom momentu taj trenutak učinio mi se dug kao večnost... kao da je vreme stalo i kao da je sve oko mene, i mi, zaledilo se u nemom grču... A zatim, kao da je sve najzad eksplodiralo u jednom žestokom unutrašnjem i neponovljivom vatrometu - apokaliptički uništavajući dobro poznati, i istovremeno stvarajući jedan sasvim novi, nepoznati svet... svet u kojem ću, verovatno zauvek i bezuspešno, tragati za mojim Mohtarom, uzalud ga tražeći u svakom novom susretu (i svakom od budućih ljubavnika)... Već tada sam vrlo dobro znao da se ovi trenuci nikad više neće ponoviti i da niko i nikad više neće moći da nadomesti ovo divno telo - mog Mohtara od tamne, gorkastostlatke čokolade, od resko mirisnog znoja, od vrelog daha, od strasnih poljubaca, od tamne, meke i neponovljivo mirisne kože, od lekovito toplih belih dlanova jakih tamnih šaka, mog Mohtara, svog satkanog od nesebične, od isceliteljske energije i emocija, od mistike tajanstvenog istoka, od arapskih legendi i tajni, od snova, od neuhvatljivog, nemirnog, nomadskog duha... Jecali smo oboje, plakao sam nemo, sa Mohtarom u sebi, preplavljen i okupan, iznutra i spolja, svim njegovim mirisima i sokovima, neopisivom lepotom, nežnošću i toplinom...

*****

Da li ste nekad probali Arape? 

Nemojte ako već niste... jer postaćete neizlečivi sanjar i zaljubljenik u nešto neuhvatljivo... U nešto što nikad nećete moći da dohvatite, da umirite, pripitomite i nešto što nikad nećete moći da imate kao samo svoje...

A jagode i čokolada - to nikad više neće biti samo jagode i čokolada!...       

RASTKOBG