Englez u Njujorku

Hiljadu devetsto šezdeset i osme godine, u svojoj šezdesetoj godini, britanski pisac Kventin Krisp (Quentin Crisp) objavio je memoare pod nazivom The Naked Civil Servant, o svom zivotu kao drsko javnog gej muškarca u vreme kada je homoseksualnost predstavljala kršenje zakona. Krisp je odlučio da ofabra svoju kosu u ciklama boju, i da poneki put stavi šminku i obuče žensku odeću. Kao rezultat takvih gestova Krisp je bio odbacivan i premlaćivan dobrim delom svog života. Knjiga memoara je postigla samo skroman uspeh, ali je Krispa duhovit i otvoren pristup životu doveo na televiziju, i na film 1975. godine kada je Džon Hart (John Hurt) savršeno odigrao ulogu Krispa. Sam Krisp je postao internacionalna senzacija, i nije preterivanje ako kažemo da je film, koji se bavio homoseksualnošću bez pardona, pomogao da se uplovi u period otvorenog aktivizma za gej prava u Velikoj Britaniji. Sada trideset i četiri godine kasnije stiže neka vrsta nastavka filma, u kome ponovo igra Hurt, a koja nam govori priču o Krispovom životu posle Naked Civil Servant-a, naročito se bavi njegovim prelaskom iz Londona u Njujork u sedamdeset i trećoj godini života. Naslov filma An Englishman in New York je preuzet iz Stingove pesme iz 1987.godine koju je napisao o Crispu, kada ga je upoznao na snimanju filma The Bride, koji su napravili zajedno. An Englishman in New York je prvi put prikazan na britanskoj televiziji, a njegova američka premijera je bila na Logo mreži (koja je u vlasnistvu AfterElton.com) u okviru 2009 Logo Fall Film Festival. Ovo je krajnje iskren film, jedna od najboljih filmskih biografija.

Film počinje scenom iz Krispovog nastupa u kome on pita publiku "Kakvi biste vi bili kada ne bi bilo nikoga na svetu? Ko biste vi bili ako bi jedino mišljenje koje je bitno bilo vaše? Zato što ukoliko zaista želite da budete srećni, vi morate da budete osoba koja želite da budete." Ovo je ukratko bila i Krispova životna filozofija. Bio bi kliše reći da je Krisp bio ispred svog vremena. Ako je sudeći po ovom filmu to ne bi bilo tačno. Po mnogo čemu je Krisp bio van tokova dešavanja u gej svetu Njujorka osamdesetih godina, kao što je bio i u Britaniji tokom četrdesetih. Na primer kada ga je član publike pitao za AIDS, Krisp kaže da je to " samo prolazna moda, ništa više". Ovaj gaf je umalo uništio njegovu karijeru, što Krisp ne razume, i odbija da igra po pravilima kulture selebritija. "Moj princip je da se nikada ne branim" kaže Crisp svom uredniku. "Povući mišljenje bi značilo da ne mislim zaista ono što kažem, a to nije tako." Ironično za čoveka koji je žarko želeo da bude selebriti, i da ostane značajan. Krisp je posećivao svaki party na koji je bio pozvan, i bilo je poznato da je njegov broj telegona bio javan, jer je Krisp bio voljan da priča sa svakim ko je želeo da priča sa njim.

Ovakvo ponašanje vuče korene iz njegove životne filozofije: čovek koji je bio poznat jer je decenijama prkosio britanskom preziru prema homoseksualcima, jednostavno nije mogao da istrpi bilo koji spoljni pritisak, i ako je on dolazio od drugih gej ljudi, čak i kada je njihova kritika bila na mestu.

Ali kasnije u fascinantnoj konfrontaciji sa ogorčenim AIDS aktivistima Krisp konačno shvata bol koji su njegove reči izazvale. An Englishman in New York je dobrim delom filmska biografija, žanr kojim obično nisam zadovoljan. Život osobe obično nema neku narativnu putanju, i rezultat je obično iseckana filmovana biografija, isti osećaj kad da smo na nepovezanim vožnjama u Diznilendu. Pola sata provedemo gledajući kako glavni lik putem šminke i frizure stari u filmu. Ali u ovom filmu imamo tri veoma pametne mogućnosti: prvo film nam ne priča samo priču o Krispu, već priča i o vremenu u kome je on živeo, što je u Krispovom slučaju bilo u sred AIDS krize, jedneog od najinteresantnijih perioda u gej istoriji.

Drugo, film ne pokušava da prikaže ceo Krispov život, već se umesto toga koncentriše na Krispov odnos sa tri osobe, sve tri intersantne i nekonvencionalne kao i Krisp. U pitanju su mladi umetnik sa užasavajućom tajnom, koji je oboleo od AIDS-a, i odlično ga tumači Džonatan Taker (Jonathan Tucker, koji je igrao gej decaka u The Deep End); sluđena performans umetnica koju očaravajuce igra Sintija Nikson, (Cynthia Nixon iz Sex and the City), i Krispov gej urednik, koga je savršeno dočarao Denis O Heir (Denis O'Hare dobitnik Tony nagrade za Take Me Out). Ne znam da li je lik urednika pravi ili smišljen samo za film, ali je odnos oca i s,ina između Krispa i urednika, izuzetno dirljiv. I treći izbor, i možda i najpametnija stvar u filmu je bio izbor Džona Harta za ponovnu ulogu Krispa. On je istinsko otkriće kao nesuždržani, usamljeni Krisp, koga je često sredina pogrešno razumevala, a i on nju. Da li su koristili šminku kako bi postarili Harta, nisam ni primetio, jer sam bio očaran svim onim što se dešavalo iza Hartovih tuznih i drhtavih očiju. U jednom trenutku Krisp u filmu priča o The Naked Civil Servant nazivajuci ga "taj film!" I ja sam bio sasvim uveren da u svom izvođenju Hart zapravo nije govorio kao Krisp, već je on govorio o The Naked Civil Servant kao projektu u kome je on sam igrao (i koji ga je učinio poznatim).

Kventin Krisp, koji je umro 1999.godine, je bio vanremenski čovek, bez obzira da li je živeo pedesetih ili osamdesetih godina. "Kakvi biste vi bili kada ne bi bilo nikoga na svetu? Ko biste vi bili ako bi jedino mišljenje koje je bitno bilo vaše? Zato što ukoliko zaista želite da budete srećni, vi morate da budete osoba koja želite da budete." Nisam siguran da li je Krispova filozofija dobra, ili čak moguća, ali kao i ovaj film, ona je sigurno veoma interesantna.

AfterElton
Prevela i pripremila: J.M.