www.gay-serbia.com |
Anđela (40), lezbejka: Ja i moja partnerka imamo prelepo i divno dete iz njenog prethodnog heteroseksualnog braka. Sonja (35), biseksualka: Moj bivši muž i sadašnja devojka su u dobrim odnosima, on dovozi decu kod nas, svrati na kaficu ili ručak i svi zajedno se osećamo lepo kao šarena porodica
„Kada nas pogledate, a ne stavite u prvi plan našu seksualnu orijentaciju, mi smo jedna obična srpska porodica, sa istim problemima kao i svi ostali. Jurimo da zaradimo dovoljno para, radimo od jutra do sutra, plaćamo troškove, struju, nerviramo se oko vesti, razmišljamo gde ćemo na letovanje, idemo na slave, družimo se. Dete raste, odlično je u školi, ima drugare, igra igrice, surfuje na internetu, dakle, nemamo ništa specifično, pa da kažete: Aaa, eto vidite šta rade deci!"
Beograđanka Anđela je lezbejka. Ima 40 godina, diplomirana je umetnica i živi u srećnoj vezi sa svojom partnerkom poslednjih devet godina. Imaju sina koji pohađa četvrti razred osnovne škole. Dete je iz prethodnog partnerkinog braka. Obe su zaposlene u velikim kompanijama.
Anđela je sa koleginicom Sonjom (35), biseksualkom, osnovala krajem decembra prvi srpski sajt posvećen „LGBT roditeljstvu'', tačnije istopolnim partnerima koji imaju ili žele da imaju decu.
- Želja nam je da razmenjujemo iskustva i da dete upozna i druge porodice sa dve mame, dve tate ili jednim LGBT roditeljem, da vidi da nije usamljeno. Postoji ogromna zabluda i predrasuda da osobe rođene kao lezbejke, gej ili trans ne žele decu i ne žele da imaju potomstvo i porodicu. Glavni razlog da napravimo ovaj sajt su naša deca. Ona nemaju nikakav problem sa nama, jer su rasla u okruženju koje je daleko tolerantnije i nije pritisnuto raznim šablonima i matricama ponašanja. Što je možda najvažnije mi ih učimo da je bilo koja vrsta mržnje loša i da treba da se trude da razumeju svakoga, bez obzira na boju kože, boju očiju ili bilo koju drugu ličnu karakteristiku, ali imaju problem u školi kad treba da se priča o roditeljima. Naša deca se snalaze za sada dobro i vrlo spretno preskaču takve situacije - kažu Anđela i Sonja za Danas.
Anđela je, objašnjava, od svoje četvrte godine znala da joj se sviđaju devojke.
- Tada to nisam tako percipirala, nisam znala da radim nešto drugačije od ostale dece, ali sam shvatala da kad god bi me pitali da li mi se sviđa neki dečko, nisam imala odgovor i bilo mi je krajnje suludo zašto me to pitaju. To je nešto čega ste stvarno svesni vrlo rano, ali kad krenete u školu počnete da potiskujete, u stvari da ne pričate, a prava bujica emocija kreće u periodu puberteta i posle. Zaljubljivanje nije nešto što možete da kontrolišete svesno i da birate u koga ćete se zaljubiti, dešava se spontano i samo od sebe. U tom periodu sam mislila da sam sama na svetu. Prvu pravu vezu sam imala tek sa dvadeset godina i to je takođe bilo krajnje spontano. Imala sam par recimo kratkih veza, dok nisam srela moju sadašnju dragu. To i jeste klasična životna priča... samo sa razlikom da je reč o meni, koja sam rođena istopolno orijentisana. Nas dve imamo i gajimo prelepo i divno dete - kaže Anđela.
Sonjina priča je malo drugačija. Ona je oduvek bila biseksualna, tačnije, kako kaže, još od vrtića se zaljubljivala i u dečake i u devojčice, skoro naizmenično.
- U pubertetu mi je bilo prilično teško jer nisam imala informacija, mislila sam da sam jedina na svetu. Zaljubila sam se kasnije u muškarca sa kojim sam dugo bila u braku. Imamo dvoje divne i pametne dece. Sada živim sa svojom devojkom. U vezi smo pet godina. Deca žive sa ocem, ali znaju sve o meni, kao i svi ostali ljudi do kojih mi je stalo. Dolaze kod nas svakog raspusta, i ponekad vikendom. Poštuju i vole moju devojku, kao i ona njih. Odrasla su u atmosferi tolerancije i šarenolikog društva mojih prijatelja, uključujući i neke LGBT osobe, tako da nikad nisu imali problem sa prihvatanjem različitosti. Moj bivši muž i sadašnja devojka su u dobrim odnosima, često on dovozi decu kod nas, svrati na kaficu ili ručak i svi zajedno se osećamo lepo kao jedna velika šarena porodica. Možda sve ovo nekom zvuči neverovatno, ali kad su ljudi otvorenog uma, ništa nije nemoguće. Sva deca ovog sveta bi trebalo da odrastaju u porodicama koje pre svega neguju ljubav, prijateljstvo i iskrenost - kaže Sonja.
U Srbiji se o istopolnim porodicama vrlo malo zna i može se reći da je ta pojava do krajnje mere tabuizirana. U srpskim zakonima ne postoji nikakav oblik zakonski priznate istopolne zajednice (brak, registrovano partnerstvo i slično), pa time ni mogućnost usvajanja dece od strane istopolnih partnera.
- Često se gubi iz vida da postoje LGBT roditelji, čiji broj nije mali. Najčešće su u pitanju deca iz prethodnih heteroseksualnih veza ili brakova, ali ima i onih koji odluče da samostalno dobiju i odgajaju dete (najčešće žene). Ima primera da prijatelji ili gej drugari pomognu da žena ostane u drugom stanju. Mnogi roditelji kriju svoju seksualnu orijentaciju od dece (jer smatraju da će ih na taj način zaštiti), ali ima i onih čija deca znaju i otvoreno sa njima pričaju o tome, poznaju partnere svojih roditelja i odrastaju sa njima. Najveći je problem što kao takav roditelj ne možete nikada da se opustite - kažu sagovornice Danasa.
Anđela i njena partnerka birale su školu za dečaka koju su smatrale da je tolerantnija i malo ispred nekih ostalih.
- Imamo jako dobra iskustva. Nismo skretale pažnju, ali su nastavnici shvatili i imaju izuzetno dobar stav. Problemi koji postoje jesu oko roditeljstva, kada se posećuje lekar u domu zdravlja, kada se ide na roditeljske sastanke u školu i slično. Mi sa te strane imamo fantastičnu podršku okoline, ali to ništa nije pravno regulisano iako postoji, a prilično je, priznaćete, blesavo da se država i zakoni jednostavno prave ne primećujući čitavu grupu ljudi, kojih nije malo ni u jednoj zemlji. Drugarice i drugari vole da dođu kod nas, i komentari su tipa „imaš super roditelje". Naše dete je jednom prokomentarisalo da su lezbejke mnogo bolje od ostalih. Mi smo bile u čudu i pitale smo zašto tako misli, a objašnjenje je glasilo: „pa kad god svrati neka lezbejka kod nas, ona dođe pravo u moju sobu, igramo igrice na kompjuteru, zezamo se sa lego kockama, a ove ostale samo sednu, piju kafu i pričaju neke dosadne teme". Ovo je upravo zato što društvo uskraćuje ženama i osobama rođenim sa drugačijom seksualnom orijentacijom da imaju decu, pa se te osobe raduju svakom detetu. Nije džabe u srpskom narodu ona izreka da su lezbejke najbolje tetke. Sećam se jednog drugara iz osnovne škole koji je imao mamu, tatu i tetku, i uglavnom je tetka išla svuda sa njima, vodila ga na treninge, u školu, na klavir, a ona se nije nikada udavala. Takvih primera u Srbiji imate koliko hoćete - kaže Anđela.
Autorke prvog srpskog sajta za LGBT roditeljstvo pričaju da kad prođete selima i gradovima u Srbiji, ako umete da gledate i zapazite (a mnogi, kako kažu, ne žele da pomisle da je to tu pored njih), videćete puno istopolnih parova koji žive zajedno i rade.
- To nije ništa što je došlo sa zapada, pošast ili kako već, to postoji od kada je i ljudske vrste, a ne treba biti neki veliki teolog, pa da bude svima jasno da smo i mi stvoreni na isti način kao i ostali. Moram da napomenem da mi oko sebe imamo krug ljudi koji nas razume. Svi oni nas poznaju kao osobe i znaju sve naše kvalitete, a seksualna orijentacija je lična i privatna stvar. Neki prijatelji su samo nestali, došli su neki novi, kvalitetniji, rodbina se vremenom navikla... Ali sve je to život. Samo što za ovakav život ovde u Srbiji treba mnogo više snage i truda - zaključuju Sonja i Anđela.
Užasan osećaj stvaraju mediji
- U Nemačkoj ima više od 7.000 istopolnih parova sa decom, dok je u Americi 2005. godine zabeležen podatak da je 270.313 dece živelo u istopolnim porodicama. Kod nas u zemlji se ti ljudi kriju, i čak su i što se tiče LGBT populacije izvan dijapazona. U Sloveniji ovakve porodice su daleko vidljivije. Svakako da je užasan osećaj kad čujete kako na medijima pričaju o vama. Još gore je kada dete čuje kako se govori o osobama koje oni vole najviše na svetu, i znaju da to sve nije istina. To boli nas, ali boli i našu decu. Možete samo da zamislite kako se oseća jedno dete kad vidi one monstrume što prete i pozivaju na linč i na još neke gore stvari - objašnjava Anđela.
Pravi smo hrišćani
U Srbiji postoji pravoslavna crkva, koja jeste jedan od razloga zašto se neke promene dešavaju sporije, ali vidite u Španiji, na primer, postoji veoma jaka katolička crkva, pa su tamo usvojeni zakoni o istopolnim brakovima. Jedna Austrija na primer ima izrazito jaku crkvu, pa je opet prošao zakon. Ako mene pitate uvek ću reći da je daleko veći procenat pravih hrišćana među LGBT populacijom, nego među ostalima. Okačiti krst na retrovizor kola, staviti badnjak na hladnjak, ne znači da ste hrišćanin. Pomagati druge, a mnogi od nas angažuju se u humanitarnim organizacijama, razumeti ljude i biti stvarno širokogrudo živo biće puno ljubavi jeste hrišćanski, ali to najčešće razumeju samo oni koji imaju svoj teret koji nose kroz život - kaže Sonja.
Danas