Moje pismo Srpskom Heteroseksualnom muškarcu

Ono što bi verovatno poslednje palo na pamet osobi koja je nešto čula o Srbiji ili možda prošla kroz nju u poslednjih nekoliko decenija, je da našoj državi nedostaju muškarci.

Slike koje dolaze odavde skoro uvek su slike muškaraca - ratnika, političara ("očeva nacije"), sveštenika ("duhovnih očeva").., ili pevačica verovatno nesvesnih svoje (queer) drag queen maskuline prezence.

Homofobija, mizoginija, borba za "tradicionalne vrednosti", kult oca (narodnog, ideološkog vođe) i mnogi drugi pokretači onih grupa mladih muškaraca koje često leče frustracije nastale lošim životom tako što razbijaju grad u kom žive, na prvi pogled izgledaju kao pokazatelji snage „muškog principa", pa se tako često čini da u društvenom životu Srbije i ne postoji(e) drugi rod(ovi) osim muškog. Zapravo ništa nije manje istinito od toga. Problem našeg društva nije u tome što je "muški princip" previše prisutan ili dominantan, već u tome što on skoro da ne postoji.

Srpski muškarac je kukavica. On je u stalnom strahu, pre svega od sebe. Srpski muškarac ako želi da bude muškarac mora da prizna zločine učinjene u njegovo ime. Njegov strah pre svega proizilazi iz činjenice da je on zapravo svestan svoje nemoći, i onda ga sve ugrožava - i istine iz prošlosti, ali i svi oni koji takođe zahtevaju moć - žene, Romi, ljudi sa invaliditetom, homoseksualci... Čoveka koji je siguran u svoju snagu, tuđa snaga ne ugrožava.

Srpski muškarac je onanista. Da bi postojao odnos, mora da se prizna postojanje drugog. Muškarac je u strahu ne samo od sopstvene seksualnosti, već od seksualnosti uopšte. U jednom beogradskom „muškom" nedeljniku pročitao sam naslov uredništva: "Ako ti devojka slomi srce, ti joj slomi vilicu". Ta rečenica odlično pokazuje strah Srpskog muškarca. Jer ako moja sopstvena seksualnost nije dovoljna da privuče (i zadrži) moju partnerku, onda će je zadržati moja pesnica. Srpskog muškarca homoseksualnost ugrožava ne samo zato što je homo već pre svega zato što je seksualnost.

Srpski muškarac nikada nije odrastao. On je večno zarobljen u stadijumu palanačkog deteta koje, uplašeno od zlonamernog sveta, traži spas u krilu Oca koji će mu omogućiti blaženo stanje oslobođeno bilo kakve odgovornosti. On nikada nije prošao stadium individualizacije, nije postao osoba u psihološkom, i misleći pojedinac u društveno-političkom smislu.

A ko je Otac? Razni Matije, Vojislavi, Slobodani, Irineji... svi oni koji hrabro preuzimaju na sebe breme „odgovornosti" (društvenu moć) i samim tim omogućavaju u beskonačnost produženo infantilno proleće Srpskog muškarca. Ali ako su ti ljudi Očevi, samim tim moraju biti muškarci, reći ćete, i u pravu ste. Oni jesu muškarci, ali Srpski muškarci, u kojima "muški princip" ne postoji jer on ne može da postoji bez lične odgovornosti i hrabrosti, koje se mogu pokazati samo van stada istomišljenika, u zrelosti kojoj nije potreban autoritet Oca da bi znali šta je dobro a šta loše.

I to je uzrok onog večitog vapaja za slogom među Srbima koja nekako nikako da se ostvari, jer da bi postali grupa moramo prvo postati pojedinci, sposobni da vidimo i poštujemo osobe koje nas okužuju.

Sprski muškarac je i idealan nacionalista, i idealan komunista, i idealan kapitalista. Kada najzad prođe kroz tranziciju ka stabilnoj oligarhiji, Srbija će sigurno biti uspešna tržišna demokratija, jer će Srpski muškarac ponovo dobiti Oca koji se ne može dovesti u pitanje. Kao u vreme religiozne svesti, Tržište će mu najzad pružiti autoritet zahavljujući kom će moći da se zauvek oslobodi društvene odgovornosti, a Otac posle karikature koju je predstavljao tokom dvadesetog veka će postati Apstraktni otac, koji pruža odgovore na sva pitanja o Dobru i Zlu. Otac više neće biti smešna karikatura čoveka jer on i neće biti čovek, i zato se njegova pravila neće dovoditi u pitanje. Srpski muškarac će se tada pridružiti ostatku sveta u modernoj devijaciji "muškog principa" u kom eksploatacija postaje novi Oče naš.

Srpski muškarac, da bi najzad to i postao, mora da se oslobodi strahova, da najzad odraste i postane seksualno, političko biće koje prihvata odgovornost za sebe i ljude oko sebe. Ali pre svega mora da shvati da nisu žene, pederi ili Albanci ti koji ga ugrožavaju, već upravo patrijarhat koju mu ne dozvoljava da od Srpskog muškarca najzad postane srpski Muškarac.

Milan Marković
dramski pisac, Beograd
[ 26.04.2009.]